Разматрајући
штетност републике (и демократије) као политичког облика по хришћански
живот, наравно, нипошто не претендујем на потпуни обухват теме у једном
чланку, пошто мисли о томе да је самодржавна монархија боља, свакако,
покрећу питање: а какву везу све то има са нашом садашњом стварношћу?
Каква ли је то маштарија! – рећи ће читалац. И у неколико речи, у
примедби, то се не може објаснити.
Зато
бих желео да наставим започети разговор и дотакнем тему: има ли сада
икаквог смисла појам Свете Руске*? Како се Света Руска саодноси са
садашњом, емпиријски датом Русијом? Друго „проклето питање“ савремености
тиче се наше недавне прошлости, Совјетске Руске: у ком смислу је она
потпуни антагониста Свете Руске, а у ком, зачудо, није.
Ово
је позив на разговор о темама које се, по мом мишљењу, сада врло мало
чују, готово су табуисане у такозваној озбиљној штампи, међу многим
савременим образованим људима. У чланку има свесно учињених упрошћавања и
„исправљања“, зато што ми је овде било важније да изразим главну мисао
него да се упуштам у неминовне танчине.
Јеванђеље и политика
Сасвим
исправно кажу да у Јеванђељу нема ни речи о томе да је бољи овај или
онај политички режим. Али да ли је исправно извлачити закључак како
демократија, монархија, република итд. – како је све то у светлу живе
воде јеванђељског учења и Цркве – мимо, просто ни о чему или о нечему
сасвим другом.
 |
| Персонификација
Русије на новчаници од 25 рубаља коју је компанија American Banknote
Company штампала 1917. године у Сједињеним Државама по поруџбини
Привремене владе Руске републике |
Ако
је то тако, онда канда испада да било који политички проблеми и
институције немају никакву важност у светлу главног питања: како спасти
своју душу? Ако никакав политички облик или режим не могу спречити
човека да дође до Бога, није ли свеједно које је сада хиљадулеће, како
је говорио песник.
Међутим,
зар и сама та јеванђељска равнодушност не задаје одређени однос према
политици? Пошто је равнодушност заправо такође однос, и он захтева
одређене политичке услове. Не указује ли нам она, парадоксално, на то да
је бољи онај политички режим где ће бити најмање политике? Другим
речима, не саветује ли нам да бирамо такво друштвено уређење где ће
самог друштвено-политичког живота бити што је могуће мање?
Не постоји политика без представе о непријатељу
Реч
„политика“ потиче од старогрчке речи „полис“. Политиком су Грци
сматрали бригу о уређењу општег полиса – града-државе. Иста брига о
општем садржана је и у латинском називу државе – res publica, што
дословно значи „јавна, или народна 'ствар'“.
Политичка
брига о општем увек има неповољну страну – у сенци, попут тамне стране
Месеца. Таква брига канда би требало да обједињава, али не постоји
политика без једног или више непријатеља. То значи да политика не само
обједињава него и разједињава – на разне странке и стране, па и оне
смртно завађене.
Важно
место код старих Грка, код великог Аристотела, заузимао је појам
„политичког пријатељства“. По његовој мисли, полис може да постоји само
ако је већина грађана међусобно обједињена политичким пријатељством.
Међутим, у политици увек пријатељују против неког. Испада да је
овоземаљска брига за општу добробит у начелу немогућа без ратова и
смртоносних подела.
Један
мој познаник свештеник дао је готово генијалну (по мом мишљењу)
одредницу политике: то је вештина грађења односа међу људима у условима
када су људи пали, коренито искварени. У самој суштини политике, њеним
циљевима, садржано је коренито кварење, пошто је окренута палом свету. И
зато се политика не сме поимати као врховни смисао људске делатности и
живота.
Истовремено,
вршење власти, „стручна“ брига о политичком уређењу представља тежак
крст. Политичка власт је неопходна за добробит људи – напросто зато да
би у друштву био ред а не анархија: „Свака власт је од Бога“ (Рим.
13:1). Али политички пут састоји се из мноштва искушења и опасности, те
су, између осталог, и зато хришћани позвани да владарима пружају
молитвену подршку. Својим молитвама они, између осталог, моле Бога да
помогне политичарима у одолевању искушењима, како би коренитог кварења,
својственог политици, у њиховом раду било што мање.
Међутим, управо коренито кварење политике као такве и упућује хришћане на то да одабиру оно друштвено-политичко
уређење где ће политике у ужем смислу речи (потребе за лагањем за
добробит, поделе на странке, заваде итд.) бити што је могуће мање. А
република, у поређењу с монархијом, и јесте кудикамо више политички
облик државног уређења, где би идеално било да се политиком баве сви
грађани.
Републици Бог није потребан
У
демократији и републици сви грађани су позвани у политику, учешће у
власти. Демократија је власт народа. Идеал републике рађа се из тежње да
народ сам собом управља: преко својих представника, као сада, или, као у
доба антике, лично, путем непосредне демократије.
Метафизичку
подлогу свега тога представља оно што је истакнути политички философ ХХ
века Хана Арент назвала тежњом људи из народа, из доњих слојева, да
такође „иступе у јаву“, обележе своје постојање, покажу се свету као
његов пуновредни учесник. Ту људима претежно не руководи више тежња „да
тих и миран живот поживе у свакој побожности и честитости“ већ,
напротив, жеља да се истакну у свету, уђу у буран политички живот пун
страсти, немира и искушења. Узгред, Јакоб Буркхарт, истакнути швајцарски
историчар културе, један од утемељивача културологије, који је живео у
XIX веку, полис је назвао „најбрбљивијим“ од свих државних облика.
Колико то само одудара од тежње да се „тих и миран живот поживи“!
И
најважније, кад већ народ успоставља републику и бележи да сада он сам
претендује на управљање собом и својом судбином, онда религија неминовно
почиње да игра све мању улогу у друштвеном и политичком животу. То је
логично, пошто у републици једини извор власти представља воља народа
којој, као коначном извору, више није потребна религиозна потврда. Сам
народ почиње да заузима врховно место: vox populi – vox Dei, док је
хришћански монарх Помазаник Божији, и „повиновање монарховој власти не
само зато што се мора него и сасвим добровољно Сам Бог заповеда“.
Монархији је потребна религија и сама она природно проистиче из
религиозних светоназорних поставки.
У
Европи се нимало случајно већ више од 200 година религија потискује у
такозвану „приватну сферу“, где наводно свако може сам да одлучи које
религије ће се држати. Обећавају да ће права религије поштовати у
границама личног простора, али у томе је садржана осетна подмуклост.
Републикански облик државног уређења и секуларизација, губљење утицаја
Цркве и религије, историјски представљају тесно повезане процесе који се
узајамно условљавају, и у пуној мери су испољени у Новије и Најновије
доба.
Могло би се уздати
у чврстину и неприкосновеност личних религиозних уверења само под
условом да сваки човек поседује неопходну унутрашњу снагу, кад уопште не
би био пало биће и кад би увек могао да поуздано одоли свим искушењима.
Кад би, на пример, уместо философске маштарије био реалистичан идеал
стоичког мудраца, способног да не подлеже било ком утицају са стране и
сачува неприкосновеност свог унутрашњег света.
Али
то није тако. Обичан човек не може да се огради од света (= страсти) и
живи у „манастиру сопственог духа“. Уопште, страх од личног греха и
неверицу у себе можемо сматрати, по мишљењу Константина Леонтјева,
нужним обележјем смерности. „Она места која ти пружају прилику за пад
избегавај као напаст, јер када не видимо забрањени плод ни не желимо га
тако снажно“ – то аскетско правило говори о томе да је најбоље разборито
избегавати искушење због страха од њега, зато што уопште „сваки човек
је лаж“, то јест поводљив, слаб, лако подлеже искушењима.
Демократска република као слобода искушавања
 |
| Филм Милоша Формана „Народ против Ларија Флинта“ |
Према
томе – јесте, с једне стране, никакав политички режим и, шире, никакви
спољни услови уопште не предодређују докраја човекову слободу. Али
истовремено могу да врло снажно утичу, наводе на избор ове или оне
стране. И зато, када се религија не истискује на притворан начин само у
приватну сферу (притворан – зато што ни тамо неће сачувати свој
положај), када је њен положај утврђен и од стране јавне власти, онда се
више људи може окренути вери и, следствено томе, спасти се. Ризиковаћемо
тврдњом: у неповољним друштвеним условима (када човек остаје сам са
својим поквареним јестаством) реткима је дато да издрже ону навалу
искушења која захвата обичног човека у приликама такозваних слобода.
Можемо
се ради илустрације присетити познатог филма Милоша Формана „Народ
против Ларија Флинта“. Тамо је јасно показано да су савремено
демократско друштво и слобода штампе у њему немогући без слободе за
еротику и порнографију. Постојање либерално-демократске републике
означава дозволу не просто за легално (јавне куће и проституција
постојали су увак, у било ком политичком режиму) него и масовно ширење
еротике и порно услуга у јавним гласилима, када то овако или онако
редовно дотиче готово сваког човека. И ствар није просто у новим
технологијама него у томе што то ширење штити начело слободе штампе.
Стога, свиђало се то вама или не, мора се извући закључак да ће у
републици и демократији бити више оних које та врста искушења дотиче и
који јој подлежу него у такозваном неслободном или ауторитарном друштву.
Преостали монархизам Русије
Уз
остале подједнаке услове монархија је повољнија за васпитавање
смерности у човеку. Сталешко друштво је систем хијерархија послушности.
Ту је човек у начелу навикао и дужан да се покорава, он не претендује на
охоло управљање својом судбином и читавим друштвом у име народа и по
својој вољи.
Наравно,
кад је реч о савременом свету и савременој Русији, мање-више пуновредни
монархизам данас је већ просто немогућ. Да, Русија и даље заправо није
ни либерална, ни демократска земља. На пример, код нас и дан-данас на
изборима углавном гласају за странку власти, за оне који су већ власт.
Управо преостала монархистичка осећања, све досад сачувана у Русији,
обезбеђују победу садашњој странци власти, и у целини – чувају Русију,
зато што она не може да буде либерална и демократска земља. Ако, пак,
код нас стварно, а не само на папиру у написаном уставу, победе
либерална начела, земља ће се сместа распасти на разне националне
творевине и престати да буде јединствена.
Међутим,
наш садашњи лоше скривени монархизам из очитог разлога је преостао и
непуновредан, промењен и изопачен, пошто прави монархизам тражи
религиозну потврду, а свест о томе малтене не постоји код, опет, обичног
човека.
Уопште,
вероватно смо сви ми већ исувише покварени и неспособни за смерност ни у
политичкој области, ни у области духа. Али ако те сопствене
неспособности не будемо макар свесни, то ће већ бити смртоносна болест.
Смртоносна болест – то је када човек сматра да је здрав и зато се не
лечи. На крају умире од болести које није ни био свестан и која га је
брзо докрајчила зато што није наишла ни на какву препреку.
Премда,
наравно, нико не зна како ће Бог судити људима. Хоће ли Он бити блажи
према онима који су се стално налазили у средини искушења, који су имали
више повода за грех и којима је зато било тако тешко да се одупру и не
падну? Али у сваком случају, по мом мишљењу, за хришћанина би било
исправно да предност даје оном облику управљања или политичког уређења у
коме би повода за искушење и грех било мање.
У
закључку се моја главна теза може овако логички представити. Говорећи
„република или спасење душе“ ја не тврдим строго „или – или“, да је
истинито само једно од двога. То су мноштва која се пресецају, то јест
могуће је спасење душе и у републици. То се у формалној логици назива
инклузивном дисјункцијом. Као што реченица „или киша или снег“ не
искључује понекад кишу са снегом, премда најчешће одвојено падају.
Међутим, сав смисао мојих расуђивања је у томе да ће у случају сличне
логичке спреге „република или спасење душе“ број спасених бити већи. Има
спасених и ван монархије, много је и оних који се ни у монархији нису
спасли. Али ипак треба бити свестан следећег, упркос модним савременим
тенденцијама: монархија (рећи ћемо још одређеније – самодржавна
хришћанска монархија) је у поређењу с републиком, уз остале подједнаке
услове, повољнија за религију и њен главни задатак – спасење човека и
његово припремање за вечни живот.
* Руска – стари назив Русије
Аутор: Јуриј Пушћајев
Уредио: Милорад Ђошић
