субота, 18. октобар 2014.

Запад се уједињује на питању Украјине


Сједињене Америчке Државе су на спектакуларан начин поново успоставиле своје трансатлантско лидерство у Украјинској кризи. Очекивања да ће самит АСЕМ у Милану (октобар 16-17) отворити пут за укидање санкција ЕУ против Русије су испарила. Није било пробоја као таквог, једини опипљиви резултат је начелни договор да ће Русија испоручивати гас у Украјину током зимске сезоне.

Немачка је заузела изненађујуће тврд став према Русији - "све или ништа"- идентичан са америчким, инсистирајући на томе да је суштинско питање суверенитет и територијални интегритет Украјине, што Москва мора да поштује. Из перспективе Запада, лакмус тест руске искрености ће бити каснија сарадња у примени предлога да ОЕБС надзире међународну границу између Украјине и Русије.

Западни ставови су постали чвршћи на основу процене да: а) су руске снаге и даље присутне у Украјини. (Према НАТО-у, није било повлачења руских снага са украјинске границе); б) Русија покушава да "делегитимизује" заказане парламентарне изборе у октобру у Украјини и изборе за локалне органе у децембру. (Проруски сепаратисти предлажу да одрже свој референдум.)

Све у свему, Европљани се уједињују око става САД да не може бити укидања санкција против Русије, осим и све док сви услови из споразума у Минску у потпуности не буду испуњени. Сасвим је разумљиво што САД не изгледају узнемирено што њена чврста политика гура Русију у кинески загрљај.

Обамина администрација није заинтересована за компромис с Москвом у вези Украјине. Очигледно, са нуклеарним преговорима са Ираном који иду добро, како извештаји наговештавају, Вашингтон стиче нове опције у Ираку и Сирији, без потребе да зависи од Москве (која је у сваком случају против Исламске државе).


Аутор: М.К. Бадракумар
Извор: Indian Punchline
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски

Како до јединства српских родољубивих удружења

Преносимо саопштење Савеза српско-руског пријатељства „Свети Серафим Саровски“ из Сремских Карловаца уз напомену да је време да се сва друштва српско-руског пријатељства уједине под једну „капу“, а да при том остану самостална при деловању. Ми као Удружење немамо никаквих комлекса у сарадњи, јер знамо да сва патриотска удружења мање-више иду паралелним пругама у различитим возовима ка истом циљу, а то је јединство. Сачекајмо се у неком од чворишта и наставимо заједно без размишљања ко је јачи и ко бржи и наставимо заједно. За све има места у возу Београд – Москва – Владивосток.

за У п р а в н и О д б о р
Српског Удружења Ћирилица Београд
Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији - пилот

САВЕЗ СРПСКО - РУСKOГ ПРИЈАТЕЉСТВА ,,СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ“
СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ
Број. 16/14
Дана,  15. окотбра 2014. године
Трг Бранка Радичевића 7/2

С А О П Ш Т Е Њ Е 
РУСИ И СРБИ – ЈЕДНА ДУША

У српским земљама је основан велики број удружења руско-српског пријатељства, која чувају успомену на више него братске, више него државне и више него верске везе руског и српског народа. Значи, све везе Руса и Срба се могу ценити као изрази једне душе.

Та одлика је основно полазиште за рад свих удружења руско-српског пријатељства, а оно је прихваћено и од велике већине српског народ и већине држављана у свакој од српских земаља на Хелму (Балкану). Да је у питању једна душа у Русији и српским земљама, сведочи руско-српска сарадња од Средњег века до данас, која се не може препознати у везама било која друга два народа на свету. Неке садржаје те миленијумске сарадње ћемо навести и у њима ће се видети, да су се државници, научници, стручњаци и верски поглавари (и Руси и Срби) једнако залагали за Русију и Србију и једнако штитили и руски и српски народ:

1. Кад је Русија била окупирана од Монгола – до 1280. године, руске племиће, руске установе и руску цркву су новчано помагали владари из династије Немањића у Србији;

2. После ослобођења од Монгола у 13. столећу, Русија је користила, до средине 17. столећа, законодавство из Србије – Закон Светог Саве („Номоканон“);

3. Трговачке, културне и друге везе Русије и Србије у Средњем веку су биле такве, да је у сваком граду Србије била насеобина Руса, а Срби су, такође, одлазили у Русију - тамо радили и подизали породице;

4. Владиславић Сава – Рагузински, из Гацка, Херцеговина – најзначајнији државник Русије у 17. и 18. столећу - успоставио границу Русије и Кине. У граду Тројицасавском, подигао Цркву Светог Саве Српског;

5. Поповић Текелија Петар, рођен у Румунији. Био је аустријски официр. У руско-пруском рату, командовао „летећим одредом“. Истакао се у бици за Берлин - заробио је 1000 Немаца. Унапређен у чин генерала;

6. Милорадовић Михаило, из Стоца у Херцеговини. Цар Петар Велики га слао у мисију у Црну Гору и Херцеговину, ради устанка против Турске. Његов имењак и унук, син Андрејин, Михаило Милорадовић – генерал-лајтант, истакао се у борбама против Наполеона, Немаца и Турака;

7. Зорић Герасим, из Црне Горе. Ступио у руску војну службу 1760. Ратовао против Пруске и добио официрски чин. За дипломатске успехе, Катарина Друга га одликовала Орденом Светог Георгија и унапредила га у чин генерал-мајора. – 1777. Отворио је Шкловску племићку школу 1778 - војну академију и њу је завршило 268 полазника. Цар Павле Први га је унапредио у чин генерал-лајтанта.

8. Хорват Јован, у Русији је био генерал-мајор. Превео (1751) 4.000 Срба Крајишника из Поморишја и Потисја (данашња Србија и Румунија) у Русију;

9. Змајевић Матија, Србин католик из Боке которске, Црна Гора. Руски посланик у Цариграду. Прославио се победом над шведском морнарицом у фјорду Рулаксу. Кад је стигао у Петербург, цар Петар Велики „скиде са својега бока мач, који је носио у биткама, и њиме опасује Матију Змајевића“. Унапређен је (1719) у чин контрадмирала, а 1720. је постао главни инспектор флоте на Балтику. Постаје члан Адмиралског колегијума и добија чин вице-адмирала 1721. године. И те године, као неколико пута раније, побеђује Швеђане на мору. Царским указом је послан у Вороњеж на Дону – 1723. године. Изградио је пристаниште у Таврову и изградио 15 десантних бродова и 15 галија. Постао је члан Управе флоте галија 1725. Катарина Прва га је 1727. одликовала Орденом Светог Александра Невског и унапредила га у чин Адмирала руске флоте;

10.  Војновић Марко, адмирал руске флоте. Родом из Херцег Новог, Црна Гора. Био у служби царице Катарине Друге. По њеном налогу, у руско-турском рату (1787-1791), организовао Црноморску флоту и потукао Турке 1787, код острва Филони.

11. Теодор Јанковић Миријевски је први реформатор српског и румунског школства у Хабсбуршкој Монархији (Аустрији). Извео је сличан подухват и у Русији, када је, на позив царице Катарине II 1782, дошао у Петроград, где је добио наследно племство и спахилук Норк у Могиљевској губернији, у Белорусији. Теодор Јанковић Миријевски, педагог и филозоф рационалиста свестраног образовања. Дошавши у Петроград, половином 1782, на позив царице Катарине Друге, Миријевски се укључио у осмишљавање и реализацију реформе основних школа у Руском Царству, које је уредио, што је чинио и са средњим и високим школама.

12.  Велики број Срба из свих српских земаља је насељавао Русију и значајан број официра и војника у руским војним козачким јединицама су били Срби;

13.  Срби су спремилили велики противтурски устанак 1811. године, у Херцеговини, Босни, северној Албанији, Рашкој и северној Црној Гори. Руски цар је молио вође устанка да га не подижу, јер је Турска Русији обећала – да у случају заустављања овог устанка, Турска неће ратовати против Русије као савезник Наполеонове Француске. Срби су одустали од устанка, а Турци су одржали реч – нису војно помоглни наполеону. Тако су Срби помогли победу Русије над Наполеоном;

II

14.  Русија је одобрила 1751. оснивање две српске самоуправне области у данашњој Украјини – Славјаносербију и Новују Сербију;

15.  Почетком XVII столећа је на руском престолу члан династије Романових, Михаило I. Цар је преузео раније обавезе заштите православних на Балкану и продужио је помоћ српским православним духовним и културним центрима;

16.  Руски цар, Петар Велики је ултимативно тражио (и обезбедио), да Аустрија и Млетачка Република зауставе масовно католичење Срба у Далмацији, Лици и другим српским областима Републике Српске Крајине (коју су окупирали Хрвати 1995);

17.  У седамнаестом столећу су српски духовници одседали у московској згради, коју је Иван IV Грозни даровао Хиландарском Манастиру. Налазила се иза кварта иконописаца, поред Богојављенског Манастира;

18.  Документа у руским архивама откривају, да руско-српске везе у 17. столећу нису биле попуњене једино руском милостињама Србима. Има записа, да су српска књижевна и културна дела и тада, без обзира на потпуно српско ропство у Турској, Млетачкој Републици и Аустрији, радо примана у Русији;

19.  Катарина Велика је, на молбу српског патријарха П. Павловића (1742), посредовала код хабсбуршког цара, да се заустави економски и верски притисак на Српску православну цркву;

20. И први руски патријарх, Јов, одмах је предузео кораке да помогне српским православним центрима. Он је послао Хиландару грамату, уз коју су српски духовници могли да прикупљају прилоге од приватних лица у Русији. То је отворило могућност за обезбеђење веће помоћи од оне која се добијала од Двора, патријарха и државних установа. Јер, приватна лица су обухватала: високо, средње и ниже племство, све државне установе, трговце, власнике производних погона, официре, бродовласнике, раднике, итд. Патријарх Јов је грамату исте садржине уступио и Благовештанском Манастиру на реци Папраћи;

21. У српско-турском рату 1876-78, Русија је свесрдно финансијски помогла Србију и послала лекара, медицинске сестре, медицинску опрему и лекове, а у помоћ српској војсци су стигле и руске војне јединице;

22. Руски конзул Григорије Степанович Шчербин, бранећи српски народ и борећи се с њим против разуларене и наоружане банде Шиптара – у Косовској Митровици, погину 10. априла 1903;

23. Русија је у Првом светском рату, кад је нападнута Србија од стране Немачке и Аустроугарске, прва објавила рат агресорима;

24. У Другом светском рату, најенергичније, али и уз највеће жртве, против агресије Немачке, Мађарске, Бугарске, Румуније, Италије и Албаније, ратовале су Русија и Србија и заједно су ослободиле Београд, поразивши Немце, октобра 1944;

25. Руска Федерација не признаје окупаторску власт на Косову и Метохији – српској области коју су окупирале чланице ЕУ и НАТО.

Очигледно је - све везе Руса и Срба се могу ценити као изрази једне душе. Руско-српска удружења поздрављају посету Србији Председника Русије, Владимира Владимировича Путина – 16. октобра 2014. године, и сматрају, да она има планетарну вредност.


С поштовањем,

Председник Савеза, Слободан Јарчевић и руководиоци удружења:
1. Mирко Гагић 2. Деса Борјан 3. Јован Иванов 4. Душан Дикић 5. Мара Кнежевић 6. Радољуб Ускоковић 7. Милош Ракочевић 8. Слободан Николић 9. Голуб Караман 10. Дејан Шкобић 11.Бојан Торбица  12. Милан Седлан 13.  Благоје Ераковић  14. Милан Анђелић 15. Милан Летић 16.Теодора Мијић  17. Дејан Глиговић 18. Анђелија Лончар 19. Милорад Буха 20. Здравко Војиновић.