недеља, 23. новембар 2014.

ЈЕЗИК И ПИСМО КАО ОСНОВА НАЦИОНАЛНОГ И ЛИЧНОГ ИДЕНТИТЕТА (3)

Миодраг Којић
Текст је објављен у зборнику радова са округлог стола " Ко разара српску културу?", одржаног у организацији Српског удружења "Ћирилица" Савиндана 2014 а посвећеног обележавању 200 година жртвене смрти Светог ђакона Пајсија и игумана Авакума као и 100 година од жртвеног чина Гаврила Принципа.

Ови јубилеји нека нас подсете да нема културе без идеала, а идеализма без жртве.

Ако је културни идентитет спознаја о сопственом поимању људскости, онога што нас чини људским бићима у пуном смислу те речи и што нас раздваја од животињског света, који функционише на чисто биолошкој основи инстикта одржања, и ако тај идентитет припадника једне групе (нације) настаје и историјски се развија у зависности од постављених правила према другим друштвеним групама (нацијама) онда као битан чинилац формирања и дефинисања те спознаје своје нације неопходно је имати свест о дефинисаном језику и писму којим се служимо. Релативизацијом тог питања, увођењем два писма или самопроглашавањем нових језика, губи се смисао дефинисања нације. Тако настају апсурдне тврдње да свака новоформирана држава мора имати (створити) свој сопствени језик. Као да државе творе нације а не обрнуто. Када се формира нова држава онда се стварају књижевност, писмо и језик, поред религије основни чиниоци нације. У таквим недефинисаним друштвима, која потражују симболе нове друштвене идентификације где и сваки појединац у оквиру своје културе сећања дограђује своје властито ја као однос према другима, настају кризе идентитета. Успостављањем односа са блиским друштвеним групама и прихватањем њихових вредности ствара се негација примарног идентитета и у таквој негацији настаје проблем самоспознаје и дефиниције појединца. По Тајфелу и Турнеру национални идентитет је део социјалног идентитета који се темељи на осећају припадности појединца националној групи/нацији. Примарна мотивација појединца, као члана групе, је развијање позитивног социјалног идентитета јер му доприноси психичком здрављу, осећају сигурности, властите вредности, осећају припадања. Да би се то остварило, група настоји да се позитивно вреднује. Ако то не доноси добробит већ развија супротне ефекте кроз губитак самопоуздања и осећаја властите вредности, говоримо о негативном социјалном идентитету, што се често дешава у додиру мањинске са већинском групом, где се личност осећа као члан инфериорне групе. Често се дешава да се одбацивањем тренутног идентитета и преласком у доминантну групу, одбацивањем пре свега језика, писма, вере улази у тешке психолошке проблеме који представљају подлогу за евентуалне злочине.

Професор, лингвиста Милош Ковачевић правилно дефинише да „губљењем ћирилице већ је пређено пола пута у губљењу сопственог идентитета“ и да лингвисти треба своје „личне интересе да подреде општесрпским филолошким интересима и да буду лојални само научним критеријумима /.../ у супротном раскорак у дјеловању српске науке и политике доводи до штетних посљедица по српске националне интересе, посебно у филологији као национално најосетљивијем идентитетском дијелу.“ (Глас српске, 7.9.2013. године) Милош Ковачевић је један од ретких филолога који искрено и научно потврђују пуну истину о стању језика и писма, као и неопходност да се донесе политичко-лингвистичка одлука да се промени стање у коме се топи и српски језик и ћирилица као основ националне културе и идентитета. Уосталом, свима је добро познато да је питање писма и језика прворазредно политичко и национално питање.

По неписаном правилу ту престаје ангажман већине српских лингвиста, па и оних који су, као и Ковачевић, прокламовали своју блискост српској националној идеји. Када је потребно дефинисати кривце, именовати одговорне и директно прозвати државне институције, престаје жеља за променом језичке политике, а да не говоримо о одбијању сарадње и ниподаштавању бораца за ћирилицу и дистанцирање од њих јер су нестручни, некомпететни и политички штетни (частан изузетак је проф. Мирјана Влајисављевић из Бања Луке).

О изостанку сваког синдикалног или политичког ангажмана интелектуалаца језичке струке ради промене политичке воље одговорних на власти не треба ни говорити јер су „ризици“ превелики. Тако и констатације проф. Ковачевића остају празно слово на папиру. Његовим директним укључивањем у „Стратегију језичке политике у Републици Србији“ под вођством Предрага Пипера и расрбљене САНУ, све што је тврдио губи смисао и само се потире. Управо је Одбор за стандардизацију српског језика (за кога се тражи државна подршка од стране Пипера, Клајна, Ковачевића и других) наносио највећа зла српском језику и ћирилици. Апсурд је да у том Одбору језичку политику у Србији дефинишу и представници ЦАНУ из Подгорице, који су све учинили да протерају, прекрсте и украду српски језик у Црној Гори, а ћирилицу да затру. У Подгорици су, по сведочењу Слободана Чуровића, часног професора српског језика, који је заједно са 27 других одбио да предаје новоименовани „црногорски“ језик и због тога остао без посла, преостала још само три натписа на ћирилици.

Како мисли проф. Ковачевић да са таквом институцијом као што је ЦАНУ сачува српски језик и ћирилицу? Простом народном логиком, морао је у борби за спас националних вредности тражити ослонац у борцима који својим страдањем у одбрани српског језика, као и знањем, најбоље сведоче о ситуацији у којој се налази српски народ и његове вредности. Уосталом, у поменутој стратегији језичке политике одељења језика и књижевности САНУ тражи се и измена термина бошњачки уместо босански, дакле, потврђује се и даје законски основ крађи српског језика где је лицемерно важно како назвати измишљени језик, чиме се самопориче изнета тврдња о крађи српског језика.

О сарадњи са протераним професорима српског језика из Црне Горе, или наставницима у школама Србије који раде под невероватним притисцима и где им 11 формираних института контролише рад (од школских инспекција, преко одбора и савета родитеља до ђачког парламента), нема ни речи.
Употреба српског језика и писма се у поменутој стратегији дели на службену, јавну и приватну употребу и тиме ћирилица остаје да чами у гету државних органа као „режимско и једнонационално“ писмо по диктату Ивана Клајна, а латиници се даје зелено светло да настави да бљешти у пуном сјају на српским улицама и трговима. Уосталом и назив документа је „О стратегији језичке политике у Републици Србији“, чиме се ограничава српски језик а тиме и култура (дакле и народ) на простор Србије, чиме се полако формира србијанска поткултура као део хрватске офанзивне културе.

О проблемима српског народа у суседним државама, као и преименовању српског језика и крађи нематеријалне културне баштине, забрани српском народу у БиХ да свој језик називају српским, гажењу националног идентитета и осталим многобројним проблемима ни помена.

О крајње лошој српској језичкој политици говорио је и проф. Драган Станић, председник Матице српске „да је неопходно одредити шта је српски народ, који је његов идентитет, који опсег његовог простирања“. Дакле, председник Матице српске не познаје српски идентитет и не зна где живи српски народ, па тражи усаглашавање релевантних фактора. Истовремено Матица српска издаје Правопис српског језика, где је по први пут у српској историји латиница проглашена стандардним писмом српског језика и где деца у школама разумеју да је свеједно којим се писмом служимо. Онда цинично звуче лингвистичке жалопојке на саветовању да немачки издававач штампа „Српске народне приповетке“ Вука Караџића латиницом и да их масовно продаје уз дневне новине на киосцима. Истовремено, супротно идејама оснивача Матице српске, који су је стварали да буде на „ползу српском роду“, у свом допису Матица српска обзнањује удружењу Ћирилица из Београда да прекида сваку комуникацију са њима као борцима за ћирилицу. Понижавајући свој народ, Матица српска додељује годишњу награду академику Клајну, водећем лингвисти, без осећаја и одговорности за трагично стање српског језика и писма, који се усудио да ћирилицу прогласи за једнонационално, режимско писмо које није модерно. За то је према саопштеним одлукама САНУ, крива држава својим погрешним потезима. Држава је крива и за недовољно финансирање института и зато је приоритетан задатак прелазак на буџетско финансирање, каже се у извештају са саветовања што је вероватно и једино што погађа и боли лингвисте.

Када говоримо о националности, она може бити одређена пореклом или властитим опредељењем при чему осећај припадности одређеној нацији произилази из самоопредељења. Чланови групе деле исте вредности, ставове, обичаје, језик, религију и постоји озбиљан проблем када се појединац налази под утицајем две различите културе јер је готово немогућа идентификација са две различите (често супротстављене) културе. И српска елита нас гуши са српском и хрватском културом, и ћирилицом и латиницом, српскохрватским речником (САНУ), лажном толеранцијом, обманом званом ЕУ која не баштини вредности слободе и демократије већ их управо систематично и лицемерно злоупотребљава.

Међународни језички стандарди су у периоду југословенства, сходно и домаћим Белићевим стручњацима, тврдили да постоји један српскохрватски језик са два писма. Од 1992. године Хрвати свој језик називају хрватским и губи се свака лингвистичка веза између два подељена народа, осим у две ствари: прва је несумњива и, супротно науци и здравом разуму, лако доказива крађа српског језика и његово преименовање у нови тзв. хрватски (тако смо добили још неколико језика), и друго је непрекидна веза два народа преко коришћења латинског писма на територији Републике Србије. Хрвати су одмах по осамостаљењу одстранили ћирилицу и свој језик уз помоћ међународних институција завели као посебан под ознаком ISO/FDIS 12190. По другом стандарду ISO/FDIS 12199 српски језик није уврштен у језике који користе латинично писмо, већ само ћирилично, уосталом тако је и по слову Устава и закона Републике Србије. У међународном књижењу по одредбама UNESCO –a, све што се штампа на латиници сврстава се у хрватску културну баштину. Предавање своје културне баштине у посед другог народа је асимилација и губитак колективне и личне самосвојности.

Срби су дали велики допринос светској култури, и поред ћириличног имају и богато латинично наслеђе (дубровачка књижевност на пример). То што су Срби католици писали латиницом наслоњени на Вукову језичку реформу не доказује да је латиница писмо српског народа. Управо је прелазак на то латинско писмо био најсуптилнији метод да Срби римокатолици декретом буду претворени у Хрвате. Латиница није српско писмо, већ писмо латинских народа али се њоме може писати српски језик и то су у ранијим временима радили Срби католици. Исто то (писање српског језика латиницом) уз подршку римског папе, почели су радити и Хрвати у другој половини 19. века. Преузели су српски новоштокавски дијалект за свој говор. Од тада су почели и свој језик називати илирским, нашким или народним, српскохрватским да би га на крају произвели у хрватски.
Суштина нашег језичког проблема је то што српски лингвисти настављају са прихватањем преименовања српског језика, а са друге стране подмећу свом народу лаж да је и латиница, колико и ћирилица, српско писмо.

Историјска је истина да су Срби католици напуштањем своје православне вере напуштали и српску ћирилицу, преузимали латиницу, још колено или два се изјашњавали као Срби и на крају се претапали у Хрвате. То је био стандардни образац асимилације нашег народа у Хрвате. Дакле, ћирилица је недвосмислено била и остала једино српско писмо, брана католичењу и преверавању и вечита веза са Русијом. Зато је толико нападана, прогањана и омаловажавана.

Дакле, српски језик се у својој историји писао и латиницом (и другим писмима) али само је ћирилица остајала као носилац самосвести о српском културном идентитету, као темељ на коме је настала и српска нација и српска државотворност. Према томе, ћирилица је дефинитивно једино српско писмо. Коришћењем другог писма за српски језик не можемо говорити о писму српског народа, јер управо је употреба латинице била први корак у пресловљавању римокатолика, Југословена и данашњих мондијалиста у несрбе. Зато се непрестаним расправама како превазићи двојност у изговору или писању само слаби наш идентитет, наше друго ја. На жалост, српски национални идентитет није више тако јак као што је некада био, у време Краљевине Србије. Захваљујући интегралном југословенству краља Александра, владавини комуниста, губицима у ратовима, одливу младих у иностранство, новом мондијализму, национални идентитет као свест о томе ко смо и одакле потичемо, доведен је у овом времену на најниже гране, изопаченом до те мере да се људи од личне части, свесни одговорности према својим прецима, сматрају недостојним модерних цивилизацијских токова, па чак и потенцијалним изазивачима сукоба. У светском топљењу нација, српско национално биће није случајно прво медијски сатанизовано а касније и физички уништавано. Некада чврст национални идентитет је рушен да би се правио простор за неке друге.
Појединцу се непрестано намеће свест да га национално оптерећује и да је корисније и исплативије да се некритички прихвати колонијална представа о Холивуду и америчком сну као идеалу без премца, а у ствари првом кораку у економском поробљавању. Прва свест коју у том рату треба изврнути појмовима је управо промена писма као безначајни корак ка модерном и бољем. Губљењем препознатљивих симбола губимо и државу јер је не могу сачувати ни војска ни полиција већ управо и једино симболи (Конфучије). Дакле, прва фаза у губљењу суверенитета државе је управо слом националних симбола, њихово напуштање и улазак у другу фазу када ти симболи немају више никакву емоционалну снагу. Разлог за то је тај што се осећај националне припадности одређује рођењем али и властитим опредељењем, при чему коначни осећај припадности – идентификације произилази из самоодређења појединца према националној групи уз обавезну емоционалну компоненту. Ако је појединац изложен различитим културним моделима, што је уобичајено у савременим комуникацијама, онда формирање идентитета може бити проблематично услед конфликта вредности култура које су битно различите.

За крај, најбоље је навести речи једног светог човека, које на најјезгровитији начин показују „вечно питање“ српског народа у целини, али и сваког од нас појединачно:

„Стављен на опасну вододелницу, зенице наше душе пече огњено питање: европски човек или светосавски Богочовек? Од одговора на то питање, зависи судбина народне душе и у времену и у вечности. Циљ светосавске културе је да што више божанског унесе и оствари у човеку и у свету, док човек непрекидно богослужећи кроз себе и кроз сву твар око себе систематски и плански уноси Бога и Божје у сваки свој посао, у свако своје стваралаштво и тиме буди све што је божанско у природи око њега.“

И зато опстанак писма Латина као стандардног писма у Правопису српског језика, по коме српска деца уче у школама да српски језик има два стандардна писма, при чему је латиница наведена као резултат српскохрватског језичког заједништва, је чист повратак сербокроатистичком језичком наслеђу као основи сваког југословенства, па и новог, по стандардима ЕУ. То је сигуран пут ка затирању српске ћирилице зарад неизвесне европске будућности, удаљавање од Русије и поуздан знак да се одричемо светосавског Српства и својих часних предака. То је и дефинитивни пораз српског становишта као јединог културног обрасца који омогућава развој српске државности у пуном смислу те речи.

(Крај)

Аутор: Миодраг Којић
Извор: ЈЕЗИК И ПИСМО КАО ОСНОВА НАЦИОНАЛНОГ И ЛИЧНОГ ИДЕНТИТЕТА (3) 

Петер Кениг: Цртице о позиву председника Путина Сједињеним Америчким Државама да се не мешају у послове Русије

Иранска Прес ТВ је 22. новембра 2014. године известила да је председник Путин на форуму Сверуског народног фронта у Москви 17. новембра рекао: "Они [САД] желе да нас потчине, желе да реше своје проблеме на наш рачун. Нико у историји није успео да то уради Русији, и нико никада неће."

Ово свакако није претеривање. Русија има не само солидне трговинске односе и монетарни савез са Кином, који већ данас заобилази западни систем којим доминира долар, већ је Русија и једна од кључних чланица БРИКС-а и Шангајске организације за сарадњу (ШОС), која се састала прошлог септембра у Душанбеу, у Таџикистану, да прошири своје тренутно чланство (Кина, Русија, Казахстан, Таџикистан и Узбекистан) укључивањем Индије, Пакистана, Ирана и, вероватно, Монголије. Турска, домаћин стратешки важне базе НАТО-а, која врда између Истока и Запада, већ неко време жели да постане чланица ШОС. Владе земаља турског језичког подручја вероватно ће подржати њену молбу. То би свакако био велики ударац за западне силе, посебно Вашингтон - и не би прошао "некажњено".

Проширена ШОС би контролисала око 20 одсто светске нафте и половину свих светских резерви гаса. Поврх тога, блок би представљао око половину светског становништва. ШОС и БРИКС заједно би покривали више од пола становништва на свету и око трећине БДП планете.

Издавање заједничке нове глобалне валуте тих земаља, било одједном или корак по корак. готово је извесно. Питање је када. С обзиром на катастрофалну перспективу западних економија, на нову валуту и монетарни систем нећемо чекати дуго. Њима би постепено био замењен (петро) долар у светској трговини, и долар као резервна валута. С овим последњим се већ почело. Пре десет година је око 90% светских резерви било у доларски деноминираним хартијама. Данас је овај однос смањен на 60%  и - мада већи део света о томе ништа не зна - стално опада.

Према ММФ-у, резерве у другим валутама на тржиштима у развоју су од 2003. скочиле за 400%. Од августа 2013. до фебруара 2014, Јужна Кореја је повећала своју имовину у јуанима за 25 пута.

Дакле, Путинову наизглед "дрску" изјаву итекако подржавају чињенице. Пљачкашки економски систем Запада брзо пропада. Русија и Кина су већ данас спремне за алтернативу. Оне активно раде са осталим земљама БРИКС-а и ШОС-а  да припреме солидну већу скалу алтернативних валута и монетарни систем, слободан од ФЕД-а, Волстрита, ММФ-а и БИС (Банка за међународна поравнања).

----------

Епидемије и пандемије

Наизглед невезано са горњим, настао је нови феномен. Он од самог почетка изгледа као одвојен од економске борбе за власт између Истока и Запада, али је све, само не неповезан са посусталом економијом Запада.

То је опасност од смртоносних пандемија које су се појавиле у исто време - и све су под контролом УН и њене специјализоване организације, СЗО, којој асистирају и саветује је неколико међународних лабораторија чији је идентитет јавности углавном непознат. Већина епидемија и потенцијалних пандемија започеле су у Африци, где је 60% преосталих светских необновљивих природних ресурса  - на које је елита западне и северне хемисфере бацила око, потребни су јој за њену сталну удобност и благостање.

Ебола је избила пре неколико месеци у Западној Африци - Либерији, Сијера Леоне, Гвинеји и од тада се проширила на Мали и Нигерију. Ебола није нова болест. Забележена је у Централној Африци и бившем Заиру седамдесетих. СЗО располаже лековима и вакцинама. Међутим, Министарство одбране САД - које, узгред, има и истраживачки програм биолошког ратовања - је склопило уговор са канадском лабораторијом пре две године, да се тестира и развија вакцина против еболе у специјално изграђеним болницама у Либерији и Сијера Леоне. Према СЗО, од новог избијања епидемије еболе у јулу 2014. године, умрло је више од 5000 људи.

СЗО је пре пар дана објавила да је на Мадагаскару у епидемији куге од августа 2014. умрло најмање четрдесет људи. Сматрало се да је куга (црна смрт) практично искорењена после 14. века када је убила трећину европског становништва, иако мање заразни облик куге можда и данас постоји. Није било већих епидемија после 1904. године, када је у епидемији куге умрло око 3% становништва Бомбаја, када лека против куге још није било. Данашња верзија очигледно се може прилично лако потиснути са антибиотицима и пестицидима. Па зашто данас убија људе на Мадагаскару ? И зашто је вест постала објављена тек сада ?

Пре неколико недеља је смртоносни вирус птичјег грипа Х5Н1 ( H5N1) откривен у Холандији, Немачкој и Великој Британији. Од седам последњих случајева птичјег грипа у Египту, два су била са смртним исходом. Због лажне узбуне СЗО, Европа је 2009. купила стотине милиона вакцина Х5Н1 - златна жила за фармацеутску индустрију, а скандал за СЗО, веома је оштетио углед организације. У неким земљама, као у Швајцарској, људе који су показали било какав наговештај прехладе су практично на силу вакцинисали.

Епидемија АИДС - ХИВ вирус, такође Пентагонов експеримент биолошког ратовања -  избила је 1980-их, исто тако у Африци, и проширила на Хаити. одакле је "извезена" у САД и остали свет. Данас је та болест, иако неизлечива, под контролом. Али би се лако могла направити нова врста како би садашњи лекови испали немоћни.

Све ово изгледа као део здруженог деловања моћне елите, да: држи становништво под контролом; да оправда ванредно стање у којем би према ћефу могла да гуши сваку потенцијалну побуну, на пример против новог таласа организованог лоповлука алаве предаторске економије Запада, и; постепено смањује светску популацију - циљ којем је елита тежила од краја Другог светског рата, што је и један од кључних циљева Билдерберг друштва који су изразили многи моћни људи, као Бил Гејтс и у неколико наврата Хенри Кисинџер, вероватно највећи живи ратни злочинац.

Људе је лако стрпати у карантин председничком извршном наредбом, под изговором заштите читавог становништва од пандемије - за коју су, највероватније, вакцине и лекови тајно развијени у оквиру програма биолошког ратовања - да би се заштитила елита - и други сојеви вируса изазивача болести које се праве да спречавају. Једном кад Вашингтон изда наредбу, рецимо за присилну вакцинацију, или уведе ванредно стање - европски лакеји ће једноставно кренути истим путем; лаког начина да се становништво држи под контролом, док западни финансијски систем изводи последњи чин - растрзање преосталих мрежа социјалне заштите и јавне штедње.

Опет - све, од суморног економског сценарија Запада и опасности од светске пандемије, до Путинових тешких речи упућених САД, упозорења да се не мешају у послове  - само су сигнали да Вашингтон мора рачунати са будном Русијом (и Кином) - опрезном у погледу предстојећег колапса западног монетарног система, и спремном да одговори на класични и биолошки рат Запада.

Вреди ли о томе размислити ? Завређује масовно објављивање тако да људи могу да повежу кончиће.

О аутору: Петер Кениг је економиста и геополитички аналитичар. Радио је у Светској банци и широм света у области заштите животне средине и водних ресурса. Редовно пише за "Глобал рисерч", ICH, Глас Русије - сада РИА Новости, The Vineyard of the Saker и друге иинтернет сајтове. Аутор је "Имплозије", економског трилера о рату, уништавању животне средине и корпоративној похлепи - фикције на основу чињеница и 30 година искуства у раду за Светску банку широм света.
Извор: The Vineyard of the Saker: Observations on President Putin’s call upon US not to meddle in Russia affairs
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски

The Saker: САД, Канада и Украјина одбијају да осуде хероизацију нацизма и згађеност Руса Западом

Често се расправља да ли је украјинска хунта нацистичка или није. Ја тврдим да, иако Порошенко не поздравља нацистичким поздравом и није се декларисао "Ја сам нациста", сви знаци указују на закључак да кијевски режим има идеолошке корене у својој нацистичкој прошлости. Последњи пример таквог "подријетла" може се наћи у овом апсолутно невероватном догађају од прошле недеље: само три земље - САД, Канада и Украјина су гласале против Резолуције УН која осуђује хероизацију нацизма. Ни ЕУ није била много боља: била је уздржана. Овај развој догађаја толико луд, толико нездрав, да је важно имати приступ оригиналном документу о коме се гласало.

Ево текста резолуције: http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N14/604/26/PDF/N1460426.pdf
(Напомена преводиоца: Текст је био недоступан по завршетку превођења.)

Можете га наћи и овде:http://www.mediafire.com/view/94n40m3x00dr355/N1460426.pdf

Званични записник о гласању: http://www.un.org/en/ga/third/69/docs/voting_sheets/L56.Rev1.pdf

Мени је ово крајње одвратно. Овде имамо две земље које покушавају да се позиционирају као најпроизраелскије државе на планети (САД, Канада) и ЕУ, која не само да је донела законе по којима је нацистичка пропаганда незаконита, већ на затворске казне осуђује оне који истражују и доводе у питање нацистичка масовна убиства Јевреја (тзв. Холокауст). А ипак ове подразумевано антинацистичке земље сада одбијају да осуде хероизацију нацизма, не зато што им је нацизам нешто нарочито драг, већ зато што желе да "заштите" украјинску хунту. Што се тиче самих Украјинаца, они су од нациста претрпели више зла него било која друга земља или етничка група, а опет и они одбијају да осуде хероизацију нацизма. Тиме су сви њихови назови принципи и вредности постали чиста спрдачина, али не само то, одбијање хероизације нацизма је и чин опсценог непоштовања према жртвама, милионима Украјинаца које су побили нацисти. У свему овоме постоји и једна добра ствар: овиме се јасно и недвосмислено показује колико западна елита мрзи Русију и да та мржња надмашује све друге обзире или вредности.

Руска згађеност

У протеклих неколико дана, или недеља, виђао сам све бројније знаке да се Запад Русима тотално згадио. Ако су се руске дипломате и руски политичари раније и трудили да буду учтиви и љубазни, сада отворено изражавају своје гађење. На пример: Руси сада отворено говоре да Европа нема своју спољну политику и мишљење, да је Европа тек колонија подређена Сједињеним Америчким Државама. Што се САД тиче, Руси сада отворено говоре да је читава ова украјинска криза тек изговор и да су САД тамо само да би потчиниле Русију. Путин је то отворено казао прошле недеље, и додао да нико никада није успео да потчини Русију, па неће ни САД. И то нису само речи, Русија је већ најавила да ће бојкотовати Самит о нуклеарној сигурности 2016., што је постало познато када су Руси обавестили друге учеснике да Русија неће учествовати у припремама самита.

Сергеј Лавров је данас (22. новембар) сјајно говорио, али пошто се јадни сајт руског Министарства спољних послова није потрудио да истог дана обезбеди превод, мораћемо мало да причекамо пре него што га видимо и овде.

The Saker

Извор: The Vineyard of the Saker: The US, Canada and the Ukraine refuse to condemn the heroization of Nazism
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски