петак, 21. новембар 2014.

Стефан Каргановић: Суђење Радовану Караџићу улази у завршну фазу


Напомена Степског сокола: Недавно сам овде поставио изврсну анализу Стефана Каргановића, о правној фарси или "судском гоњењу" Војислава Шешеља од стране Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу. Био сам толико импресиониран тим чланком да сам питао г. Каргановића да ли би мене и читаоце обавестио о садашњој ситуацији Радована Караџића. Каргановић је љубазно пристао и послао овај чланак. С обзиром не неке коментаре изазване претходним чланком, нажалост, морам да вас све подсетим на две ствари које сматрам очигледним:

1) Описати грубо кршење основних правних норми и грађанских права окривљеног не мора нужно да значи подржавање таквих ставова, акције или лица. На пример, осуђивање убиства Моамера Гадафија од стране линчерске руље не подразумева одобравање његове политике и карактера.

2) У данашњем свету, чини се да "нико" нема интелектуалног поштења или храбрости да саслуша оптужене Србе на МКСЈ, или чак да изрази забринутост због потпуног недостатка поштовања и основних правних норми на њиховим суђењима. Одбијам да "заборавим" или "не примећујем". Нећу бити пуки посматрач и подлећи друштвеном притиску усаглашавања.

Желим да изразим своју дубоку захвалност Стефану Каргановићу за изванредне анализе ова два суђења.

The Saker
*******

Суђење Радовану Караџићу улази у завршну фазу


Тужилаштво и одбрана су дали своју завршну реч на суђењу Радовану Караџићу, бившем председнику Републике Српске, које је закључено 2. маја 2014. Суђење је спроведено пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу. Укупно је саслушано 195 сведока тужилаштва и 238 сведока одбране. Тужилац Алан Тигер је тражио максималну казну - доживотни затвор за др Караџића, који је оптужен за геноцид, злочине против човечности (прогон, истребљивање, убиства, депортације, итд), и кршење закона и обичаја рата. Др Караџић је био политички шеф државе босанских Срба током етничког сукоба 1992-1995 у Босни и Херцеговини и, као председник, врховни командант њених оружаних снага.

Иако се током дугог суђења тужилаштво фокусирало на разне импутиране злочине, главне оптужбе против доктора Караџића тичу се "етничког чишћења" муслимана и, у мањој мери, хрватског становништва, опсаде и бомбардовања Сарајева од стране српских снага, и догађаја у Сребреници пошто су је српске снаге заузеле јула 1995. године.

У својој завршној речи која је почела 1. октобра, Караџић је поновио да је невин по оптужбама наведеним у оптужници. "Нисам крив", изјавио је. "Овај суд не суди мени, већ српском народу."

Иако није правник по професији, већ психијатар, доктор Караџић се сам заступа у поступку, а како суђење напредује стручност Караџића се приметно повећава. Иако је у свом 876 страница обимном завршном поднеску педантно обрадио сваку ставку приказану у оптужници, у закључним напоменама се углавном фокусирао на побијање три оптужбе које су срж оптужнице тужилаштва.

    1. Никада није било политике или "удруженог злочиначког подухвата" да се муслимани протерају са српских подручја Босне;
    2. Гранатирање и снајперско деловање по Сарајеву био је пропорционалан одговор на ватру и нападе босанских муслиманских снага из милитаризованог града, а најдраматичније од тих  догађаја, као Маркале, организовали су муслимани да би добили међународну интервенцију у своју корист; и
    3. Он није имао сазнања да ће затвореници из Сребренице бити погубљени, да их убијају или су побијени, а број таквих погубљења је претеран.

Оптужени је одлучно изјавио да су велика померања све три етничке популације (муслимани, Хрвати и Срби) у области у којима њихови сународници чине већину или су под контролом њихових оружаних снага неоспорна, али да је то инхерентна карактеристика већине етничких конфликата. Тужилаштво није, Караџићева је тврдња, успело да изнесе никакве доказе постојања плана или политике босанских Срба за протеривање припадника других националности са територије под својом контролом. Сасвим супротно, издата су бројна наређења војсци и властима под Караџићевом командом којима се забрањује злостављање муслиманских и хрватских небораца.

Опсада Сарајева, као што се и очекивало, било је веома спорно питање током суђења. Караџић је поновио став српске стране да су муслимани били бројнији у граду, али је околина углавном била насељена Србима. Као резултат, није било "опсаде" у правом војном смислу, већ само држање линија разграничења између територија две заједнице. Караџић је у великој мери био успешан када је доказивао да су у Сарајеву, насупрот споразуму постигнутом на почетку рата у погледу његове демилитаризације, биле значајне и добро опремљене муслиманске војне формације које су водиле офанзивне операције против српских снага током сукоба.

Један од најважнијих делова одбране несумњиво је то што је, педантно и компетентно, демонтирала причу створену око гранатирања пијаце Маркале, са бројним цивилним жртвама, што су наводно учиниле снаге босанских Срба у фебруару 1994. и августу 1995. године. Та гранатирања су била значајна: у психолошком погледу, послужила су усмеравању светске јавности против српске стране и, додатно, као изговор за војно интервенисање снага НАТО-а на муслиманској страни и успостављању војне равнотеже у рату.

Караџићева одбрана је појачала сумњу, широко распрострањену од самог почетка, да су масакри на Маркалама били класичне операције "лажне заставе", осмишљене и спроведене од стране муслимана, можда уз помоћ западних обавештајних служби. Изведене су, рекао је Караџић, да би друга страна била оптужена, међутим није било намерног ратног злочина што су га починиле српске снаге. Форензички докази и сведочења очевидаца које је изнела одбрана оставили су нетакнутим веома мало оптужби тужилаштва у вези са Маркалама.

Осврћући се на Сребреницу, а тврдећи да тужилаштво није понудило доказе који би га повезали са планирањем, извршењем, односно сазнањима о било каквим злочинима почињеним после српског заузимања Сребренице у јулу 1995. године, доктор Караџић је енергично оспорио важећу и устаљену причу. Његов став је био да су тврдње тужилаштва о 7 000 до 8 000 погубљених затвореника нешто немогуће, јер тужилаштво није изнело доказе да је више од 3 500 муслиманских ратних заробљеника уопште било заробљено у тој војној операцији. Поред тога, у складу са доказима које је предочила одбрана, велики број муслиманских губитака су уствари погибије у борби током пробоја 28. дивизије муслиманске војске из Сребренице према Тузли, те су због тога легитимне жртве које се не могу приписати као ратни злочин.

Становиште доктора Караџић је да је до 1.000 муслиманских ратних заробљеника вероватно погубљено после пада Сребренице 11. јула 1995. године, али да - изузев оних из освете - погубљења нису имала ни званични ни предумишљајни карактер и да их је вршила бескрупулозна структура изван војног ланца команде босанских Срба. Караџић није негирао да је било масакра затвореника, већ да су била много мањег обима него што стоји у оптужници, али је тврдио да ни војска ни политичке власти Републике Српске у то нису биле укључене.

По питању "геноцида", које је посебно сложено са правног становишта и морално осетљиво, Караџић је аргументовао да докази не показују никакву намеру, пре заузимања Сребренице 11. јула 1995. године, да се истребе муслимани као група заштићена Конвенцијом о геноциду. Поред тога, он је указао на много супротних доказа изнесених на суђењу, који говоре да се са заробљеницима до 13. јула поступало на стандардан начин, чиме је поново одбацио постојање претходне специфично геноцидне намере. После тог датума, групе затвореника су стрељане на различитим локацијама, али тужилаштво није успело да те догађаје повеже са државном или војном политиком. Према Караџићу, било би исто тако смислено на та убиства гледати као на освету локалних Срба, за злодела која су претходно починиле снаге муслиманске војске користећи енклаву Сребренице под заштитом УН као одскочну даску за војне операције против српских цивила у околним подручјима.

У сваком случају, тврди Караџић, предмет једног геноцида - чак и да је постојала намера да се почини - могли су да буду само босански муслимани као целина, а не релативно занемарљив проценат муслиманског становништва и избеглица у малом граду. Међутим, нису изведени докази да су злочини таквог обима планирани или почињени било на националном, било на општинском нивоу.

Суђење Караџићу (и углавном паралелно суђење команданту војске босанских Срба, генералу Ратку Младићу) је последње у низу хашких суђења од оснивања и почетка рада Трибунала средином 1990-их. У смислу важности, оно је значајно јер тачно изражава дух и методологију МКСЈ. Неједнакост у ресурсима између многобројног особља тужилаштва и малог тима одбране је нападна. Веће је редовно одобравало захтеве тужилаштва и блокирало захтеве одбране. Тужилаштво је током суђења лишило одбрану хиљада страница потенцијално ослобађајућих доказа, без да је изазвало и мрву труда судског већа да исправи ту нечувену процесну и материјалну неправду. Захтев одбране за приступ важним доказима за независну форензичку верификацију, као што су ДНК подаци који наводно подржавају верзију тужилаштва о броју жртава из Сребренице, веће је глатко одбило. И тако даље, и тако даље ...

Неједнакост услова у којима је спроведено суђење оставља мало сумње у то да ће се судије добро потрудити да разматрају доказе и њихов значај са становишта тужилаштва. Што се тиче формалног исхода суђења Караџићу, готово је извесно да ће судије избећи политички ризичан корак неуважавања препоруке тужилаштва за казну доживотног затвора Радовану Караџићу.

То је практично решено, већи проблем је како ће пресуда бити упакована и какав ће одјек имати на политичкој сцени Босне и Херцеговине.

Караџићев близак сарадник, председник Народне скупштине босанских Срба Момчило Крајишник, прво је био оптужен за геноцид али у када му је изрицало пресуду веће је ту тачку одбацило услед недостатка доказа. У предмету др Караџића, без обзира био он осуђен за геноцид или не (при томе треба имати у виду, у светлу јуриспруденције Трибунала, да у оптужници остаје довољно других тачака по којима би се могла изрећи доживотна казна) коначни исход ће се неизбежно одразити на локалне политичке односе у БиХ. Како год, то ће оснажити непрекидне муслиманске захтеве за укидање Републике Српске као „геноцидног ентитета.“ То би такође пружило квази-правни основ за захтев да порески обвезници Републике Српске исплате огромне суме на име одштете појединачним муслиманским „жртвама,“ које су од разних судова већ уредно обезбедиле пресуде за патњу коју су им српске снаге проузроковале током босанског грађанског рата.

Постоји још једна значајна потенцијална последица пресуде у предмету Караџић а то је у вези са Српском демократском странком (СДС) у Републици Српској, коју је др Караџић основао. Док се Караџић крио, и касније пошто је доспео у Хаг, његову странку – која је некада сматрана бастионом српског национализма – преузео је кадар прагматичних политичара одлучних у намери да избегавају сукобе са западним силама и спремних да се политички прилагоде у замену за подршку Запада да смене Милорада Додика, садашњег проруског председника Републике Српске. Кандидат СДС-а је изгубио на изборима у Републици Српској 12. октобра, међутим та странка и даље рачуна на подршку око четвртине изборног тела. У Бања Луци колају гласине да је ново руководство СДС-а пристало да преиначи своју страначку идеологију тако да би била прихватљивија евро-антлантистичким покровитељима, слично начину како је аналогна операција била изведена у Србији пре неколико година под вођством бивших радикалских националиста, Александра Вучића и Томислава Николића.

По добро обавештеним изворима, садашње руководство СДС-а било је упозорено од стране западних фактора да би им било боље да још пре завршетка Караџићевог суђења потпуно трансформишу свој традиционални имиџ. У противном, њихову „екстремно националистичку“ – а после Караџићеве пресуде можда још и „геноцидну“ странку – Високи представник у Сарајеву, а он је уствари тај ко стварно влада Босном и Херцеговином, могао би једноставно да стави ван закона. 


Аутор: Стефан Каргановић 
Превод: Александар Јовановић и Стефан Каргановић

Англосаксонска свакидашња јадиковка: Да ли смо „Ми, народ“ корисни идиоти у Дигиталном добу ?


  
The Saker Српски: Ако сте прочитали Зашто нас је интернет претворио у лицемере | The Vineyard of the Saker, онда вам је уводни цитат познат. И текст је варијација на исту тему, али богата и отрежњујућа. Неко ће можда и уживати у невољама оних с којима нам је уистину тешко саосећати, можда је тачно и то да “нема веће радости од злурадости”, али се треба присетити да оно, што сада јесте преко Канала и баре, најчешће дође и овде.


У доба процвата старог СССР-а, настала је фраза која описује лаковјерне западњачке интелектуалце у посјети Русији који нису успјевали да примјете људске и друге трошкове изградње комунистичке утопије. Фраза је гласила „корисни идиоти“ и описивала је велики број људи који су морали бити паметнији. Ја ,сада, предлажем један нови, аналоган термин који више одговара добу у коме живимо: корисни лицемјери.То сте ви и ја, пријатељи, и то је начин на који на нас гледају господари дигиталног универзума. А за начин на који нас гледају постоји много добрих разлога. Слушају нас како кукамо о приватности, сигурности,надгледању итд., али уочавају да успркос наших жалби и сумњи очигледно не подузимамо ништа. Другим ријечима, говоримо једно а радимо друго, што је једна врло добра дефиниција хипокризије коју можемо сами да понудимо. /Џон Нотон, “Гардијан”/

„Коме је потребна изравна репресија“, пита се Славој Жижек,“ако можете убиједити кокошку да добровољно ушета у кланицу?“

У Орвелијанском добу, гдје је рат изједначен са миром, надгледање је једнако сигурност, а толеранција исто што и неторерирање неугодних истина и политички некоректних идеја,“ми народ“ добровољном одлазимо у кланицу све вријеме сами себе убјеђујући да затворски зидови који нас окружују унутар Америчке полицијске државе служе нашој заштити.

Назовимо то дволичношћу, хипокризијом, самообманом или већ како хоћете, чињеница је да док хвалимо слободу,приватну сферу, особеност, једнакост, различитост, урачунљивост и транспарентност владајућих, наши поступци и поступци надзорних владиних органа су у супротности са много хваљеним принципима на сваком кораку.

На примјер, ми се гадимо офуцаних назора вашингтонске елите, али настављамо да изнова бирамо политичаре који лажу, варају и краду. Не слажемо се са бесконачним ратовима који исцрпљују наше ресурсе и истањују нашу војску, али изнова падамо на лаж да је родољубље једнако подршци војске/милитаризма. Нервирамо се због јавно финансиране и испод жита одобрене изградње путева који не воде никуда, документараца о борби за храну, и студија о пумама које трче у мјесту на траци у фитнес клубу, али и даље немушто плаћамо наше порезе без и једне ријечи. Узбуђујемо се због милитаризације полиције и њеног увећаног „ратничког“ расположења, али не чинимо ништа осим што слијежемо раменима када специјалци (SWAT) врше рације или када полиција пуца на ненаоружане грађане.

И наравно, ту је наша волим те /не волим те љубавна веза са технологијом, која нас нагони да се нарогушимо када влада надгледа интернет, хакује наше телефонске позиве, чита електронску пошту, прати нас на сваком кораку и кажњава нас због изјава на друштвеним мрежама, али истовремено користимо ту исту технологију, при томе не чинећи ништа против покушаја ускраћивања наших права. Ову противрјечност поткрепљује истраживање Пјуовог истраживачког центра у коме се тврди да су „Американци забринути због угрожености приватне сфере на мрежи или током телефонирања. Изјављују да не вјерују интернет компанијама или влади да ће их заштити. Па ипак им препуштају властите податке и користе и даље њихове услуге.“

Дозволите да будем директан: Влада наставља да издаје наше повјерење, уваљује се у нашу приватну сферу и злоупотребљава наша права, а на нама ни то није довољно па тражимо још !?

Ми то свакако чинимо. Све у свему, алтернатива – заузети став, побунити се, захтјевати промјене, одбијати да се саучествује, покренути грађанску непослушност – изискује много рада. Па ипак , оно што не уочавамо је да на тај начин дозвољавамо овом насиљу да се настави, не само што овлашћујемо тиранина, него тиме хранимо монструма. На тај начин, као што упозоравам у својој књизи „Вучја влада:Настанак америчке полицијске државе“, оно што почиње као ситно узурпирање наших права, оправдано стварањем веће сигурности, постаје рутина, тако свеобухватна да је њено уклањање малтене немогуће.

Очит примјер је умножавање војног арсенала полиције као изговор у борби против дроге. Исход: претварање полицијских снага Америке у продужетак војске, попуњене у борби опробаним војницима који посматрају „Ми, народ“ као непријатељске бојовнике.

Иста ствар се десила са владиним тзв. покушајима да се чврсто обрачуна са безакоњем кроз безбројне законе стављајући ван закона огроман број различитих активности. Исход: експлозија закона која криминализује све, од родитељских одлука и пецања, до повртларства и живота изван решетки.

Ту су, наравно, и приватни затвори, рекламирани као начин смањења издатака владе за чување затвореника. Само се испоставило да приватни затвори коштају пореске обвезнике много више и стављају акценат на стварање профита кроз утамничење све више и више Американаца.

Да ли полако примјећујете ову мустру? Влада нас уљуљкује у убјеђењу да нам олакшава живот, да су нам породице и заједнице све сигурније, и након што смо се на све ово примили, онда нам залупи врата испред носа. Нема разлике да ли говоримо о инфрацрвеним камерама, ДНК базама података, камерама за надгледање или нултој полицијској толерантности – ово све кулминира у претварању „Ми, народ“ у непријатеља Број 1.

На тај начин је владина кампања за шпијунирање наших телефонских разговора, писама и електронске поште продана америчкој јавности као неопходно оруђе у рату против терора. Али умјесто циљања терориста, влада је претворила нас у потенцијалне терористе, тако да ако се усудимо да кажемо погрешну ствар на телефону, у писму или електронској пошти, а нарочито на друштвеним мрежама, бивамо испитивани, оптужени и, могуће, ухапшени.

Ова криминилизација слободе говора, јер је то тачно оно што владини органи гоњења чине када прогањају оне који кажу погрешне ствари, је у сржи случаја “Елонис против САД” пред Врховним судом САД.
Ако сте случајно један од 1,3 милијарде корисника Фејсбука или један од 225 милиона људи који „исцвркућу“ своје личне и политичке ставове на „Твитерчићу“, наћулите добро уши, јер је овај случај имплицирао интерпретацију Првог амандмана у случајевима када влада може да повуче линију између дозвољене слободе говора и наводне употребе слободе говора у сврхе криминалне намјере.

Случај је настао након што је Ентони Елонис, реп умјетник у успону, користио лични материјал из свог живота као извор инспирације за реп стихове које је дијелио на Фејсбуку. Нпр. убрзо након што га је његова жена оставила и он био отпуштен са посла, његови стихови су сасржали намјеру о убиству своје жене, пуцњаву у разреду пуном дјеце из обданишта и дизање у ваздух ФБИ агента који је отворио истрагу о његовим стиховима/постовима.

Упркос чињеници да је Елонис увијек на својој страници наводио да су стихови дјело фантазије и да користи ове стихове да би се „издувао“, био је оптужен за незаконите претње (иако никад није било могло бити доказано да је намјеравао да било кога угрози) и осуђен на 44 мјесеци затвора.
Елонис није једини корисник Фејсбука који је био праћен због сарджаја својих постова. У сличном случају је ветерана маринца Брендона Рауба ухапсио буљук ФБИ, СС агената и локалне полиције и принудно су га затворили у психијатријску установу због контроверзних стихова и политичких погледа на његовој Фејсбук страници. На крају је био пуштен након што је судија одбацио оптужбе као неосноване.

Раније ове године су репери Џамал Нокс и Раши Бесли осуђени на затворске казне до 6 година због Јутјуб видеа у коме позивају слушаоце да „убијају дротове зато што нам ништа добро не мисле“. Иако су репери изјавили да нису имали намјере да повриједе никога од полицајаца, били су осуђени због терористичке пријетње и притиска на свједоке.

И да не заборавимо Френклина Делано Џефриса Другог, ветерана из Ирака, који је у току расправе о старатељству за своју кћерку поставио видео на Јутјубу и Фејсбуку у коме пјева о судији у расправи, „узми ми дијете и ја ћу узети твој живот“. Успркос инсистирања на томе да је то био само начин да се ријеши нагомилане фрустрације услијед правне битке, Џефрис је осуђен због обзнањивања пријетњи и осуђен на 18 мјесеци затвора.

Заједничка нит која се провлачи кроз све ове случајеве је употреба друштвених мрежа као начина изражавања фрустрације, срџбе и љутње, уз коришћење језика који је очигледно насилан. Питање на које Врховни суд САД мора да одговори у случају Елонис, јесте да ли је ова дјелатност, у недостатку било какве очигледне злочиначке намјере, достигла ниво „истините пријетње“, или је она, као што ја тврдим, заштићена Првим амандманом. (Врховни суд је дефинисао „истиниту пријетњу“ као „изјаву у којој особа која је изговара жели да изрази озбиљну намјеру чињена дјела незаконитог насиља према одређеном лицу или скупини лица.“)

Интернет и друштвене мреже су заузеле мјесто историјских јавних тргова, који су полако затрпани супермаркетима и паркиралиштима. И као такви, ови „сајбер јавни тргови“ су вјероватно једини форум који је преостао за грађане да слободно изразе своје мисли и уживају права Првог амандмана, нарочито у смислу низа државних закона/прописа који нам ограничавају приступ нашим изабраним представницима. Интернет је на жалост постао оруђе којим влада надгледа, контролише и кажњава становништво за понашање које можда јесте контоверзно, али је далеко од тога да буде криминално.

И заиста, влада, мајстор вјештине насиља, ухођења, надгледања и криминализације безопасних активности, стално и изнова покушава да се обруши на активности на мрежи и друштвеним медијима у вези са Првим амандманом, под разним изговорима борбе против тероризма, обесхрабривања „сајбер мобинга“ и борбе против насиља. Полиција и државни тужиоци имају на нишану и „анонимне“ постове и поруке на форумима и веб страницама, тврдећи да таква анонимност охрабрује све од сајбер мобинга до тероризма, и покушавају да прогоне оне који користе анонимност за комерцијалне или личне сврхе.

Добро би нам дошло да пажљиво посматрамо колико овлашћења ми препуштамо влади да криминализује активности слободног говора и застрашује оно што је постално витални форум слободног говора. Не само што су критички интернет форуми и друштвене мреже ту за појединце који желе да подијеле информације и изразе своје идеје, него служе и као спасоносни појас за оне који су сјебани, уплашени, одбачени или на неки други начин незадовољни. Без издувног вентила за нагомилане срџбе и фрустрације, ове мисли и идеје смрде у тами у којој се већина насиља и роди.

На исти начин, слободни говор у јавности – да ли на интернету, на тргу испред Врховног суда САД или у студентском дому – повезује људе да би заједно изразили своје жалбе и ставили у питање репресивне владајуће режиме. Без тога демократија стагнира и атрофира. Зато, ако слобода говора није будно заштићена, лако је могуће да се демократија одлучи на страх, репресију и насиље. У таквом сценарију наћи ћемо се угрожени од стране веће ране него што је само насиље: губитка слободе. У борби против ових зала, више а не мање говора је једини лијек.


Аутор: Џон. В. Вајтхед
Извор: The Rutherford Institute :: Are ‘We the People’ Useful Idiots in the Digital Age?
Превод: Лаза

Сједињене Америчке Државе украле украјинско злато

Док западни лидери по цео дан и ноћ кевћу да би Русија требала да престане да се "меша у Донбас" (игноришући факат да Кијев данас води ЦИА, што чак и припадници редовне украјинске војске спремно признају), на површину је испливала прљава мала тајна у вези украјинских златних резерви - више их нема. У данима "Евромајданске револуције", злато је стављено у авион и "безбедно" пребачено у САД. Украјина га вероватно никада више неће видети (као и Немачка своје злато, узгред буди речено).


Званична дистрибуција светских златних резерви.

Па добро, Украјинице, да ли би и сад да будеш поносна припадница западног света, како ти изгледа ? Срећна ?


Горе је украјински председник Порошенко (правог презимена Валцман - Ukraine Presidential Frontrunner Petro Poroshenko and His Secret Jewish Roots – Forward.com, али Гица радије користи девојачко презиме своје мајке тако да може да се претвара да је Украјинац) како даје интервју за медијску испоставу невладиних организација "Билд зајтунг" и обзнањује да је спреман за "тотални рат са Русијом" (1). Треба разумети човека, на шта би личило и може ли се дозволити да у Украјини постоје људи који више воле да говоре руски, зар не ?

Надамо се да ће Украјинци ускоро почети да увиђају да су им председника одабрале Сједињене Америчке Државе, како би Украјину искористиле као оружје против Русије, уз Кину последње препреке успостављању светске империје. Ако САД нареде Порошенку да започне "тотални рат" против Русије, он ће то и учинити, и у ту сврху употребити вашу децу. Порошенко брани интересе САД, а не интересе Украјине. А план је да се Путин толико испровоцира да се осети обавезним да притекне у помоћ својим сународницима у Донбасу и нападне Украјину. Исто као што је Хитлер кренуо да помогне својим Немцима, примораним да живе у постверсајској Пољској, када се заоштрио спор око немачког града Данцига. САД су бодриле Пољаке да не одустају, тајно им дале одрешене руке да раде шта хоће, све што ће испровоцирати Немце. Тако су САД добиле толико жељени Други светски рат за уништавање Европе, план одавно спремљен заједно са совјетским другарима. Сада слично раде да би се произвео Трећи светски рат, који би требао да сакрије финансијску имплозију САД.

Погледајте: Ukraine’s Gold Is Gone
 – LewRockwell.com
---------------
1. "Ich habe keine Angst vor einem Krieg mit russischen Truppen und wir sind auf das Szenario für diesen totalen Krieg vorbereitet."

Извор: United States Has Stolen Ukraine’s Gold | DeepResource
Превод: Ћирилизовано за  The Saker Српски