Украјински председник Петро Порошенко обилази САД и Канаду, обраћајући се законодавним телима и добијајући овације. Проблем је, међутим, што се такав одушевљен пријем у Северној Америци и уопште на Западу обично доживљава као нека врста лошег знака за политичке лидере из бившег Совјетског Савеза.
Пре скоро десет година, антируски бивши председник Украјине, Виктор Јушченко, наишао је на исте овације и цвеће на обе стране Атлантика. У року од четири године, међутим, Јушченково председниковање је довело до ланчаног сукоба унутар украјинског друштва и он је изгубио на следећим изборима, уз понижавајућих четири одсто гласова.
Последњи совјетски председник, Михаил Горбачов, изгубио је власт 1991., када је његова популарност на Западу била на врхунцу: "горбиманија" је кулминирала његовим добијањем Нобелове награде за мир крајем 1990., управо пред имплозију СССР-а.
Толико о сорти лидера која добија похвале на модерном Западу и о "објективности" сваковрсних одбора и задужбина (Нобелове и осталих), које богато хвале и награђују оваква лица.
Али, можда је, уместо слушања Порошенкове самохвале и његових "историјских" достигнућа, смисленије погледати шта се дешава у Украјини. Тамошња ситуација је невероватно слична оној с којом се Горбачов суочио у свом родном Совјетском Савезу 1991. године:
Уједињена Украјина убрзано постаје немогућа.
Господин Порошенко је крив; после не-баш-тако-фер избора у мају ове године (на истоку Украјине нису учествовали у гласању), постао је први украјински вођа после седамнаестог века који је послао украјинске војнике да се боре против других Украјинаца. Грађански рат на истоку земље довео је у питање постојање уједињене Украјине.
А догађаји од прошле недеље запечатише судбину земље: постало је јасно да украјинске источне области неће бити заступљене у Врховној Ради (законодавном телу) "велике" Украјине. Што је запечатило судбину "уједињене Украјине".
Зашто се ово зби? Док је господин Порошенко боравио на Западу, његов премијер Арсениј Јацењук изјави да се неће финансирати побуњеничке територије на истоку (а аксиом је да држава завршава тамо где новац не дотиче). Поврх тога, Партија региона (украјинска најјача странка за време бившег председника Јануковича, који је свргнут у фебруару 2014.) је малтретирањем доведена до одлуке да не учествује на парламентарним изборима заказаним за 26. октобар. Комунистичка партија Украјине је сада у суштини забрањена; њена фракција је избачена из последњег сазива парламента.
Ова два нова збитја значе, да исток Украјине, традиционално изборно тело "регионалаца" и комуниста, једноставно неће имати ни теоријске шансе да буде заступљен у новом парламенту, којим би требало да доминирају сућутни људи попут Донбас-бомбардујућа војна "пилоткиња" Нађа Савченко (број један на Fatherland партијској лист Јулије Тимошенко), или команданти Донбас-војујућих батаљона Националне гарде (двојица су у " top ten" у партији Народни фронт Арсенија Јацењука).
До 2014, Украјину је целовиту одржавала њена демократија. Нефункционална и корумпирана као што је била, та демократија је дозволила Истоку да изабира председнике (Леонида Кучму, Виктора Јануковича) и посланике Врховне Раде, који обећаше да ће заступати Истока интересе. Шо је омогућавало да Исток држи запад земље под контролом. Западна Украјина је много активнија и каткад насилна; њом традиционално доминирају украјински националисти, који имају дугу историју цвељања од Русије и Пољске.
Али. Последњи парламент који је представљао јединствену Украјину, парламент демократски изабран 2012., и од Источне и од Западне Украјине, окупиран је и покорен од стране "мирних" активиста Мајдана у фебруару ове године. Оног часа кад су активисти Мајдана ушли у зграду Раде, последња Рада која је представљала уједињену Украјину је изменила њен гласачки образац за 180 степени. Чак је и либерална струја украјинске штампе (на пример, "Комерсант"-украјински дневник) морала да призна да се ова промена није догодила без претећег утицаја мајданских активиста. (Онима који још увек верују да су то били "мирни демонстранти", брзо претраживање интернета са речима "Кијев", "Молотовљев коктел" и "полицајци живи спаљени" може бити од помоћи.)
Полицајци, међутим, нису били главни циљ "мирне" мржње. Главни циљеви су били лидери и чланови Партије региона (посебно Јанукович) и чланови комунистичке фракције. Домови неколико лидера Партије региона (Олега Царјова, Вадима Медведчука, итд) су запаљени; партијске канцеларије комуниста су рутински опљачкане и спаљене. Лидер Комунистичке партије Украјине, Пјотр Симоненко, физички је нападнут у Ради од екстремистичких националистичких посланика - без икаквих правних последица по њих.
У оваквој ситуацији, једини начин на који људи на истоку Украјине (у Доњецку и Луганску, пре свега) могу да сачувају своја права и безбедност јесте да прогласе своју државу и одјезде од господин Порошенка "уједињене Украјине", која им је постала страна земља током последњих шест месеци.
И то је истина коју господин Порошенко никада неће рећи својим домаћинима у САД и Канади. Но, није он први. Горбачов је такође "заборавио да помене", током својих посета у 1991., да је Совјетски Савез свршена прича.
Аутор: Дмитриј Бабич
Извор: West Cheers Poroshenko as Ukraine Disintegrates - Russia Insider
Превод: Ћирилизовано
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!