 |
| Миодраг Којић |
Ови јубилеји нека нас подсете да нема културе без идеала, а идеализма без жртве.
Ако је културни идентитет спознаја о сопственом поимању људскости, онога што нас чини људским бићима у пуном смислу те речи и што нас раздваја од животињског света, који функционише на чисто биолошкој основи инстикта одржања, и ако тај идентитет припадника једне групе (нације) настаје и историјски се развија у зависности од постављених правила према другим друштвеним групама (нацијама) онда као битан чинилац формирања и дефинисања те спознаје своје нације неопходно је имати свест о дефинисаном језику и писму којим се служимо. Релативизацијом тог питања, увођењем два писма или самопроглашавањем нових језика, губи се смисао дефинисања нације. Тако настају апсурдне тврдње да свака новоформирана држава мора имати (створити) свој сопствени језик. Као да државе творе нације а не обрнуто. Када се формира нова држава онда се стварају књижевност, писмо и језик, поред религије основни чиниоци нације. У таквим недефинисаним друштвима, која потражују симболе нове друштвене идентификације где и сваки појединац у оквиру своје културе сећања дограђује своје властито ја као однос према другима, настају кризе идентитета. Успостављањем односа са блиским друштвеним групама и прихватањем њихових вредности ствара се негација примарног идентитета и у таквој негацији настаје проблем самоспознаје и дефиниције појединца. По Тајфелу и Турнеру национални идентитет је део социјалног идентитета који се темељи на осећају припадности појединца националној групи/нацији. Примарна мотивација појединца, као члана групе, је развијање позитивног социјалног идентитета јер му доприноси психичком здрављу, осећају сигурности, властите вредности, осећају припадања. Да би се то остварило, група настоји да се позитивно вреднује. Ако то не доноси добробит већ развија супротне ефекте кроз губитак самопоуздања и осећаја властите вредности, говоримо о негативном социјалном идентитету, што се често дешава у додиру мањинске са већинском групом, где се личност осећа као члан инфериорне групе. Често се дешава да се одбацивањем тренутног идентитета и преласком у доминантну групу, одбацивањем пре свега језика, писма, вере улази у тешке психолошке проблеме који представљају подлогу за евентуалне злочине.
Професор, лингвиста Милош Ковачевић правилно дефинише да „губљењем ћирилице већ је пређено пола пута у губљењу сопственог идентитета“ и да лингвисти треба своје „личне интересе да подреде општесрпским филолошким интересима и да буду лојални само научним критеријумима /.../ у супротном раскорак у дјеловању српске науке и политике доводи до штетних посљедица по српске националне интересе, посебно у филологији као национално најосетљивијем идентитетском дијелу.“ (Глас српске, 7.9.2013. године) Милош Ковачевић је један од ретких филолога који искрено и научно потврђују пуну истину о стању језика и писма, као и неопходност да се донесе политичко-лингвистичка одлука да се промени стање у коме се топи и српски језик и ћирилица као основ националне културе и идентитета. Уосталом, свима је добро познато да је питање писма и језика прворазредно политичко и национално питање.
По неписаном правилу ту престаје ангажман већине српских лингвиста, па и оних који су, као и Ковачевић, прокламовали своју блискост српској националној идеји. Када је потребно дефинисати кривце, именовати одговорне и директно прозвати државне институције, престаје жеља за променом језичке политике, а да не говоримо о одбијању сарадње и ниподаштавању бораца за ћирилицу и дистанцирање од њих јер су нестручни, некомпететни и политички штетни (частан изузетак је проф. Мирјана Влајисављевић из Бања Луке).
О изостанку сваког синдикалног или политичког ангажмана интелектуалаца језичке струке ради промене политичке воље одговорних на власти не треба ни говорити јер су „ризици“ превелики. Тако и констатације проф. Ковачевића остају празно слово на папиру. Његовим директним укључивањем у „Стратегију језичке политике у Републици Србији“ под вођством Предрага Пипера и расрбљене САНУ, све што је тврдио губи смисао и само се потире. Управо је Одбор за стандардизацију српског језика (за кога се тражи државна подршка од стране Пипера, Клајна, Ковачевића и других) наносио највећа зла српском језику и ћирилици. Апсурд је да у том Одбору језичку политику у Србији дефинишу и представници ЦАНУ из Подгорице, који су све учинили да протерају, прекрсте и украду српски језик у Црној Гори, а ћирилицу да затру. У Подгорици су, по сведочењу Слободана Чуровића, часног професора српског језика, који је заједно са 27 других одбио да предаје новоименовани „црногорски“ језик и због тога остао без посла, преостала још само три натписа на ћирилици.
Како мисли проф. Ковачевић да са таквом институцијом као што је ЦАНУ сачува српски језик и ћирилицу? Простом народном логиком, морао је у борби за спас националних вредности тражити ослонац у борцима који својим страдањем у одбрани српског језика, као и знањем, најбоље сведоче о ситуацији у којој се налази српски народ и његове вредности. Уосталом, у поменутој стратегији језичке политике одељења језика и књижевности САНУ тражи се и измена термина бошњачки уместо босански, дакле, потврђује се и даје законски основ крађи српског језика где је лицемерно важно како назвати измишљени језик, чиме се самопориче изнета тврдња о крађи српског језика.
О сарадњи са протераним професорима српског језика из Црне Горе, или наставницима у школама Србије који раде под невероватним притисцима и где им 11 формираних института контролише рад (од школских инспекција, преко одбора и савета родитеља до ђачког парламента), нема ни речи.
Употреба српског језика и писма се у поменутој стратегији дели на службену, јавну и приватну употребу и тиме ћирилица остаје да чами у гету државних органа као „режимско и једнонационално“ писмо по диктату Ивана Клајна, а латиници се даје зелено светло да настави да бљешти у пуном сјају на српским улицама и трговима. Уосталом и назив документа је „О стратегији језичке политике у Републици Србији“, чиме се ограничава српски језик а тиме и култура (дакле и народ) на простор Србије, чиме се полако формира србијанска поткултура као део хрватске офанзивне културе.
О проблемима српског народа у суседним државама, као и преименовању српског језика и крађи нематеријалне културне баштине, забрани српском народу у БиХ да свој језик називају српским, гажењу националног идентитета и осталим многобројним проблемима ни помена.
О крајње лошој српској језичкој политици говорио је и проф. Драган Станић, председник Матице српске „да је неопходно одредити шта је српски народ, који је његов идентитет, који опсег његовог простирања“. Дакле, председник Матице српске не познаје српски идентитет и не зна где живи српски народ, па тражи усаглашавање релевантних фактора. Истовремено Матица српска издаје Правопис српског језика, где је по први пут у српској историји латиница проглашена стандардним писмом српског језика и где деца у школама разумеју да је свеједно којим се писмом служимо. Онда цинично звуче лингвистичке жалопојке на саветовању да немачки издававач штампа „Српске народне приповетке“ Вука Караџића латиницом и да их масовно продаје уз дневне новине на киосцима. Истовремено, супротно идејама оснивача Матице српске, који су је стварали да буде на „ползу српском роду“, у свом допису Матица српска обзнањује удружењу Ћирилица из Београда да прекида сваку комуникацију са њима као борцима за ћирилицу. Понижавајући свој народ, Матица српска додељује годишњу награду академику Клајну, водећем лингвисти, без осећаја и одговорности за трагично стање српског језика и писма, који се усудио да ћирилицу прогласи за једнонационално, режимско писмо које није модерно. За то је према саопштеним одлукама САНУ, крива држава својим погрешним потезима. Држава је крива и за недовољно финансирање института и зато је приоритетан задатак прелазак на буџетско финансирање, каже се у извештају са саветовања што је вероватно и једино што погађа и боли лингвисте.
Када говоримо о националности, она може бити одређена пореклом или властитим опредељењем при чему осећај припадности одређеној нацији произилази из самоопредељења. Чланови групе деле исте вредности, ставове, обичаје, језик, религију и постоји озбиљан проблем када се појединац налази под утицајем две различите културе јер је готово немогућа идентификација са две различите (често супротстављене) културе. И српска елита нас гуши са српском и хрватском културом, и ћирилицом и латиницом, српскохрватским речником (САНУ), лажном толеранцијом, обманом званом ЕУ која не баштини вредности слободе и демократије већ их управо систематично и лицемерно злоупотребљава.
Међународни језички стандарди су у периоду југословенства, сходно и домаћим Белићевим стручњацима, тврдили да постоји један српскохрватски језик са два писма. Од 1992. године Хрвати свој језик називају хрватским и губи се свака лингвистичка веза између два подељена народа, осим у две ствари: прва је несумњива и, супротно науци и здравом разуму, лако доказива крађа српског језика и његово преименовање у нови тзв. хрватски (тако смо добили још неколико језика), и друго је непрекидна веза два народа преко коришћења латинског писма на територији Републике Србије. Хрвати су одмах по осамостаљењу одстранили ћирилицу и свој језик уз помоћ међународних институција завели као посебан под ознаком ISO/FDIS 12190. По другом стандарду ISO/FDIS 12199 српски језик није уврштен у језике који користе латинично писмо, већ само ћирилично, уосталом тако је и по слову Устава и закона Републике Србије. У међународном књижењу по одредбама UNESCO –a, све што се штампа на латиници сврстава се у хрватску културну баштину. Предавање своје културне баштине у посед другог народа је асимилација и губитак колективне и личне самосвојности.
Срби су дали велики допринос светској култури, и поред ћириличног имају и богато латинично наслеђе (дубровачка књижевност на пример). То што су Срби католици писали латиницом наслоњени на Вукову језичку реформу не доказује да је латиница писмо српског народа. Управо је прелазак на то латинско писмо био најсуптилнији метод да Срби римокатолици декретом буду претворени у Хрвате. Латиница није српско писмо, већ писмо латинских народа али се њоме може писати српски језик и то су у ранијим временима радили Срби католици. Исто то (писање српског језика латиницом) уз подршку римског папе, почели су радити и Хрвати у другој половини 19. века. Преузели су српски новоштокавски дијалект за свој говор. Од тада су почели и свој језик називати илирским, нашким или народним, српскохрватским да би га на крају произвели у хрватски.
Суштина нашег језичког проблема је то што српски лингвисти настављају са прихватањем преименовања српског језика, а са друге стране подмећу свом народу лаж да је и латиница, колико и ћирилица, српско писмо.
Историјска је истина да су Срби католици напуштањем своје православне вере напуштали и српску ћирилицу, преузимали латиницу, још колено или два се изјашњавали као Срби и на крају се претапали у Хрвате. То је био стандардни образац асимилације нашег народа у Хрвате. Дакле, ћирилица је недвосмислено била и остала једино српско писмо, брана католичењу и преверавању и вечита веза са Русијом. Зато је толико нападана, прогањана и омаловажавана.
Дакле, српски језик се у својој историји писао и латиницом (и другим писмима) али само је ћирилица остајала као носилац самосвести о српском културном идентитету, као темељ на коме је настала и српска нација и српска државотворност. Према томе, ћирилица је дефинитивно једино српско писмо. Коришћењем другог писма за српски језик не можемо говорити о писму српског народа, јер управо је употреба латинице била први корак у пресловљавању римокатолика, Југословена и данашњих мондијалиста у несрбе. Зато се непрестаним расправама како превазићи двојност у изговору или писању само слаби наш идентитет, наше друго ја. На жалост, српски национални идентитет није више тако јак као што је некада био, у време Краљевине Србије. Захваљујући интегралном југословенству краља Александра, владавини комуниста, губицима у ратовима, одливу младих у иностранство, новом мондијализму, национални идентитет као свест о томе ко смо и одакле потичемо, доведен је у овом времену на најниже гране, изопаченом до те мере да се људи од личне части, свесни одговорности према својим прецима, сматрају недостојним модерних цивилизацијских токова, па чак и потенцијалним изазивачима сукоба. У светском топљењу нација, српско национално биће није случајно прво медијски сатанизовано а касније и физички уништавано. Некада чврст национални идентитет је рушен да би се правио простор за неке друге.
Појединцу се непрестано намеће свест да га национално оптерећује и да је корисније и исплативије да се некритички прихвати колонијална представа о Холивуду и америчком сну као идеалу без премца, а у ствари првом кораку у економском поробљавању. Прва свест коју у том рату треба изврнути појмовима је управо промена писма као безначајни корак ка модерном и бољем. Губљењем препознатљивих симбола губимо и државу јер је не могу сачувати ни војска ни полиција већ управо и једино симболи (Конфучије). Дакле, прва фаза у губљењу суверенитета државе је управо слом националних симбола, њихово напуштање и улазак у другу фазу када ти симболи немају више никакву емоционалну снагу. Разлог за то је тај што се осећај националне припадности одређује рођењем али и властитим опредељењем, при чему коначни осећај припадности – идентификације произилази из самоодређења појединца према националној групи уз обавезну емоционалну компоненту. Ако је појединац изложен различитим културним моделима, што је уобичајено у савременим комуникацијама, онда формирање идентитета може бити проблематично услед конфликта вредности култура које су битно различите.
За крај, најбоље је навести речи једног светог човека, које на најјезгровитији начин показују „вечно питање“ српског народа у целини, али и сваког од нас појединачно:
„Стављен на опасну вододелницу, зенице наше душе пече огњено питање: европски човек или светосавски Богочовек? Од одговора на то питање, зависи судбина народне душе и у времену и у вечности. Циљ светосавске културе је да што више божанског унесе и оствари у човеку и у свету, док човек непрекидно богослужећи кроз себе и кроз сву твар око себе систематски и плански уноси Бога и Божје у сваки свој посао, у свако своје стваралаштво и тиме буди све што је божанско у природи око њега.“
И зато опстанак писма Латина као стандардног писма у Правопису српског језика, по коме српска деца уче у школама да српски језик има два стандардна писма, при чему је латиница наведена као резултат српскохрватског језичког заједништва, је чист повратак сербокроатистичком језичком наслеђу као основи сваког југословенства, па и новог, по стандардима ЕУ. То је сигуран пут ка затирању српске ћирилице зарад неизвесне европске будућности, удаљавање од Русије и поуздан знак да се одричемо светосавског Српства и својих часних предака. То је и дефинитивни пораз српског становишта као јединог културног обрасца који омогућава развој српске државности у пуном смислу те речи.
(Крај)
Извор: ЈЕЗИК И ПИСМО КАО ОСНОВА НАЦИОНАЛНОГ И ЛИЧНОГ ИДЕНТИТЕТА (3)
