понедељак, 13. октобар 2014.

Кинески сан против Америчког сна


Кинески сан је сан једне нације; Амерички сан је сан једног појединца

У претходном чланку за "Дипломат" (The Diplomat), тврдио сам да „Кинески сан“ не изазива глобално вођство Сједињених Америчких Држава. Кратко упоређивање између Кинеског сна и Америчког сна може још подробније да објасни како је Кинески сан другачији. На крају крајева, Кинеском сну није намењено да буде универзални сан, већ само једна алтернатива међу многима.
Сва политика је културна, баш као што је сва политика и локална. И док је индивидуализам преовладао у западним друштвима и политичким културама током стотина година, Кина има јаку традицију колективизма, па чак и ауторитаризма. Колективизам и дух заједништва су практично доминирали кинеском културом, друштвом и политиком током хиљада година, још од времена Конфучија (551 -479 г.п.н.е). Кинеска култура, или у исправнијем смислу кинеска цивилизација , помогле су да се формира и уобличи кинеска јединствена савремена унутрашња политика и њена политичка култура. У основи савремене кинеске политике налази се велики број традиционалних вредности и веровања попут важности реда, поштовање према ауторитетима (према власти), врлине владара, и најважније, колективизам или јединство.
Ове културне позадине одређују политичка гледишта и идеале. Многи Западњаци виде државу као „неопходно зло“ и верују да би појединци стално требали да буду у стању опрезности (узбуне) у својим напорима да ограниче и покушају да обуздају звер. Супротно овоме, традиционално кинеско гледиште види државу као продужену и ( још важније) уједињену породицу којој би требали да исказују своју љубав и наклоност. Заправо, реч на кинеском за државу, guojia, комбинује речи за краљевину (guo) и породицу (jia).
На основу овог културног гледишта, једна разлика постаје јасна: Кинески сан је „наш сан“; Амерички сан је „мој сан“.
Деценијама је Амерички сан надхањивао личну креативност, проактивност и позитивност на до тада невиђеној глобалној скали, да би, донекле, могао да се сматра и „светским сном“. Амерички сан деле хиљаде досељеника широм света који се надају да ће да побољшају своје животе или чак и свет путем бескомпромисне потраге за испуњењем својих личних снова.
Кинески сан дефинисан је веома другачије, као сан „великог подмлађивања кинеске нације“. Уместо да слави личне тежње и подухвате, Кинески сан нагласак ставља на колективан труд (напор) свих Кинеза у постепеном достизању кинеске жудње за „великим подмалађивањем“ у 21 веку. И док се оба „сна“ надају успеху кроз тежак рад, Амерички сан ставља акценат на дух слободе и социјалне покретљивости, док Кинески сан (иако у себи садржи личне снове) подвлачи заједништво и стабилност. Такође, Кинески сан је јединствен за Кинезе. За разлику од Америчког сна, он се обраћа само припадницима кинеске нације и није намењен усвајању од стране осталог света.
Неприкладно је расправљати се око тога који сан је „бољи“. Различите културе су култивисале различите вредности, веровања и различите политичке културе, које не могу да се просуђују на основу једне дефиниције заједничке за све. Очигледно, Кинески сан другачији је од Америчког сна, али то не води обавезно до неизбежног сукоба између ова два сна или чак ове две државе и културе. Заправо, саме њихове разлике могу да учине могућим да ова два сна коегзистирају. „Тражећи заједнички језик а истовремено чувајући различитост“ суштинска је вредност и принцип кинеске културе и такође, њене спољне политике, и у сваком случају то је централна вредност која је дубоко уткана у идеју „Кинеског сна“.

Аутор: Јин Каи
Превод: Аљоша Беланчић за The Saker Српски
Уредио: Александар Јовановић
Продукција: Ћирилизовано

Јуриј Пушћајев: Република или спасење душе





Разматрајући штетност републике (и демократије) као политичког облика по хришћански живот, наравно, нипошто не претендујем на потпуни обухват теме у једном чланку, пошто мисли о томе да је самодржавна монархија боља, свакако, покрећу питање: а какву везу све то има са нашом садашњом стварношћу? Каква ли је то маштарија! – рећи ће читалац. И у неколико речи, у примедби, то се не може објаснити.

Зато бих желео да наставим започети разговор и дотакнем тему: има ли сада икаквог смисла појам Свете Руске*? Како се Света Руска саодноси са садашњом, емпиријски датом Русијом? Друго „проклето питање“ савремености тиче се наше недавне прошлости, Совјетске Руске: у ком смислу је она потпуни антагониста Свете Руске, а у ком, зачудо, није.

Ово је позив на разговор о темама које се, по мом мишљењу, сада врло мало чују, готово су табуисане у такозваној озбиљној штампи, међу многим савременим образованим људима. У чланку има свесно учињених упрошћавања и „исправљања“, зато што ми је овде било важније да изразим главну мисао него да се упуштам у неминовне танчине.


Јеванђеље и политика


Сасвим исправно кажу да у Јеванђељу нема ни речи о томе да је бољи овај или онај политички режим. Али да ли је исправно извлачити закључак како демократија, монархија, република итд. – како је све то у светлу живе воде јеванђељског учења и Цркве – мимо, просто ни о чему или о нечему сасвим другом.
Персонификација Русије на новчаници од 25 рубаља коју је компанија American Banknote Company штампала 1917. године у Сједињеним Државама по поруџбини Привремене владе Руске републике


Ако је то тако, онда канда испада да било који политички проблеми и институције немају никакву важност у светлу главног питања: како спасти своју душу? Ако никакав политички облик или режим не могу спречити човека да дође до Бога, није ли свеједно које је сада хиљадулеће, како је говорио песник.

Међутим, зар и сама та јеванђељска равнодушност не задаје одређени однос према политици? Пошто је равнодушност заправо такође однос, и он захтева одређене политичке услове. Не указује ли нам она, парадоксално, на то да је бољи онај политички режим где ће бити најмање политике? Другим речима, не саветује ли нам да бирамо такво друштвено уређење где ће самог друштвено-политичког живота бити што је могуће мање?


Не постоји политика без представе о непријатељу


Реч „политика“ потиче од старогрчке речи „полис“. Политиком су Грци сматрали бригу о уређењу општег полиса – града-државе. Иста брига о општем садржана је и у латинском називу државе – res publica, што дословно значи „јавна, или народна 'ствар'“.

Политичка брига о општем увек има неповољну страну – у сенци, попут тамне стране Месеца. Таква брига канда би требало да обједињава, али не постоји политика без једног или више непријатеља. То значи да политика не само обједињава него и разједињава – на разне странке и стране, па и оне смртно завађене.

Важно место код старих Грка, код великог Аристотела, заузимао је појам „политичког пријатељства“. По његовој мисли, полис може да постоји само ако је већина грађана међусобно обједињена политичким пријатељством. Међутим, у политици увек пријатељују против неког. Испада да је овоземаљска брига за општу добробит у начелу немогућа без ратова и смртоносних подела.

Један мој познаник свештеник дао је готово генијалну (по мом мишљењу) одредницу политике: то је вештина грађења односа међу људима у условима када су људи пали, коренито искварени. У самој суштини политике, њеним циљевима, садржано је коренито кварење, пошто је окренута палом свету. И зато се политика не сме поимати као врховни смисао људске делатности и живота.

Истовремено, вршење власти, „стручна“ брига о политичком уређењу представља тежак крст. Политичка власт је неопходна за добробит људи – напросто зато да би у друштву био ред а не анархија: „Свака власт је од Бога“ (Рим. 13:1). Али политички пут састоји се из мноштва искушења и опасности, те су, између осталог, и зато хришћани позвани да владарима пружају молитвену подршку. Својим молитвама они, између осталог, моле Бога да помогне политичарима у одолевању искушењима, како би коренитог кварења, својственог политици, у њиховом раду било што мање.

Међутим, управо коренито кварење политике као такве и упућује хришћане на то да одабиру оно друштвено-политичко уређење где ће политике у ужем смислу речи (потребе за лагањем за добробит, поделе на странке, заваде итд.) бити што је могуће мање. А република, у поређењу с монархијом, и јесте кудикамо више политички облик државног уређења, где би идеално било да се политиком баве сви грађани.


Републици Бог није потребан


У демократији и републици сви грађани су позвани у политику, учешће у власти. Демократија је власт народа. Идеал републике рађа се из тежње да народ сам собом управља: преко својих представника, као сада, или, као у доба антике, лично, путем непосредне демократије.

Метафизичку подлогу свега тога представља оно што је истакнути политички философ ХХ века Хана Арент назвала тежњом људи из народа, из доњих слојева, да такође „иступе у јаву“, обележе своје постојање, покажу се свету као његов пуновредни учесник. Ту људима претежно не руководи више тежња „да тих и миран живот поживе у свакој побожности и честитости“ већ, напротив, жеља да се истакну у свету, уђу у буран политички живот пун страсти, немира и искушења. Узгред, Јакоб Буркхарт, истакнути швајцарски историчар културе, један од утемељивача културологије, који је живео у XIX веку, полис је назвао „најбрбљивијим“ од свих државних облика. Колико то само одудара од тежње да се „тих и миран живот поживи“!

И најважније, кад већ народ успоставља републику и бележи да сада он сам претендује на управљање собом и својом судбином, онда религија неминовно почиње да игра све мању улогу у друштвеном и политичком животу. То је логично, пошто у републици једини извор власти представља воља народа којој, као коначном извору, више није потребна религиозна потврда. Сам народ почиње да заузима врховно место: vox populi – vox Dei, док је хришћански монарх Помазаник Божији, и „повиновање монарховој власти не само зато што се мора него и сасвим добровољно Сам Бог заповеда“. Монархији је потребна религија и сама она природно проистиче из религиозних светоназорних поставки.

У Европи се нимало случајно већ више од 200 година религија потискује у такозвану „приватну сферу“, где наводно свако може сам да одлучи које религије ће се држати. Обећавају да ће права религије поштовати у границама личног простора, али у томе је садржана осетна подмуклост. Републикански облик државног уређења и секуларизација, губљење утицаја Цркве и религије, историјски представљају тесно повезане процесе који се узајамно условљавају, и у пуној мери су испољени у Новије и Најновије доба.

Могло би се уздати у чврстину и неприкосновеност личних религиозних уверења само под условом да сваки човек поседује неопходну унутрашњу снагу, кад уопште не би био пало биће и кад би увек могао да поуздано одоли свим искушењима. Кад би, на пример, уместо философске маштарије био реалистичан идеал стоичког мудраца, способног да не подлеже било ком утицају са стране и сачува неприкосновеност свог унутрашњег света.
Али то није тако. Обичан човек не може да се огради од света (= страсти) и живи у „манастиру сопственог духа“. Уопште, страх од личног греха и неверицу у себе можемо сматрати, по мишљењу Константина Леонтјева, нужним обележјем смерности. „Она места која ти пружају прилику за пад избегавај као напаст, јер када не видимо забрањени плод ни не желимо га тако снажно“ – то аскетско правило говори о томе да је најбоље разборито избегавати искушење због страха од њега, зато што уопште „сваки човек је лаж“, то јест поводљив, слаб, лако подлеже искушењима.


Демократска република као слобода искушавања

Филм Милоша Формана „Народ против Ларија Флинта“

Према томе – јесте, с једне стране, никакав политички режим и, шире, никакви спољни услови уопште не предодређују докраја човекову слободу. Али истовремено могу да врло снажно утичу, наводе на избор ове или оне стране. И зато, када се религија не истискује на притворан начин само у приватну сферу (притворан – зато што ни тамо неће сачувати свој положај), када је њен положај утврђен и од стране јавне власти, онда се више људи може окренути вери и, следствено томе, спасти се. Ризиковаћемо тврдњом: у неповољним друштвеним условима (када човек остаје сам са својим поквареним јестаством) реткима је дато да издрже ону навалу искушења која захвата обичног човека у приликама такозваних слобода.

Можемо се ради илустрације присетити познатог филма Милоша Формана „Народ против Ларија Флинта“. Тамо је јасно показано да су савремено демократско друштво и слобода штампе у њему немогући без слободе за еротику и порнографију. Постојање либерално-демократске републике означава дозволу не просто за легално (јавне куће и проституција постојали су увак, у било ком политичком режиму) него и масовно ширење еротике и порно услуга у јавним гласилима, када то овако или онако редовно дотиче готово сваког човека. И ствар није просто у новим технологијама него у томе што то ширење штити начело слободе штампе. Стога, свиђало се то вама или не, мора се извући закључак да ће у републици и демократији бити више оних које та врста искушења дотиче и који јој подлежу него у такозваном неслободном или ауторитарном друштву.


Преостали монархизам Русије


Уз остале подједнаке услове монархија је повољнија за васпитавање смерности у човеку. Сталешко друштво је систем хијерархија послушности. Ту је човек у начелу навикао и дужан да се покорава, он не претендује на охоло управљање својом судбином и читавим друштвом у име народа и по својој вољи.

Наравно, кад је реч о савременом свету и савременој Русији, мање-више пуновредни монархизам данас је већ просто немогућ. Да, Русија и даље заправо није ни либерална, ни демократска земља. На пример, код нас и дан-данас на изборима углавном гласају за странку власти, за оне који су већ власт. Управо преостала монархистичка осећања, све досад сачувана у Русији, обезбеђују победу садашњој странци власти, и у целини – чувају Русију, зато што она не може да буде либерална и демократска земља. Ако, пак, код нас стварно, а не само на папиру у написаном уставу, победе либерална начела, земља ће се сместа распасти на разне националне творевине и престати да буде јединствена.

Међутим, наш садашњи лоше скривени монархизам из очитог разлога је преостао и непуновредан, промењен и изопачен, пошто прави монархизам тражи религиозну потврду, а свест о томе малтене не постоји код, опет, обичног човека.

Уопште, вероватно смо сви ми већ исувише покварени и неспособни за смерност ни у политичкој области, ни у области духа. Али ако те сопствене неспособности не будемо макар свесни, то ће већ бити смртоносна болест. Смртоносна болест – то је када човек сматра да је здрав и зато се не лечи. На крају умире од болести које није ни био свестан и која га је брзо докрајчила зато што није наишла ни на какву препреку.

Премда, наравно, нико не зна како ће Бог судити људима. Хоће ли Он бити блажи према онима који су се стално налазили у средини искушења, који су имали више повода за грех и којима је зато било тако тешко да се одупру и не падну? Али у сваком случају, по мом мишљењу, за хришћанина би било исправно да предност даје оном облику управљања или политичког уређења у коме би повода за искушење и грех било мање.

У закључку се моја главна теза може овако логички представити. Говорећи „република или спасење душе“ ја не тврдим строго „или – или“, да је истинито само једно од двога. То су мноштва која се пресецају, то јест могуће је спасење душе и у републици. То се у формалној логици назива инклузивном дисјункцијом. Као што реченица „или киша или снег“ не искључује понекад кишу са снегом, премда најчешће одвојено падају. Међутим, сав смисао мојих расуђивања је у томе да ће у случају сличне логичке спреге „република или спасење душе“ број спасених бити већи. Има спасених и ван монархије, много је и оних који се ни у монархији нису спасли. Али ипак треба бити свестан следећег, упркос модним савременим тенденцијама: монархија (рећи ћемо још одређеније – самодржавна хришћанска монархија) је у поређењу с републиком, уз остале подједнаке услове, повољнија за религију и њен главни задатак – спасење човека и његово припремање за вечни живот.

* Руска – стари назив Русије

Аутор: Јуриј Пушћајев
Превела: Сава Росић за The Saker Српски
Уредио: Милорад Ђошић
Продукција: Ћирилизовано

SNACK BAR

- Еееј бре, чек' бре, Живадине, стани, бре! Куд си навр’о?!
- Јеси ли ти луд, Станоје? Куд ми истрчаваш пред точак. Ћу те згазим, бре, журим!
- Ма, куде журиш, Живадине? Тек је подне!
- Идем код Милојице на отварање Снацк Бара... Зар ти ниси добио позивницу, Станоје?
- Какава, бре, позивница, какав Снацк Бар, Живадине? Да ниси ти љуљно неку љуту више, на сабајле?
- Нисам. А што, Станоје?
- Колико ја знам, Милојица држи кафанче '' Рај код Милојицу''.
- Е, мој комшо, било до јуче, а од данас ти је то Снацк Бар, тако пише у позивницу. Еве ти, па гледај.
- Види стварно, па још пише на латиницу. Снацк Бар... Аууу, ала се Милојица модернизово!
-  Јес’, модернизово се, еве ти и Мену који ће да бидне на отварањe:
- Aуууу! Види, Бога ти, па све на латиницу... Узнео се наш Милојица, постао, како се оно каже, бре, кад сви побегну у исти тор?
- Овца, бре!!!
- Ма не, бре, постао ГЛОБАЛИСТА, уста га његова сељачка! Види, бре, пише на латиницу, не ваља му више ћирилица, није кафанче, него је Снацк Бар, једе сендвичи на канап и пије сокићи од неки ананас, ки стрина. Нема у тај Снацк Бар ни ракија, ни пиво, ни ћевапи, ни прасетина, ни јагњетина! А све је било у оно кафанче, мореee!!!
- Па још не сме да се пуши у Снацк Бар, може само на ливаду иза Снацк Бар поред пољски ВЦ. Ма, је ли Милојица одлепио?
- Знаш шта, комшо, ћу сад да одем тамо да му све поразбивам тај Снацк Бар, да га научим памети, уста га глобалистичка.
- Вала, ја сам уз тебе комшија, сачекај ме да понесем кило ракије за нас двојицу, па да видим шта ће Милојица. Шта је, бре, ово?! 'Оће, бре, свест да нам мења, ћирилицу да нам узме тај Милојица. Како ти рече, шта је он сада?
- Глобалиста, лебац му пољубим! Са' ће види он свог глобалистичког Бога... На ћирилицу, ћирилистички! 

Зека Поповић 
Извор: Зекаоница
За Ћирилизовано: Милорад Ђошић

 

Саоптење Српског Удружења Ћирилица Београд - ДОЧЕК ПУТИНА

Драга браћо и сестре,драги пријатељи, драги чланови и поштоваоци СРПСКОГ УДРУЖЕЊА ЋИРИЛИЦА БЕОГРАД




Позивамо вас да у четвртак 16. октобра 2014. године сви заједно дочекамо Владимира Владимировича Путина, председника братске нам Русије.

Владимир Владимирович, човек који је слободољубивом свету дао наду и веру да слободољубље још увек постоји, одлучио је да 70 година слободе прослави на тренутак са нама Србима и осталима, који је воле и цене. У то име саберимо се и будимо оно што смо некад били, Саборни Срби.

ЗБОРНО МЕСТО СТАРА КИНЕСКА АМБАСАДА У 13.00
У п р а в н и О д б о р
Српског Удружења Ћирилица Београд
У Београду,
13. октобар 2014. године

РТ: Русија увoди јединице армијске резерве


РИА Новости / Александар Гејфман

Руско Министарство одбране планира да формира  армијску резерву,  јединице састављене од искусних добровољаца, који ће редовно похађати војну обуку и у сваком тренутку бити спремни да узму оружје да бране своју земљу, преноси "Известија".

"Људство ових јединица, иако ће и даље радити у својим предузећима, редовно ће ићи на војну обуку, и примаће одређену месечну накнаду зато што су у војној резерви", рекао је за "Известија" заменик председника Одбора за одбрану државне Думе, Франц Клинцевич.

Регрути би требало да буду спремни, каже Клинцевич, да се одазову и на зборно место окупе "у сваком тренутку", да приме оружје и заузму своје тачно одређено место у претходно формираној војној јединици.

РИА Новости / Виталиј Анков

Оквир за такве не-редовне војне јединице треба да се сачини у два нова војна закона, преноси "Известија".

Аналитичари, као што је пензионисани пуковник Виктор Литовкин, верују да ће стварање армијске резерве помоћи војсци да "стално буде на највишем нивоу спремности."

"Оно што је најважније, ако почну непријатељства, резервисти неће бити топовско месо - биће у стању да обављају борбене задатке за које су одређени", рекао је Литовкин. Стручњак је додао да ће бивши регрути редовне војске највероватније бити они који ће се пријављивати за резервну службу.

Очекује се да ће руска војска до 2020. године имати око милион војника активног састава, у потпуности борбено-спремних и окупљених око лако размештајућих бригада. Руски председник Владимир Путин је одредио 755 милијарди долара током наредне деценије да се омогући таква реорганизација да најмање 70 одсто руске војске буде опремљено најновијом генерацијом наоружања и опреме.

РИА Новости / Виталиј Анков

Извор: Russia to introduce Army Reserve force – report — RT News
Превод: Ћирилизовано за Магацин

The Saker: Најава јужноамеричког блога Степског сокола


Драги пријатељи,

Као што сам вам раније поменуо, радимо на стварању јужноамеричког блога Степског сокола. Особа задужена за организацију волонтера из више земаља  (уколико сте заинтересовани, пошаљите ми е-писмо) и ја вам можемо рећи - на основу наше досадашње сарадње - да за јужноамерички блог Степског сокола постоје реалне шансе. Не само што ће то додати бројну публику нашој заједници, већ је Јужна Америка, чврсто верујем, изузетно важна за будућност антиимперијалистичког отпора, па чак и будућност планете. Није случајно што Русија улаже толики и сталан труд у развој односа са Јужном Америком.

Јужноамерички блог Степског сокола  још није сасвим спреман, али су ми људи који на њему раде послали први јужноноамерички извештај о ситуацији (SITREP) и надам се да ће ово постати редовна одлика мог блога. Другим речима, биће јужноамерички блог Степског сокола и редовни јужноамерички извештај о ситуацији на енглеском језику на овом блогу. Другим речима, много посла за волонтере који ће на томе радити и желим да изразим своје одушевљење и своју најдубљу захвалност свима њима.

На крају, желим да додам: аутори овог извештаја о ситуацији су сви из неке од земаља Јужне Америке, многи са чврстим политичким ставовима и активни учесници у политичким процесима у њиховим земљама. Онима међу вама који можда неће делити њихове политичке ставове да кажем ово: њихов глас није глас с којим треба или не треба да се слажете, њихов глас је глас тамошњег антиимперијалистичког покрета. Да, политички  је јасно дефинисан, а ја сматрам да је то велики плус, а не проблем, јер не верујем да постоји таква ствар као што је "објективност": објективност је заблуда која спречава људе да виде истину. Када ме је особа задужена за латиноамерички блог Степског сокола "упозорила" да је "убеђени чависта", мој одговор је био - "Фантастично! То је управо оно што сам тражио " :-)

Надам се да ће вам овај први јужноамерички извештај о ситуацији бити занимљив: First Latin American SITREP

Живели,

The Saker


Напомена преводиоца и шефа српске редакције: Пријатељима из Јужне Америке од срца честитамо и желимо им да са блогом крену што пре. Њихов први извештај о ситуацији јесте и занимљив и едукативан, али је толико дуг да би ми за његово превођење требао читав један дан. Сада су први сати понедељка, недоба да са неким задатак поделим, па ћу вас замолити, вас који се енглеским служите или га знате, да први текст наших пријатеља обавезно прочитате, вреди.

Убудуће, а како нам се у току дана придружује професионални преводилац са (између осталих) шпанског језика, добијаћете директан превод изворног текста, а не као што би било да сам (преводилац из нужде) преводио на српски енглески превод шпанског оригинала.

Најзад, дужан сам да кажем да сам Степског "Латинска Америка" преводио сетивши се љутње једног мог и српског пријатеља из Чилеа, када сам његов континент исто тако назвао. Одговорио је да му је мајка Инка, а покојни отац са једног од јадранских острва, али не Хрват, већ Србин (успут, колико ми знамо о тамошњим Србима ?), да ни он ни стотине милиона њему сличних не живе у "Латинској", да су чак и "Јужна" и "Америка" изрази евроцентризма и колонијализма (да, по чему смо и у односу на шта ми то "горе", а они "доле"), али ајде, нека бар буде Јужна Америка, латинска можда јесте била који век, али више сигурно није.


Извор: First Latin American SITREP
Превео и приредио: Александар Јовановић