Осврт Слободанa Каназирa на писање „Гласа Разума“ о Дучићевој песми „Сину тисућљетне културе“

О храбрости и кукавичлуку

Да би се формирао нечији животни став  велику улогу има околина у којој човек одраста, за његово јасно и коначно профилисање неопходно је лично искуство, а да би се јавно и бескомпромисно изразио потребна је храброст.

Храброст је врлина која дичи ретке људе! Храбри људи су правдољубиви и Богољубиви, воле свој народ,  друге народе и сву Божју творевину. Захваљујући својим храбрим припадницима читави народи су опстали у немогућим историјским околностима. Храброст је једна од врлина помоћу које се улази у вечност! Ова врлина краси песника Јована Дучића. 

Бојан Милановић је компоновао и одпевао његову  песму „ Сину тисућљетне културе“ седамдесет година након њеног настанка. Да су ови уметници  савременици, сигуран сам да би друговали имеђусобно се уважавали, као што сам сигуран да ће им се душе једног дана међусобно препознати на небесима.

Насупрот храбрости, је кукавичлук! Кукавицама је страно правдољубље и Богољубље. Немају љубави ни за кога и ни зашта. Њихова „љубав“ се зове користољубље. Себични су, страшљиви и подли!

Ако је храброст особина здраве личности, а јесте, само по себи се намеће да је кукавичлук, као њена супротност, особина  болесне личности.

Кад кукавица жели изразити свој став,(ако га уопште има), пошто је плашљив, користи се подлошћу и никад не наступа јавно и отворено. Став саопштава тако да га, ако буде потребно, у сваком моменту може порећи, или другачије протумачити. Све што ради, ради ''испод жита''. Двосмислено!

Типичан пример таквог изражавања става са јасним присуством симптома кукавичлука је особа са конспиративним именом „Глас Разума“ која, ето, нема храбрости ни да каже своје право име и презиме, (па чак ни пол, иако се из текста може закључити да је женског рода), а дрзнула се да на фејсбуку Бојана Милановића представи себе као „врховног судију“ који ће папском „непогрешивошћу“ и инквизиторском „тачношћу“, разлучити добро од зла и читавом свету објаснити да је „добро зло, а зло добро“, само што наши „плитки“умови нису у стању да то схвате. Онај, ко се успротиви ставу „Гласа Разума“ биће, по орвеловском кључу, проглашен „зломислитељем“ и према њему ће се применити „посебан третман“.

Називати себе „Гласом Разума“ више је него гордо! То није чинио ни Свети Јован Крститељ кад је народ позивао на покајање, већ је за себе говорио да је глас вапијућег у пустињи и да приправља пут Ономе који ће доћи, а коме он није достојан ни ремена на обући одрешити.  Можда , не дао Бог, ова особа себе сматра већом од њега кад своје ставове представља као „врховно мерило истине“?!

Да није жалосно, било би смешно.


О контраверзним ставовима и двоструким аршинима „Гласa Разума“

Ако наставимо даље анализирати „писанија “ дотичне персоне, (а хоћемо) наићићемо на многе изливе несређених и међусобно супростављених емоција и ставова,тако да се стиче утисак, да су ове текстове наизменично писале две међусобно завађене особе отимајући једна другој компјутерску тастатуру, па кад је која дограбила ,тад је и писала.

„Глас Разума“ се представља као неко, ко је изнад оних којима се обраћа, као „врховно мерило истине“. Служи се заменом теза, по својој вољи тумачи неоспориве чињенице прилагођавајући своја тумачења ономе што тренутно жели рећи, да би касније та иста тумачења употребла у сасвим супротне сврхе превиђајући да је оспорена пре ,него што је ишта рекала. Служи се искључиво демагогијом, без икаквог реалног упоришта учињеницама, а кад је друга страна оспори (чињеницама) , она то једноставно не узима у обзир, као да није ни речено.

Сматра себе меродавном да по свом нахођењу постави постулате правичности по којима је свако ко се с њом не слаже, или се усуди да спомене зверства која су нељуди чинили људима, а за то се никад нису покајали, алатка зла затрована мржњом и монструм испуњен мраком као последицом рата. Ми Хришћани се често сећамо Голготе и Распећа Христовог. Јесмо ли ми по овим аршинима злопамтила,  алатке зла затроване мржњом и монструми испуњени мраком!? Могу ли се такви „епитети“ приписати српском народу који је само у двадесетом веку три пута масовно страдао од припадника хрватског народа!?

 Због таквих ставова прави дијалог  са овом особом је немогућ.

Ако, по „Гласу Разума“ , Хрвати имају право да се определе за то, хоће ли се бранити од завојевача,  или неће,  ко им даје за право да истребљују други народ који је одлучио да се од тог завојевача брани и то не као витезови на бојном пољу, већ „храбро“ ударајући на старо и нејако по чему су јединствена појава у читавој историји људске цивилизације. Примећује кад неко критикује крволоке, али никако да  бар једном речју помене жртве тих крволока и изрази жаљење према оном што се догодило. Поготово због тога што је то  зло које још увек траје у континуитету од најмање сто година. Који смртан човек може праштати овака зверства, ако се починилац не каје, већ оптужује жртву и даље наставља исти злочин?

Колективну свест признаје кад је у питању одлука једног народа да ли ће се бранити  од завојевача, или неће, али је не признаје , кад тај народ одлучује хоће ли покушати истребити неки други народ , или неће, већ злочине приписује малој групи појединаца. Колективну свест не признаје кад треба да се догоди колективно покајање. Опростите, али  овакав став не могу назвати другачије , него лицемерјем!


О витезовима и витештву

Ретки су они који витезовима признају витештво! То што „Глас Разума“ говори о генералу Ратку Младићу, њеном савременику, је исто што би рекла Кулинова Када о Карађорђу, свом савременику.
Ратко Младић , без сумње може стати раме уз раме са Милошем Обилићем.


Став „Гласа Разума“ према Бојану Милановићу лично

Ова персона се Бојану обраћа као некомеко није у стању управљати својим поступцима нудећи себе, малте не, каостаратеља, гуруа...? Њено расположење према њему је наизменично супростављено, такода човек стиче утисак да би га у једном моменту „на рану привила“, док би га удругом „голим рукама задавила“. Ословљава га са „ти“, а свој идентитет крије,што је ван сваког коментара. Ставља се у улогу Мефиста превиђајући при том даБојан није Фауст жељан сазнања, већ зрела, формирана високоморална, духовно иинтелектуално изграђена личност свесна себе и света око себе, знајућитачно  шта хоће и имајући довољнохрабрости да то јасно и гласно јавно каже.


О духовности „Гласа Разума“

„Глас Разума“ све време спомиње некакве духовнике који су Бојану „потребни“ да би „духовно узрастао“ , а никако да каже какви су то духовници!? Православни монаси, католички фратри, муслимански дервиши који се у трансу пробадају иглама, или факири који леже на „бодљикавим душецима“? Можда мисли на неке „мантро упражњиваче“ и путнике у „небиће“? Нека нам, храбро, каже каква је то духовност коју непрестано предлаже? Неће нам то рећи, јер би тако открила своје право лице, већ се понаша као пастир најамник који прескаче ограду тора. Као вук у јагњећој кожи покушава стадо завести на странпутицу. Добри пастир не прескаче ограду тора, већ улази на врата. Он позна своје овце и овце њега познају. Дакле, још једном, каква је то духовност коју непрестано предлаже „Глас Разума“?


О универзалној љубави“ и космополитизму“ које пропагира

Нека нам „Глас Разума“ каже каква је то универзална љубав коју заступа, где јој је извор. Можда мисли на ону љубав коју су својевремено пропагирала „деца цвећа“.

Бити космополита , значи заборавити ко си , да не би увредио онога , ко врло добро зна ко је и шта је и не пада му напамет да се тога одриче.


Допринос „Гласа Разума“ унапређењу друштвених и природних наука

„Глас Разума“ тврди да је узрок Бојановом медијском изоловању „чињење зла“ и то оног попут „испевавања“ песме „Синутисућљетне културе“!? Госпођица, изгледа, жели поставити нову дефиницију узрочно-последичне везе те је, по њој, на неки тајанствен начин последица настала пре узрока. Ако додамо да је „Песма о генералу Ратку Младићу“, која је такођер „спорна“ (што никако не би смела бити) , настала пре четри године то би значило да је Бојан медијски изолован десет година раније, него што је „починио зло“.Вероватно је за своје „откриће“ користила Ајнштајнову теорију релативности кад је дошла до овако „блиставог сазнања“. Овим би осим социологије и физике била унапређена и математика, а о филозофији да и не говоримо.


Добронамеран савет „Гласу Разума“

Ви нисте једини који користе поменути образац саопштавања својих ставова. У најбољој намери Вам саветујем, кад већ то радите, учините то јасно, храбро и отворено, а не кукавички подло, иако ће после тога многи од вас зазирати. Бар ће вас више поштовати!


У Шиду, 4. децембра 2014. године                                            СлободанКаназир
За рубрику Ћирилица приредио: Милорад ђошић

Нема коментара:

Постави коментар

Пишите српски, ћирилицом!