Текст је објављен у зборнику радова са округлог стола " Ко разара
српску културу?", одржаног у организацији Српског удружења "Ћирилица"
Савиндана 2014 а посвећеног обележавању 200 година жртвене смрти Светог
ђакона Пајсија и игумана Авакума као и 100 година од жртвеног чина
Гаврила Принципа.
Ови јубилеји нека нас подсете да нема културе без идеала, а идеализма без жртве.
1. Тројичност српског предања
1. Као народ, ми Срби живимо под оштрицом мача који је над нашим главама подигао многометежни Запад диктирајући нам кроз науку да изаберемо европског човјека умјесто светосавског богочовјека, што би значило да погинемо без васкрсења, да погинемо и вјечно умремо или се пак ослободимо и кренемо путем светих Срба, који су животе своје положили за светиње своје: да се вратимо светосављу које вуче поријекло од `свјатаго коријена Симеонова`; оних Немањића, највећма испосника и мученика који све чинише на славу цркве Христове, те Нојеве барке која спасава васцијело човјечанство. Да се и календарски вратимо Светоме Сави коме блаженопочивши Владика Данило (Крстић) поје: Србине мудри Савва,/ Тебе ангели моле /Не дај да племе твоје бије лихварски маљ.
2. У данашњем времену аутодеструкције, самопорицања и свеопштег рата за душе, рата који одузима вјеру у будући живот, поставља се једно те исто питање – како зауставити српски духовни пад и спасити завјештање предака које кроз богомудре ријечи апостола Павла гласи: Браћо, чувајте се да вас ко не зароби празном преваром по казивању човјечијем, а не по Христу.
Ко су то Срби? Народ који је бар три хиљаде година у континуитету на овим просторима. Који има најљепше име за Божић, одговара Владика Данило: - Руси кажу Рожество, Грци Рођење, а ми кажемо: Родио се Богић Бата, родио се Божић Бата, наш брат, мали Бог!
У чему је српски Логос саздан и трајно сачуван? У чему се огледа сав Логос, сав Смисао српства? Свакако не у богомрском мудровању запада о нама, учењу које је изопачило и само Христово и апостолско предање и оно Светих Отаца и Васељенских сабора, а сада изопачује предање Светог Саве; настојећи свим силама уграђеним у псеудонаучне протоколе да нас већ два вијека срачунато и плански обмањује и обогаљује чинећи нас неспособним за самостално мишљење, држећи нас у заблуди ко смо и шта смо, у исто вријеме прерађујући нашу властиту истину за своје колонијалне потребе, на шта нас вапијући подсјећа Свети Јустин Новојављени, сјетним гласом и тужним који се чује до неба, а којим бруји опомена: „Нема Светог Саве на Универзитету, нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа Бога нема, ако Светог Саве нема?“
3. Српски Логос саздан је у српскоме језику, српској азбуци и у светосављу, том православљу српског стила и искуства, чинећи онтолошку одредницу српског предања које је триличносно. Наиме, `као што имају три личности у Светој Тројици при чему је прва личност Тројице – Бог Отац, друга личност, Његов рођени Син и трећа личност Свети дух, и као што има разлике између њих па је Син Божји рекао – Отац је већи од мене` (Д. Крстић), тако је тројичан и триличностан српски генетски код сачуван понајвише у српском језику, староставном језику, штавише, језику најстаријем.
Зато је нимало случајно основа теологије лингвистика, а наше најстарије предање, наш Стари завјет, сачуван управо у српском језику, потом у писму, а најпослије, у светосављу.
Не сачувамо ли неоскрвњена сва три предања која су увелико пала у заборав, што је неопростив гријех, „Србадија ће пасти пред златно теле“, као јеврејски народ некоћ.
Лихварски маљ нових варвара, иза којих стоји илуминизирано масонство са његовом строгом хијерархијом пирамидалног управљања свијетом, под маском глобализма кренуо је да сва три лица српског предања, која су нас држала усправним кроз вјекове, разбије у парампарчад кад већ није успио да нам те највише идеале профанише, што је имало, а и данас има страшне и разарајуће посљедице.
Јесмо ли имало христолики, ми Срби? Радујемо ли се што смо светосавци па да се без страха бацимо на ту космичку змију која се устремила да нам узме душу, затре наше српско почело, предачке светиње и наше завјете, од косовског до причесног завјета и уништи разумијевање сопствене историје у овој савременој, постсоцијалистичкој и постхладноратовској епохи „планиране историје“, у којој је доминантна методологија стварање тоталитарних друштава која би била гнуснија и од оног фашистичког?
Јесмо ли свјесни како смо свједоци неограничене манипулације науком, ревизијом свих знања уз беспоговорну сагласност креаторима обликовања масовне свијести, а све под плаштом прогреса, научних достигнућа и вјере у науку? Хоћемо ли се коначно изборити против духовног геноцида којим постхришћански Запад искорјењује истину по којој су Срби они који славе Светог Саву, а чије светосавље симболизује полицентрично аутокефално устројство насупрот моноцентричне папске организације западног хришћанства, која ствара комплекс мање вриједности народима који су ван Рима, не престајући да нас понижава својим квазиауторитетом?
Свети Сава учинио је, наиме, чудо које приличи само светитељу, генију и хероју, јер нас је као народ прије много вијекова ујединио преко православља. Хоћемо ли се у времену пројектованог екуменизма који води у унијатство одбранити од људског мудровања које релативизује светосавље чинећи све да га поквари и тим лакше приближи ако баш не римокатолицизму, а оно бар протестантизму?
Можемо ли се изборити за право на властиту истину о нашој историји која не почиње са Светим Немањићима и ту истину саопштимо без страха и без стида, а не да имамо толике историјске празнине које су резултат агресивно наметаних фалсификата од стране нордијске историјске школе, а доцније кроз идеологију југословенства која је свим средствима присиле отпочела да се заводи од уласка у заједничку државу Срба и Хрвата уз омаловажавање и духовни суноврат Срба и наше културе?
Коначно, ко је тај „непознат неко“ који нам је нашу историју конспиративно избрисао и палимпсестно на њој исписао своју окупациону, колонизаторску и ревизионистичку „истину“ да бисмо данас живјели у свијету обмана, превара и сурогата који нам се намећу понајприје кроз западну глобалну науку, која је била и остала послушно оружје у рукама латинске цркве, ђавољи инструмент у расрбљавању Срба светосаваца?
4. Лингвистика старих језика јесте кључ за старо предањско знање, које су нам претходне генерације предале, а ми морамо да их предајемо даље. Каквом смо мјером мјерили Бога и своје претке, тако ће нам бити одмјерено, поучава нас у томе најчаснијем задатку Свети владика Николај. Сви смо зато дужни да будућим генерацијама пренесемо истину о српском језику, истину о српском писму и истиниту вјеру нашу православну; не, дакле, реформисану истину него цијелу истину са свијешћу да највећа опасност лежи у реформисању истине, иза којег по правилу стоји масонство.
Када је српски језик и ћирилица наша у питању, мора да нас прожме свијест о њиховој староставности и да, уважавајући богомпослане Првоучитеље Кирила и Методија, равноапостолну браћу из Солуна, њихово поријекло вежемо за далеко ранију словенску културу, која се протеже до оне винчанске, која је била цивилизација слова. При томе морамо да упамтимо једно: изумирање српске ћирилице отпочело је Вуковим латиничним потписом на Бечком књижевном договору који је испустио да именује језик који се прекрштава, а само зато што је у питању био српски језик, тј. штокавица.
Знамо ли да је за ту исту српску ћирилицу 14 учитеља из Бјелопавлића било убијено јер су рекли Аустроугарима 1914: Уби ме, нећу писати латиницом, ја сам Србин и писаћу ћирилицом!
А гдје смо то дошли данас? До тога да је тзв. црногорска православна црква избацила и свог календара све српске свеце почев од Светог Саве, а задржала једино Светог Василија Острошког! Ко је данас искључиво за ћирилицу у тзв. „европској“ Србији и осталим евроунијатским српским земљама, а не за унијатско двоазбучје; за ћирилицу која симболизује православне Србе, оне које убјеђују да се морају ријешити светосавља да би постали православци? Скоро па нико од филолога, почев од србистичког тријумвирата састављеног од јудеомислећег Радмила Маројевића, водећег тврдорукца србистике Милоша Ковачевића, добитника високих признања и награда, како енглеске тако и америчке, сврстаног у интелектуалце XXI стољећа (да није за допринос србистици?) те Петра Милосављевића до Клајна и Пипера који сви здушно заговарају двоазбучје поред флагрантне истине да ћирилица на наше очи умире! Гдје је разлика међу њима? Нигдје, одговарамо!
Ето нам крунског доказа да се ради о окултној лингвистичкој „елити“ латиниста која је сва под контролом истог свевидећег ока са врха глобалне пирамиде и ту је са задатком да нам угаси српску националну свијест рабинизовањем српске културе под окриљем новог свјетског ционистичког поретка!
Мишљења, тврдње и тумачење чињеница представљају ставове аутора.
(Наставиће се)
Аутор: Мирјана Влајисављевић
Извор: Мирјана Влајисављевић:ЈЕРЕСОНАЧЕЛНИЦИ СРБИСТИКЕ (1)
За Ћирилизовано: Милорад Ђошић
Ови јубилеји нека нас подсете да нема културе без идеала, а идеализма без жртве.
1. Као народ, ми Срби живимо под оштрицом мача који је над нашим главама подигао многометежни Запад диктирајући нам кроз науку да изаберемо европског човјека умјесто светосавског богочовјека, што би значило да погинемо без васкрсења, да погинемо и вјечно умремо или се пак ослободимо и кренемо путем светих Срба, који су животе своје положили за светиње своје: да се вратимо светосављу које вуче поријекло од `свјатаго коријена Симеонова`; оних Немањића, највећма испосника и мученика који све чинише на славу цркве Христове, те Нојеве барке која спасава васцијело човјечанство. Да се и календарски вратимо Светоме Сави коме блаженопочивши Владика Данило (Крстић) поје: Србине мудри Савва,/ Тебе ангели моле /Не дај да племе твоје бије лихварски маљ.
2. У данашњем времену аутодеструкције, самопорицања и свеопштег рата за душе, рата који одузима вјеру у будући живот, поставља се једно те исто питање – како зауставити српски духовни пад и спасити завјештање предака које кроз богомудре ријечи апостола Павла гласи: Браћо, чувајте се да вас ко не зароби празном преваром по казивању човјечијем, а не по Христу.
Ко су то Срби? Народ који је бар три хиљаде година у континуитету на овим просторима. Који има најљепше име за Божић, одговара Владика Данило: - Руси кажу Рожество, Грци Рођење, а ми кажемо: Родио се Богић Бата, родио се Божић Бата, наш брат, мали Бог!
У чему је српски Логос саздан и трајно сачуван? У чему се огледа сав Логос, сав Смисао српства? Свакако не у богомрском мудровању запада о нама, учењу које је изопачило и само Христово и апостолско предање и оно Светих Отаца и Васељенских сабора, а сада изопачује предање Светог Саве; настојећи свим силама уграђеним у псеудонаучне протоколе да нас већ два вијека срачунато и плански обмањује и обогаљује чинећи нас неспособним за самостално мишљење, држећи нас у заблуди ко смо и шта смо, у исто вријеме прерађујући нашу властиту истину за своје колонијалне потребе, на шта нас вапијући подсјећа Свети Јустин Новојављени, сјетним гласом и тужним који се чује до неба, а којим бруји опомена: „Нема Светог Саве на Универзитету, нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа Бога нема, ако Светог Саве нема?“
3. Српски Логос саздан је у српскоме језику, српској азбуци и у светосављу, том православљу српског стила и искуства, чинећи онтолошку одредницу српског предања које је триличносно. Наиме, `као што имају три личности у Светој Тројици при чему је прва личност Тројице – Бог Отац, друга личност, Његов рођени Син и трећа личност Свети дух, и као што има разлике између њих па је Син Божји рекао – Отац је већи од мене` (Д. Крстић), тако је тројичан и триличностан српски генетски код сачуван понајвише у српском језику, староставном језику, штавише, језику најстаријем.
Зато је нимало случајно основа теологије лингвистика, а наше најстарије предање, наш Стари завјет, сачуван управо у српском језику, потом у писму, а најпослије, у светосављу.
Не сачувамо ли неоскрвњена сва три предања која су увелико пала у заборав, што је неопростив гријех, „Србадија ће пасти пред златно теле“, као јеврејски народ некоћ.
Лихварски маљ нових варвара, иза којих стоји илуминизирано масонство са његовом строгом хијерархијом пирамидалног управљања свијетом, под маском глобализма кренуо је да сва три лица српског предања, која су нас држала усправним кроз вјекове, разбије у парампарчад кад већ није успио да нам те највише идеале профанише, што је имало, а и данас има страшне и разарајуће посљедице.
Јесмо ли имало христолики, ми Срби? Радујемо ли се што смо светосавци па да се без страха бацимо на ту космичку змију која се устремила да нам узме душу, затре наше српско почело, предачке светиње и наше завјете, од косовског до причесног завјета и уништи разумијевање сопствене историје у овој савременој, постсоцијалистичкој и постхладноратовској епохи „планиране историје“, у којој је доминантна методологија стварање тоталитарних друштава која би била гнуснија и од оног фашистичког?
Јесмо ли свјесни како смо свједоци неограничене манипулације науком, ревизијом свих знања уз беспоговорну сагласност креаторима обликовања масовне свијести, а све под плаштом прогреса, научних достигнућа и вјере у науку? Хоћемо ли се коначно изборити против духовног геноцида којим постхришћански Запад искорјењује истину по којој су Срби они који славе Светог Саву, а чије светосавље симболизује полицентрично аутокефално устројство насупрот моноцентричне папске организације западног хришћанства, која ствара комплекс мање вриједности народима који су ван Рима, не престајући да нас понижава својим квазиауторитетом?
Свети Сава учинио је, наиме, чудо које приличи само светитељу, генију и хероју, јер нас је као народ прије много вијекова ујединио преко православља. Хоћемо ли се у времену пројектованог екуменизма који води у унијатство одбранити од људског мудровања које релативизује светосавље чинећи све да га поквари и тим лакше приближи ако баш не римокатолицизму, а оно бар протестантизму?
Можемо ли се изборити за право на властиту истину о нашој историји која не почиње са Светим Немањићима и ту истину саопштимо без страха и без стида, а не да имамо толике историјске празнине које су резултат агресивно наметаних фалсификата од стране нордијске историјске школе, а доцније кроз идеологију југословенства која је свим средствима присиле отпочела да се заводи од уласка у заједничку државу Срба и Хрвата уз омаловажавање и духовни суноврат Срба и наше културе?
Коначно, ко је тај „непознат неко“ који нам је нашу историју конспиративно избрисао и палимпсестно на њој исписао своју окупациону, колонизаторску и ревизионистичку „истину“ да бисмо данас живјели у свијету обмана, превара и сурогата који нам се намећу понајприје кроз западну глобалну науку, која је била и остала послушно оружје у рукама латинске цркве, ђавољи инструмент у расрбљавању Срба светосаваца?
4. Лингвистика старих језика јесте кључ за старо предањско знање, које су нам претходне генерације предале, а ми морамо да их предајемо даље. Каквом смо мјером мјерили Бога и своје претке, тако ће нам бити одмјерено, поучава нас у томе најчаснијем задатку Свети владика Николај. Сви смо зато дужни да будућим генерацијама пренесемо истину о српском језику, истину о српском писму и истиниту вјеру нашу православну; не, дакле, реформисану истину него цијелу истину са свијешћу да највећа опасност лежи у реформисању истине, иза којег по правилу стоји масонство.
Када је српски језик и ћирилица наша у питању, мора да нас прожме свијест о њиховој староставности и да, уважавајући богомпослане Првоучитеље Кирила и Методија, равноапостолну браћу из Солуна, њихово поријекло вежемо за далеко ранију словенску културу, која се протеже до оне винчанске, која је била цивилизација слова. При томе морамо да упамтимо једно: изумирање српске ћирилице отпочело је Вуковим латиничним потписом на Бечком књижевном договору који је испустио да именује језик који се прекрштава, а само зато што је у питању био српски језик, тј. штокавица.
Знамо ли да је за ту исту српску ћирилицу 14 учитеља из Бјелопавлића било убијено јер су рекли Аустроугарима 1914: Уби ме, нећу писати латиницом, ја сам Србин и писаћу ћирилицом!
А гдје смо то дошли данас? До тога да је тзв. црногорска православна црква избацила и свог календара све српске свеце почев од Светог Саве, а задржала једино Светог Василија Острошког! Ко је данас искључиво за ћирилицу у тзв. „европској“ Србији и осталим евроунијатским српским земљама, а не за унијатско двоазбучје; за ћирилицу која симболизује православне Србе, оне које убјеђују да се морају ријешити светосавља да би постали православци? Скоро па нико од филолога, почев од србистичког тријумвирата састављеног од јудеомислећег Радмила Маројевића, водећег тврдорукца србистике Милоша Ковачевића, добитника високих признања и награда, како енглеске тако и америчке, сврстаног у интелектуалце XXI стољећа (да није за допринос србистици?) те Петра Милосављевића до Клајна и Пипера који сви здушно заговарају двоазбучје поред флагрантне истине да ћирилица на наше очи умире! Гдје је разлика међу њима? Нигдје, одговарамо!
Ето нам крунског доказа да се ради о окултној лингвистичкој „елити“ латиниста која је сва под контролом истог свевидећег ока са врха глобалне пирамиде и ту је са задатком да нам угаси српску националну свијест рабинизовањем српске културе под окриљем новог свјетског ционистичког поретка!
Мишљења, тврдње и тумачење чињеница представљају ставове аутора.
(Наставиће се)
Аутор: Мирјана Влајисављевић
Извор: Мирјана Влајисављевић:ЈЕРЕСОНАЧЕЛНИЦИ СРБИСТИКЕ (1)
За Ћирилизовано: Милорад Ђошић
