Путинових једанаест пријатеља


Изгледа као да је цео свет заузео непријатељски став према Русији. Стари и Нови свет су јој објавили економски рат, НАТО посеже за територијама на самој руској граници, а међународне организације ликују и са одобравањем поздрављају најновија дешавања.

"У целом свету имамо само два права савезника - то су наше оружане снаге и флота", рекао је Александар Трећи. Пре стотину и педесет година, а ипак изгледа као да се од тада ништа није променило. Нас мрзе. Неки народи се припремају за рат са нама - или бар тако изгледа.

Међутим, да ли је заиста тако? Да ли Русија заиста нема ниједног пријатеља?

Испоставило се да их има доста. Углавном је популарна међу бизнисменима и тзв интелектуалном елитом, мало мање међу политичарима. Дакле, ко су наши пријатељи у иностранству?

Ми ћемо се вратити на праве појединачне присталице касније - али прво, хајде да видимо које су земље пријатељски расположене према нама а које не. И без много думања, који су наши најгори непријатељи? Јасно, то су Сједињене Америчке Државе. Следе Велика Британија и Пољска. Њима је свака земља савезничка докле год је против Русије. Међутим, то је ипак само популаран стереотип.

Пре догађаја у Украјини, социолози из "Пју истраживачког центра" су анкетирали становништво неколико десетина земаља, покушавајући да осмотре њихове тренутне ставове према нашој земљи.

Ево шта су открили. Најнегативнији став је најуочљивији у Јапану, Јордану, Израелу, Египту, Турској, Немачкој и Француској. Најпозитивниј став према нама имају у Грчкој, Јужној Кореји, Кини, Гани, Кенији, Малезији, Индији и Индонезији.

Због украјинске кризе, став према Русији се значајно променио. Неке од пријатељских и агресивних земаља јесу задржале свој однос према Русији. Међу земљама које са симпатијама гледају на Русију, Грчка, Кенија и Кина држе врх листе. Што се тиче земаља којима Русија не одговара, ту су Јордан, Турска, Немачка и Француска.

Сада су међу најплаузибилнијим потенцијалним савезницима Русије - Вијетнам, Бангладеш, Танзанија, Тајланд и Филипини, док Русију највише мрзе Пољска, Италија, Шпанија и САД. Међутим, што се тиче личних ставова, мало је компликованије.


Онима који су раније осећали блискост према нама није било толико стало до Русије колико до комунизма.


Током протекле две деценије независности, Русија је вероватно изгубила све своје иностране пријатеље који су пријатељевали са Совјетским Савезом.

Једно од објашњења оваквог масовног губитка пријатеља је да би лидери бившег СССР-а били широке руке покушавајући да стекну њихову наклоност. Они би убризгавали средства у привреду земаља у развоју, подмазивали активности европских креативних и интелектуалних кругова и понудили страним студентима могућност да добију добро образовање.

Данас је готово с праксом давања новца страним пријатељима Русије. Ерго, сада су се од Русије окренули сви. У ствари, иако прихватљиво, ово објашњење не држи воду.

Не треба мешати оне који су симпатисали СССР и оне наклоњене Русији, како објашњава политиколог Сергеј Макаров.

И додаје: "Већина пријатељских веза СССР са другим земљама била је вођена и учвршћивана идеологијом. Било је доста људи у Европи и САД, везаних за идеје братсва и једнакости, какве су изражене од комуниста на власти у нашој земљи. Другим речима, тадашња наклоност странаца се не може објаснити њиховим одушевљењем нашим културним артефактима као што су балалајка и црни кавијар, већ њиховом идеолошком припадношћу.

Амерички држављани, Џулијус и Етел Розенберг, они који су нам проследили тајну нуклеарне бомбе и за то платили својим животима, нису се осећали као издајници. Напротив, они су ојачали земљу радничке класе и сељака, и сматрали су да су припадали нашој земљи, без обзира на њихово формално држављанство и упркос интересу државе капиталиста. И када се наша земља разишла са комунистичком идеологијом, свако ко је делио идеје Маркса и Лењина престао је да мари за нашу земљу. Да ли би Розенбергови ризиковали животе дајући нацрте атомске бомбе не совјетској, већ руској тајној служби? То би било потпуно немогуће! "

Совјетска идеологија је то што објашњава ватрену љубав према СССР-у тако различитих људи као што су били отац атомске бомбе Роберт Опенхајмер, популарни писац детективских прича Дашиел Хамет и класик америчке књижевности писац Џон Дос Пасос, или као што је (некад био) певач Пит Сигер. Сви су били чланови Комунистичке партије САД у различитим временима. Занимљиво, Пит Сигер некако упева да искомбинује симпатије за СССР са екстремном аверзијом према савременој Русији.

У ствари, то је разумљиво. Сигер је постао русофоб зато што су све пришипетље од међународних организација формалне одреднице типа "организација за људска права" у нашој земљи добиле шта им следује.

Сигер има поштовања за активисте за људска права као што је "Гринпис на левици, односно, "социјално им је близак", што би рекли у Совјетском Савезу. Чудна, али сасвим разумљива љубав и мржња.


"Пријатељи Москве" ће помоћи у поткопавању Европске уније изнутра


Пријатељски односи Владимира Владимировича Путин са неким политичарима често испадоше корисним за целу земљу.

Ако Берлускони, пошто је изгубио свој политички утицај, није могао да нас подржи, Шредер нам је много помогао око Крима. У свом интервјуу за "Велт", бивши канцелар Немачке је изнео свој поглед на ситуацију: ЕУ је крива за Украјинску кризу; примена санкција ће одвести у слепу улицу.

ОК, вратимо се политичким покретима. Очигледно, хладан однос европске левице према Русији донекле се може објаснити разочарањем због нашег одбацивања њима драге идеологије.

Међутим, док су нам еврокомунисти и социјалисти пре две године демонстративно окренули леђа, са десницом је случај потпуно супротан.

(Напомена: под "десницом" не подразумевамо оне неподношљиве шовинисте и националисте, већ конзервативце и евроскептике.)

Не тако давно, часопис "Форин афеарс" је објавио чланак политичког аналитичара Мичела Оренштајна.

Према Оренштајну, Путинов изазов Европи треба узети озбиљно. Уместо отимања земље у свом дворишту, он ће стрпљиво и са стране гледати како проруске десничарске партије елегантно побеђују на изборима за Европски парламент.

Такви избори могу ослабити Европску унију и на власт довести "праве" пријатеље Русије (игра речи, "the right” значи и "десно" и право, стварно - прим. прев.)

Његов чланак је објављен пред изборе за Европски парламент. Није било "праве" елегантне победе, међутим, они су несумњиво ојачали своје присуство у структури ЕУ.

Дакле, а према америчком аналитичару, наши "петоколонаши" су већ ушанчени у Бриселу. Ко су ти "проруски европски десничари"?

Међу именима на врху Оренштајнове листе, означени као "дефинитивно пријатељи Русије", су: "Француски национални фронт", на челу са Марин Ле Пен; мађарска партија "Јобик", бугарске "Посланичка група" и  "Атака"; аустријска "Народна партија"; белгијска партија" Влаамс Беланг"; италијанске странке "Форца Италија" и "Северна лига"; пољска "Самоодбрана".

Имајте на уму да то нису тек неке маргиналне странке са стотинак присталица - оне су прилично утицајне снаге са најмање својим парламентарним фракцијама.

Одавно се на њих сумњало да подржавају Кремљ, али су на крају откриле своју склоност према Русији - према америчком експерту -  тек после уједињења Крима и Русије. Све те странке су на кримски референдум послале своје посматраче, што је, благо речено, узнемирило Брисел.

У закључку, Оренштајн износи своју претпоставку да све те десничарске партије Европске уније, које се свакодневно труде да делегитимизују ЕУ и постају све масовније - финансира Русија.

Ко зна, можда ће Русија имати прилику да поткопа Европску унију изнутра. Па, време ће рећи.


Страни уметнички круговима који сматрају себе делом руске културе


Још једна изузетна ствар је да, иако нема много политичара који признају своја проруска осећања, постоји доста предузетника, бизнисмена и познатих од сваке врсте, као што су музичари, филмски глумци и други представници уметничких кругова. Што се тиче предузетника и пословних људи, све је јасно: они су одушевљени руским ресурсима и пословним могућностима које ти ресурси обећавају. Дакле, њихов позитиван став према Русији је само прагматичан.

Што се тиче страних боема, то је компликованије. Нема за њих никакве практичне користи од љубави према Русији, осим за Жерара Депардјеа - руског пасоша.

Упркос томе, сасвим различите, а ипак подједнако значајне личности, као што су британска глумица Хелен Мирен и њене америчке колеге Мики Рурк и Стевен Сигал, признају своју љубав према Русији.

Мање-више је јасно за оскаровку Мирен, с обзиром да је право име ове госпође- витеза Јелена Васиљевна Миронова. Али шта објашњава симпатије за Русију људи као што су Сигал и Рурк, који немају руске претке ?

Како објашњава Рурк, Русија је земља која може да стоји сама против свих и да победи. Ја лако могу да се с тим поистоветим, јер личи на мене, увек стојим сам против свих.

Људи у Русији не праве планове за будућност, јер знају да сутра може да буде много горе него данас - због тог искуства су ми блиски.

Американци су различити. Они наивно верују у неминовно срећно сутра. Што је, наравно, бесмислица. Осим тога, Руси увек морају да буду јаки. Некад су и Американци такви били.

Сигал воли класичну руску књижевност и сматра да је разуме. Он мисли да разуме руски народ боље од америчког. Штавише, он каже да је у срцу Рус и део руског живота и културе.


Мишљења

Алекандер Рар, политички аналитичар, Немачка:

Русија постаје симбол глобалног отпора у свету. Раније га је оличавао Совјетски Савез. Некада је у иностранству било много присталица СССР-а, који су ту земљу волели више него своју. Онда је уследило одбацивање комунистичке идеологије, а они који се поистовећивали са овом идеологијом су постали разочарани. Изгубили су веру у Русију.

Али сада, одједном, Москва је постала "центар универзума" - овај пут је центар за оне које зову антиглобалистима.

Опет, главна подела лежи између Москве и Вашингтона. То је најочигледније код сукоба у Украјини и уједињења с Кримом.


Стивен Коен, амерички политиколог:

Потцењивање улоге појединца у историји је уобичајена ствар, али је садашњи препород Русије саставни део личности Владимира Путина. Он је најистакнутији политички лидер почетком 21. века.

Наиме, као резултат овог бриљантног лидера, Русија је постала занимљива и, усудио бих се рећи, популарна земљу.

Тај интерес се одржава конфронтацијом Москве и Вашингтона. Смиреност с којом су Руси примили западне санкције изазива поштовање. Антиглобалистима, онима који САД виде као светског ђавола, потребан је неко ко ће оличавати силу Добра. Дакле, сада је Добро постало Русија.


Дмитриј Трењин, директор московског Карнеги центра:

 Парадоксално као што можда изгледа, хегемона светске државе оспорава не Кина, која хвата корак са САД, већ њен бивши ривал Русија, која је дуже времена била отписана као практично непостојећа.

Мало је прерано за пројекције могућег исхода овог сукоба. Улози су веома високи. То ривалство, мада неједнако и асиметрично, вероватно ће бити дуго и тешко. Међутим, овде је важно, политички, што се Русија позиционирала као земља којој се свако ко не прихвата америчку светску доминацију може обратити.

Те земље са одушевљењем прате најновија дешавања у сукобу између Русије и САД и извлаче закључке. Наиме, оно што држава, као што је Русија, може некажњено да учини, и оно што је могућа колатерална штета.

Пошто је "незападни свет", с којим се Русија данас сврстава, веома различит, Москва једва да може да рачуна на јаку солидарност њених представника.

Ипак, руско-кинески дует у Савету безбедности УН може да уједини оне који сањају о алтернативи хегемоније Запада.


Извор: Глас Севастопоља
Ћирилизовано за Словословље

Петар Милатовић: Љутомире, љут сам на тебе због крађе стихова другог песника!

 

Љутомире Рундићу, као познавалац домаће и стране књижевности,  вођен истраживачким поривима, ужаснуо сам се кад сам установио да си  дрско плагирао песму Србија песника Горана Врачара који је ту песму објавио 27. маја 2010. године, а ти си за плагирану песму под насловом Отаџбина на конкурсу „Лирски кругови“ 2013. године у Младеновцу добио једну од награда, заједно са песницима: Миладином Берићем, Аћимом Тодоровићем, Јованом Бундалом и Зорком Чордашевић, што недвосмислено потврђује приложена фотографија!

 

 

На страну сада аматеризам и незнање оних који у Младеновцу теби додељују награду за украдену песму, али не могу да занемарим твоје дрско плагирање песме Србија чији је аутор Горан Врачар.

       Идемо редом, строфу по строфу и бојом ћу назначити шта је преузето, плавом бојом Врачарев оригинал, а црвеном бојом твој плагијат!

овде сам где време не мере на сате
но по сукрвици на кантару беде,
у тренутку који мрзи непознате
обешене цесте о небеске греде.
(Горан Врачар)

Овдје сам гдје живот купују на рате
и безнађе крчме на кантару беде,
чекајући анђеле да им наду врате,
обешеним цестама о небеске греде.

(Љутомир Рундић)
ветровима певам катран својих плућа,
црно испод нокта завештавам сину,
док изгара задња визија од прућа
и док пламен срама лиже отаџбину.

(Горан Врачар)
Дишем овај катран зарђалих груди,
црно испод нокта завештавам сину,
судбину нам кроје хуље и нељуди,
вечни пламен срама лиже отаџбину
(Љутомир Рундић)

не верујем више ни богу ни оцу,
мене и не боли умирање трава
док на помрчини, о високом коцу

израслом из крви виси моја глава.
(Горан Врачар)

Не вјерујем више ни Богу ни оцу,
не тиче се мене умирање птица,
над мојом се главом о високом коцу
још злокобно њише џелатова жица. 
(Љутомир Рундић)

ево ме тишино, моја задња јеко,
мој сулуди плачу, сузе скамењене,
на обали реке, кад не могу преко
нека барем река пређе преко мене.
(Горан Врачар)
Ој Србијо мајко, хтио бих ти рећи 
опраштам ти лажи, сузе скамењене
на обали реке, кад не могу проћи,
нека барем река пређе преко мене.

(Љутомир Рундић)
Дакле, господине Рундићу, немој да се бавиш таквим нечасним радом. Покрадени аутор има све аргументе да против тебе покрене судски процес по Закону о заштити ауторских права и по Закону о заштити интелектуалне својине, а оба ова закона су истоветна у целом свету и строго санкционишу плагирање. И на крају, неколико мојих пријатеља, такође добри познаоци домаће и светске књижевности, подсетили су ме да си ти својевремено чак  и неке шпанске песнике преписивао и себе потписивао! Жалосно и срамотно! Ако се и поред овог мог јавног упозорења оглушиш о своју савест и наставиш да несавесно крадеш туђе стихове, послушај мој савет и кради моје стихове из неке од 37 објављених књига, па ћеш тада видети и осетити какве се све последице сносе применом најцивилованијих дозвољених средстава.

Sine ira et studio!

Аутор: Петар Милатовић
За Ћирилизовано: Александар Јовановић

Еуген Касперски

Еуген Касперски, суоснивач и главни извшни директор "Лабораторије Касперски" - © RIA Novosti. Sergey Guneev

МОСКВА, 4. октобар (РИА Новости) - Еуген (Јевгениј) Касперски, извршни директор и суоснивач "Лабораторије Касперског", рођен је 4. октобра 1965. у граду Новоросијск, руској Краснодарској покрајини.

Касперски је 1982. дипломирао на  Специјалном образовном и научном центру "Колмогоров" Московског државног универзитета, школи специјализованој за математику и физику.

Касперски је 1987. дипломирао на Одсеку за технологију на Високој школи "Ђержински" КГБ-а (сада Институт за криптографију, телекомуникације и информационе технологије на Академији Федералне службе безбедности), смер математичко инжењерство.

После дипломирања, у оквиру програма пласмана дипломаца, Касперски је додељен мултидисциплинарном научно-истраживачком институту повезаном са Министарством одбране, где је радио до 1991. Тада је, пошто је у свом десктопу октобра 1989. открио вирус "Каскада", почео да проучава компјутерске вирусе

После дисекције вируса развио је свој први противотров и почео да показује већи интерес за злонамерне рачунарске програме и развој безбедносних алатки. Колекција антивирусних модула коју је развио лично Касперски накнадно је послужила као основа за Антивирусну базу података Лабораторије Касперског, која данас садржи преко 100 милиона узорака малвера.

Еуген се у 1991. придружио Центру за информационе технологије КАМИ, где су он и његови сарадници развили "Антивирал тулкит про" - АВП ( Antiviral Toolkit Pro - AVP), прототип Касперсковљевог будућег антивирусног софтвера. Пројекат је добио међународно признање 1994. године.

АВП, још увек непознат на Западу, први пут испробан у опитној лабораторији Хамбуршког универзитета, долази на врх листе сличних програма, показујући веће стопе откривања вируса од најпопуларнијих антивирусних програма у то време.

Касне 1997. године, Еуген Касперски одлучује да са својим сарадницима оснује независну компанију и постаје суоснивач "Лабораторије Касперски". Од тада је био на челу антивирусних истраживачких пројеката ове компаније све до заузимања позиције главног извршног директора у 2007.

Еуген Касперски је добитник Награде за науку и технологију Руске федерације за 2009. годину.

Он такође има велики број међународних награда за своја технолошка, научна и предузетничка достигнућа.

SYS-CON Media га 2011. проглашава за "Најмоћнијег на свету извршног директора у области безбедности" (World's Most Powerful Security Executive). Еугену је 2012. додељен почасни докторат наука на Плимутском универзитету.

Такође у 2012. години, часопис "Форин полиси" ставља Касперског на листу "Топ-100 глобалних мислиоца" ( Top-100 Global Thinkers) због његовог доприноса наглашавању потребе развоја информатичке безбедности на глобалном нивоу.

Касперски је аутор великог броја текстова и рецензија о компјутерским вирусима и редовни је говорник на специјализованим семинарима и конференцијама у Русији и иностранству.

Магазин "Форбс" је 2014. проценио богатство Еугена Касперског на 900 милиона долара. Према "Форбсу", Касперски је рангиран на 118. место на листи 200 најбогатијих руских бизнисмена.


Извор: РИА Новости
Превод: Ћирилизовано

Немачка годинама предавала америчкој НСА приватне податке заштићене законом

Ројтерс/Павел Копчински
Обавештајна служба БНД није заштићивала приватне податке немачких грађана, јер је податке прикупљене с интернета у свом центру у Франкфурту предавала САД, извештавају немачки медији наводећи тајне документе.

Документи које цитирају ВДР и ЕДР телевизије и новина "Зидојче цајтунг", које су избациле вест заједно, добијени су од савезне владе током текуће парламентарне истраге о шпијунској делатности америчке НСА на немачком тлу.

Као што је НСА законом забрањено да шпијунира Американце, БНД-у није дозвољено да шпијунира Немце. Дакле, када је прошле године откривено да су две обавештајне службе сарађивале у прикупљању комуникацијских податка преко "De-Cix" интернет чворишта у Франкфурту, БНД је морала да створи неко објашњење.

Немачка служба је саопштила да је користила филтер којим се онемогућавало да се подаци немачких грађана прикупљају и прослеђују НСА. Али систем, за који се тврдило да "потпуно и без мане" обезбеђује раздвајање заштићених података, јесте све само није без мане, а БНД је то знао, каже се у извештају од петка.

У ствари, филтер под називом "Дафис" је могао да задржи само око 95 одсто осетљивих комуникација, како су показали иницијални тестови изведени 2003. године. Није био поправљен до 2004., када је почело прикупљање и прослеђивање података и још увек је имао проблеме у јулу 2008., када је програм обустављен, како документи показују.

 Учешће БНД-а у програму кодног назива "Eikonal" је било потребно јер НСА-и није било дозвољен директан приступ чворишту. Њена сопствена ревизија је показала да је немогуће потпуно раздвајање страних и немачких комуникацијских података. Али чињеница да ће немачки подаци цурити Американцима и да то може бити кршење закона није пријављена парламентарном одбору за надзор.

Немачка обавештајна служба је такође приметила да НСА у оквиру операције покушава да шпијунира компаније као што је авио-гигант ЕАДС и француску владу, кажу извештаји.

Истрага Бундестага НСА-ог шпијунирања у Немачкој је изазвана низом "провала" на основу докумената које је немачким медијима дао Едвард Сноуден. НСА је наводно прикупљала све комуникацијске информације, чак је прислушкивала и немачког канцелара Ангелу Меркел.

Откриће је изазвало узбуну међу Немцима и учинило да Влада заузме оштрији став према америчким шпијунским програмима. Пошто је пропао покушај да се са Вашингтоном постигне договор "нема шпијунирања", два америчка информатора која су радила у БНД су отпуштена, са детаљима о операцијама навелико објављиваним од стране медија.


Извор: РТ
Превод: Ћирилизовано

О историји ћирилице код Срба

КРАГУЈЕВАЦ - Национална манифестација Дани европске баштине, чија је тема "Језик и писменост", а повод је обележавање 275. годишњице рођења Доситеја Обрадовића и 150. годишњице смрти Вука Стефановића Караџића, одржаће се сутра низом манифестација у Крагујевцу.
Почетак манифестације обележиће изложба "Језик и писменост", чије су ауторке Татјана Суботин Голубовић, Душица Бојић и Виолета Јовичинац Петровић, која ће данас у 11 часова бити отворена у Народној библиотеци "Вук Караџић" у Крагујевцу.


Изложбу, која представља историју ћирилице код Срба, од најстаријег раздобља до данас, отвориће државни секретар у Министарству културе и информисања Србије Дејан Ристић.
Истог дана, у 12.30 сати, у Универзитетској библиотеци у Крагујевцу биће отворена изложба "Ћирилица - Калиграфије и штампана писма".
На Ђачком тргу испред Прве крагујевачке гимназије у 13.30 сати биће отворена изложба "Лик и реч" која садржи дигиталне верзије записа мисли знаменитих писаца, у оригиналу и преводу на српски језик.
Истовремено, у здању Прве крагујевачке гимназије, Народна библиотека Србије представиће изложбу "Између традиције и иновације" чији су аутори Љиљана Пузовић и Мирослав Лазић.
Поставка представља најзначајније примерке старе српске штампане књиге, поводом обележавања јубилеја – 520. годишњице објављивања прве штампане књиге на српскословенском језику Октоиха.
Завршетак националне манифестације обухвата обилазак Библиотеке Епархије шумадијске, Милошевог венца у чијем се саставу налазе Народни музеј, Стара црква и Стара скупштина у којој је проглашен Сретењски устав, као и сталне поставке у оквиру Спомен-парка "Крагујевачки октобар".
Програм реализују Народна библиотека Србије, Заједница Матичних библиотека Србије и Матична библиотека "Вук Караџић" у Крагујевцу, а под покровитељством Министарства културе и информисања.


За рубрику "Ћирилица": Милорад Ђошић

Падобранци ветерани

Да је Дедал измислио падобран, Икар, тај први „недисциплиновани“ пилот, занешен младошћу, а опчињем сунцем и висином, вероватно никад не би био опеван, а пилоти би имали једну легенду мање. Овако смо морали да сачекамо на Леонарда да Винчија, коме многи приписују изум падобрана. Од тада је све почело. Летети и скакати из авиона привилегија је само одабраних, а падобранци и пилоти, та два ока у глави која стварно нико не може да завади су судбински везани. Њихово другарство је исконско.

Писац текста (лево) и Давор Алекса, падобранац ветеран
Имао сам част да стицајем околности упознам Давора Алексу и Момчила Минића и са њима проведем леп дан у Пакрацу на устоличењу Владике Јована, такође падобранца, па зато овог пута нећемо ћирилизовати о њиховој захтевној обуци коју су они давно прошли, а и данас је одржвају на високом нивоу, већ о љубави према падобранству коју ти људи са својим друговима преносе од породице, преко пријатеља па све до чешњејших владика.

Момчило Минић падобранац ветеран са супругом и сином падобранцима
и мојом маленкошћу

 Љубав према падобранству многе од њих је коштала живота, а писање и говори о подвизима падобранаца увек су везани за сету. Њиховим подвизима углавном су се хвалили они који то не заслужују, потурајући их да иду тамо где неки не би отишли ни у најмирнија времена. Они су увек били нешто више од пустог младог „топовског меса“. Ко преживи прича, па се тако и ова мала чета одабраних скупила и присетила оних дана, када су пушка и друг били оно на шта су се једино могли ослонити. Кад све прође лако је, јер сећање углавном потискује тугу, а и оно што је било постаје лакше па је осмех оно што је после свега то што падобранцима најбоље пристаје.

Захваљујемо се делу чете ветерана на пријатном поподневу и надамо се да ћемо се убрзо поново срести, али на некој од трибина нашег Удружења.

Уживајте уз видео документарац ПРВА. РС о падобранцима ветеранима:
veterani_prva_rs - Download - 4shared - Lugonja Marko

Милорад Ђошић, члан УО
Српског Удружења Ћирилица Београд
пензионисани пуковник-пилот