петак, 24. октобар 2014.

Стране друштвене мреже сарађују са безбедносним службама Украјине

"Данас је у Украјини, према нашим подацима, у затворима више од 2000 људи, због неслагања са властима. Још неколико хиљада је једноставно нестало. Многе људе прате, а затим кад путују у неко друго место они нестају. СБУ може ухапсити буквално због лајковања странице милиције на друштвеним мрежама, као и за поседовање новина “Новороссиа”.
“Украјина је данас без сумње светски лидер по броју политичких затвореника, и земља у којој је све окренуто наглавачке. Лице које критикује владу је терориста, а наоружани разбојник и убица – активиста и херој “- рекао је за “Росијскају газету” Владимир Рогов, кодиректор Комитета за државну изградњу Новорусије.


Сличности између данашње Украјине са нацистичком Немачком и СБУ са тајном полицијом Рајха добро илуструје следећи пример. Дергачијски Окружни суд у Харковској области осудио је тамошњег пензионера на три године затвора и пет година условно због поседовања летка “Руски Исток”.Старца су пријавиле комшије преко “вруће линије” СБУ. Украјинска држава охрабрује потказивање, чак грађанима дистрибуира упутства на тему: “Како да препознаш сепаратисту “.

Имајте на уму да тврдња Владимира Рогова да се можете наћи иза решетака због нечега што сте урадили на мрежи није претеривање. Шеф СБУ, Наливајченко, жалио се да службе безбедности не могу онемогућити руске друштвене мреже “Вконтакте” и “Однокласники” – легла “сепаратизма”.

Али администратори страних извора (Фејсбука ? ), према његовим речима, радо сарађују са украјинском обавештајном службом.


Аутор: Петар Лихоманов
Превела са руског на енглески: Кристина Рус
Извори: Выживших в трагедии 2 мая одесситов на Украине судят как террористов — Петр Лихоманов — Российская газета и Fort Russ: Foreign social networks cooperate with Ukrainian Security Services – Nalivaichenko
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски

ЈА САМ СРБИН, СРБСКИ СИН – песма веза између Јована и Корнелија


Када смо почели са радом на блогу рекли смо да нећемо да радимо ресавско преписивачку школу која се сада „ин“ зове „копи-пејст“. Потрудићемо се да видимо одакле та песма о србском сину и на чије је надахнуте стихове написана музика, а која се често нађе на скуповима Српског Удружења Ћирилица Београд, коју увек први надахнуто поведе председавајући Скупштине Љубинко Стојановић. Тако је било пре неколико дана кад су наши војници орали асвалт поздрављајући председника братске Русије Владимира Путина, Љубинко је певајући добио аплаузе од бројних суграђана. Тако је било и пре неки дан на сеоској слави у Јакову.


Ја сам Србин, србски син,

име м' Радивој,
први ми је завет тај:
србтвом падај, стој!
И тог ћу се држати
догод будем дисати,
вели србског оца син,
прави србски син.

Од оца ми остала
лепа дара три,
Име Срба, мач и крв,
што м'у срцу ври:
од матере свети дар
србски језик и олтар
има сваки србски син
прави србски син.

Турчин има Цариград,
Француз Париз свој,
мени све је Србину
име, језик мој,
зато сваки нека мре
кој ми име језик тре.
Вели србскога оца син,
прави србски син.

На част Немцу Немица
и те плава влас,
а Енглезу Британка
и њен горди стас.
Мени дајте Србкињу,
за њу сејем, жњем за њу,
вели србског оца син,
прави србски син.






 Ми не тврдимо да су млади Корнелије Станковић и стамени Јован Суботић седели заједно у некој од будимских србских кафана када су песма и ноте настале, али чињеница је та да су се њихови путеви укрштали. 




Корнелије је рођен у Табану код Будима, за који не знамо да ли има везе са Табановцима код Куманова, али знамо сигурно, да тамо на југу има Станковића који су после 1945-е нагло постали Станковски. Добринци код Руме је родно место Јована Суботића, а после су им заједнички путеви били Сремски Карловци, Сегед, Пешта, Арад, Беч. Претпостављамо да су их тешка времена спојила јер барон Александар фон Бах није знао ништа о нотама свог „рођака“, али је знао како да напуни затворе увек nepoćudnim Србима.


Драги читаоци, овога пута вам нећемо давати линкове о двојици наших помало заборављених великана јер их лако можете наћи на једном од сајтова, који је постао значајнији од правих енциклопедија и коме деца нажалост верују више од књига староставних. Уживајте у стиховима песме Јована Суботића коју је композиторски дочарао Корнелије Станковић.  

С обзиром да нисмо пронашли музички облик песме "Ја сам Србин српски син", послушајте песму "Достојно јест", Корнелија Станковића у извођењу "Панчевачког српског црквеног певачког друштва": 


Такође молимо читаоце који имају музички облик песме да нам је пошаљу, а оне који желе да сарађују на тему музика и ћирилица да се јаве на мејл cirilizovano@gmail.com


Милорад Ђошић, члан УО
Српског Удружења Ћирилица Београд,
пензионисани пуковник - пилот

Мирјана Влајисављевић : ЈЕРЕСОНАЧЕЛНИЦИ СРБИСТИКЕ (6)

Текст је објављен у зборнику радова са округлог стола " Ко разара српску културу?", одржаног у организацији Српског удружења "Ћирилица" Савиндана 2014 а посвећеног обележавању 200 година жртвене смрти Светог ђакона Пајсија и игумана Авакума као и 100 година од жртвеног чина Гаврила Принципа.
Ови јубилеји нека нас подсете да нема културе без идеала, а идеализма без жртве.

6. Српска политика уступака

1. Српска политика уступака подразумијевала је национални пацифизам као званичну српску политику. Зарад мира у кући, вођена је у првој и у другој Југославији. Њено друго име је сербокроатистика, чије смо марионете у многим ставовима остали до данас и по чијим шаблонима и даље мислимо бојећи се да трагамо за коријенима наше српске несреће, који леже у унијатском поријеклу сербокроатистике, али и евроунијатском и евробском поријеклу обновљене србистике, у којој је дошло до ренесансе извјесних сербокроатистичких завјештања. И ова нова идеологија глобализма као и она претходна, под окриљем аустроугарског царизма, уведене су путем лингвистике као прве глобалистичке науке и кроз реформу српскога језика
Још једном се показало да се разарање српске културе уз стрељање српске историје и затирање староставног српског језика и писма најпоузданије проводи кроз безбожно идолопоклонство науци и уз њену адорацију. Системско пропагирање сербокроатистике путем школства дало је такве поразне резултате да је она била и остала заклети непријатељ нашег српског останка, који нас је претворио у зомбирани народ кодиране свијести.

Српство се и данас налази у раљама клероглобализма, у времену свеопште националне кризе идентитета и затирања ћирилске цивилизације, чему су не мали данак дали сами Срби који су од Берлинског конгреса систематски одгајали издајнике међу властитом националном елитом да би уз помоћ њихову, тих ученика фарисеја, жидовствојушћих свештеника и архимандрита попут Илариона Руварца, била измијењена наша национална самосвијест. Затирање етничке самобитности како Срби не би били своји на своме дио је програмских циљева како католицизма тако и антипапистичког протестантизма и франмасонског антиклерикализма, који се сви при томе поштапају добродетељским просвјетитељским идејама прожетим духом квазихуманизма и квазифилантропије. Тај суновратни процес који сигурно води у нестанак нарочито је био видљив након Другог свјетског рата у коме смо као народ завађен идеологијом доживјели да брат убија брата.

2. Деспотизам сербокроатистике огледа се у бескрупулозној злоупотреби науке за духовно подјармљивање властитих нараштаја. Као таква, она је била и остала окултна наука која злораби технологију енергетског вампиризма, и од тог вампира Срби се не могу отрести до данас. Очити елементи тог окултног вампиризма присутни су и у обновљеној србистици која је одустала од борбе за опстанак ћирилице. Стога та србистика не може више да узурпира право да носи српско име јер је она ништа друго до модернизована сербокроатистика, тј. мондијалистика.

Аутохтона србистика, чије постојање заговарамо, не диже споменике ни Вуку ни Даничићу нити Стојану Новаковићу који је по берлинским упутама стандардизовао екавицу као српску, остављајући ијекавицу онима преко Дрине да их Аустроугари окупирају, а послије анектирају.

Аутохтона србистика не подиже кумире ни антифилологу Јовану Скерлићу, који учини корак даље у српскохрватском братимљењу заговарањем колективног преласка двоименог народа на екавицу и латиницу.

Аутохтона србистика не би спуштала главу пред јудеомислећим Александром Белићем, којем рука не задрхта кад стављаше свој потпис на новосадски договор, којим је тзв. хрватски језик изједначен са српским.

Аутохтона, србистика не одаје почаст лажним боговима лажинауке која је проповиједала по упутама Павла Ивића екавизацију васколиког српства у сред антисрпског рата, како се прекодрински Срби не би језички разликовали у београдским градским аутобусима од Србијанаца!

Аутохтону србистику утемељујемо на дјелу Саве Текелије, Милоша Милојевића и академика Милана Будимира, који је тврдио да је свака друга српска ријеч старија од педесет вијекова; на дјелу Олге Луковић Пјановић и академика Радивоја Пешића, академика Јована И. Деретића и његовог сарадника Драгољуба П. Антића, који нам вратише памћење на заборављену историју писмености и на нашу староставну србицу.

3. Кад ће нам као народу једном сванути да коначно чујемо истину о нашој духовности по цијену да наше илузије буду уништене?
Одговор знамо: Сванути може само онај дан у којем смо били будни.


Мишљења, тврдње и тумачење чињеница представљају ставове аутора

(Крај)

Аутор: Мирјана Влаисављевић
Извор: Мирјана Влајисављевић : ЈЕРЕСОНАЧЕЛНИЦИ СРБИСТИКЕ (6)
За Ћирилизовано: Милорад Ђошић

Кристоф де Маржери: Европи не треба други Берлински зид


Трагична смрт Кристофа де Маржерија, председника и извршног директора француске нафтне компаније "Тотал", догодила се у време када је Русији преко потребна подршка пријатеља из иностранства, посебно људи таквог реномеа. Узајамно поверење, поштовање партнера, жеља да се упозна култура земље с којом се послује да би се боље разумела - то су ствари које су увек биле основа за развој међународних односа. У свом чланку "Решавање кризе у Украјини, почетак и крај" објављеном у "Вашингтон посту", Хенри Кисинџер је рекао да разумевање руске историје и психологије никада није била "јача страна америчких креатора политике". Можда не само америчких политичара, већ и њихових колега из иностранства.

Запад брижно анкетира јавно мњење и начин на који оно еволуира у погледу међународних односа. Осећања се прате да би била усмерена на жељени начин. Узмите за пример Немачку. Службени Берлин стално гуди како је атлантска солидарност неопозива. Мало је немачких политичара који нису чланови организација као што су Атлантска иницијатива, непрофитна независна организација основана у Берлину 2004., Атлантски мост, водећа приватна непрофитна организација основана 1952. да промовише немачко-америчко разумевање и атлантизам, немачка Атлантска заједница, проамерички "труст мозгова" основан 1956, и Амерички савет за Немачку, приватна непрофитна организација за промовисање помирења и разумевања између Немаца и Американаца основана 1952. Ово су веома утицајне организације у којима банкари, привредници и страначки лидери (осим Леве партије) имају места у управним одборима. Неучествовање у њиховим активностима је нека врста непристојног понашања. На пример, Ангела Меркел је члан Атлантског моста.

Неколико генерација Немаца је васпитавано уз идеју да их је Америка ослободила од два тоталитарна режима - фашизма и комунизма. Без обзира на то, антиамериканизам је веома жив међу Немцима, иако у пригушеном облику. 57% становништва верује да Сједињене Америчке Државе нису партнер од поверења, исти број испитаника (57%) би желео да Немачка буде независна од Сједињених Америчких Држава. Различите анкете (ARD Deutschlandtrend и TNS) спроведене у јуну и јулу 2014. потврђују такав тренд.

Истовремено, у мају, 21% Немаца је веровало Русији као партнеру, док је подршка партнерству са Сједињеним Америчким Државама била већа - 38% (1). Раније је Русија уживала сличан ниво поверења - 38% - у јесен 2010. године, после чега је, у марту прошле године, индекс пао на најнижи ниво. Вреди напоменути да је индекс поверења испитаника у Русију почео да расте истовремено са све мањим поверењем у савезнике Немачке - САД, Велику Британију и Француску. Огромна већина Немаца (89%) је пре пола године била против изолације Русије, и од тада истраживања нису спровођена. Немачко јавно мњење је подељено по питању антируских санкција; присталице притиска на Русију су биле у малој већини (54%) почетком септембра, пре него што су уведене секторске санкције. Немачки политичари о томе отвореније говоре, док су немачки медији једногласни као да су под цензуром. Грегор Гизи, једна од водећих личности у Левој партији, пролетос је говорио у прилог повратка детанта (попуштања затегнутости - прим. прев.) и одбацивања идеја конфронтације у духу хладног рата. Његове примедбе је тешко наћи у медијима, као иглу у пласту сена. Уз то је поново оптужен за везе са источноемачком обавештајном службом Штази. Шта је остало од Штази ? Гомила папира да послужи за изналажење оптужи када је реч о грађанима бивше Источне Немачке ...

Немачке организације које подржавају добросуседске односе са Русијом нису упоредиве са проатлантским организацијама; оне нису толико бројне и испољавају много мање утицаја. На пример, Унија руске привреде у Немачкој (основана 2011. (њене активности још нису у центру пажње), Петербуршки дијалог и Форум Немачка - Русија. Позната ствар је да Немачка торпедира Петерсбуршки дијалог. Сесија јесте одржана у априлу, али је Немачка унаказила формат и суштину догађаја до непрепознатљивости: број учесника је сведен на 200 људи, разговори су трајали само два и по сата уместо два дана, колико обично трају. У октобру је спречено одржавање Форума ( Немачка га је одложила на неодређено време), пошто је неколико јавних организација (немачка Зелена партија заједно са Фондацијом Хајнрих Бел, Амнести интернешенел и Гринписом) послало писмо савезној влади с позивом на суспензију догађаја.

За Комитет за источноевропске економске односе са иностранством се обично сматра да је организација за лобирање развоја економских односа са Русијом. Верујем да је ова слика постала ствар прошлости. Неки лидери (на пример, Екард Кордес, председник Одбора за источноевропске економске односе ) јесу јавно говорили против антируских санкција. Али је др Рајнер Линднер, извршни директор Комитета и истовремено председник НВО Форум Немачка - Украјина (основан 1999), ватрени присталица казнених акција, недавно учествовао на Форуму о немачко-украјинској енергетској сарадњи одржаном у Харкову. Комитет за источноевропске економске односе је основан 1952. као заједничка организација водећих удружења која представљају немачку привреде ради развоја веза са земљама централне и источне Европе - земљама с којима Немачка није имала дипломатске односе у то време. Данас Комисија надгледа односе са 21 земљом, укључујући постсовјетске и балканске државе (овде се Република Косово рачуна као држава).

Нису организације те које успостављају основе за узајамно поверење између народа - стварају их људи. Ниво доприноса је различит; у неким случајевима далеко превазилази просек као у случају Кристофа де Маржерија. Први човек "Тотала" је у јулу у интервјуу Ројтерсу рекао да Европи није потребан Берлински зид. "Да ли ћемо изградити нови Берлински зид?", упитао је и додао: "Русија је партнер и ми не треба да губимо време штитећи се од суседа ... Оно на шта ми пазимо је да не будемо превише зависни од неке државе, било које. Не од Русије, која нас је спасла у више наврата." Пре тога, у јуну, француска компанија је понудила "Гаспрому" да поново покрене пројекат "Стокман". Тада су се Русија и Аустрија сложиле да оснују заједничко предузеће за изградњу аустријског крака гасовода Јужни ток. Споразум је за аустријски ОМВ (аустријско акционарско друштво "Österreichische Mineralölverwaltung") потписао главни извршни директор Герхард Ројс. Господин Ројс је поднео оставку пре времена, како је објављено 14. октобра, и тешко је отрести се утиска да је његов став о Јужном току узрок оставке. Истоветна превремена оставка Петра Териума, бившег извршног директора Извршног одбора RWE AG, изгледа као казна за његов покушај да прода подружницу RWE DEA руском инвеститору. Шеф "Сименса" не мора да страхује за своју будућност пошто је био довољно мудар да управу компанијиних енергетских јединица премести у Сједињене Америчке Државе. Руководство "Трансњефта" је укорило "Сименс због одлагања на одржавању радне опреме, што је необична ствар за Сиеменс. Шта је компанију натерало на одуговлачење ? Није ли то одлука да своје енергетске јединице измести у Сједињене Америчке  Државе ? Хтели они то или не, шефови западних компанија морају да играју по правилима игре наметнутим од политичара, иначе би били натерани да тихо поднесу оставке, без много помпе и привлачења пажње јавности.

(1) Анкета је одржан 2-3 јуна, 2014: Eine Umfrage zur politischen Stimmung im Auftrag der ARD -Tagesthemen und der Tageszeitung DIE WELT. Berlin, Juni 2014. S. 9, 10, 11.


Аутор: Наталија Меден
Извор: Natalia Meden - Christoph de Margerie: Europe Does Not Need Another Berlin Wall - Strategic Culture Foundation - on-line journal > Christoph de Margerie: Europe Does Not Need Another Berlin Wall > Strategic-Culture.org - Strategic Culture Foundation
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски