среда, 03. децембар 2014.

Уместо опела ћирилици

Најозбиљнији ексери у мртвачки сандук ћирилице закуцани су тачно пре педесет година, 10. децембра 1954. године, у српској Атини, данас познатијој под именом Нови Сад, за столовима Матице српске. Од срамоте усуђујем се да поменем само неколико српских мајстора који су веома добро руковали чекићима, али и својим ексерима. То су Александар Белић, председник САНУ (гле чуда), Милош Московљевић, Вељко Петровић, Оскар Давичо (увек и свуда присутан), Душан Матић…  има их још прилично. И какав би то мртвачки сандук за ћирилицу био да се као мајстор са чекићем и ексерима у рукама ту није нашао и Мирослав Крлежа, скромно потписан као књижевник из Загреба.

Наравно да их има прилично  и из Загреба, а како и не би када је латиница, међу умнијим Србима, једнодушно озваничена као писмо које је „као тип азбуке претежно  највећег броја културних народа“ и „што су ти народи углавном на већем културном нивоу“, како се то тада расуђивало са угледом неприкосновеног ауторитета. Сва српска штампа, као и стручна периодика, и сва књижевна гласила кликтаво и са радошћу дочекали су били ово просветљујуће и отрезнујуће сазнање.

Тако се на заобилазан начин латиница поставља као превасходно писмо Срба. Јер ко то жели да буде „мањег културног нивоа“

Наравно да је то о већој и мањој култури једна капитална бесмислица, приређена у Вијени а укувана у Загребу, и примењена у Београду. Али ко је тада и могао другачије мислити у комунистичком заносу изградње праведног друштва, на начелима братства и јединства, али и на јасеновачким костима Срба и над велебитским јамама у Јадовну, и на данашњем купалишту на Пагу. Та бесмислица у себи садржи ону мисаону снагу којој је често прибегавао  блажени Алојзије Степинац, екуменистички светац међу Србима екуменистима: „Срби су криви што су их Хрвати клали јер су Хрвати били потпуно обесправљени у краљевини Југославији“ (цитат по сећању, из дневника овог светитеља за екуменисте у Србији и шире).

Наравно да раме уз раме са доктором Степинцем, једнако поносно стоји блажени Иван Ханс Мерц, такође екуменистички светац, духовни отац чисте хрваштине, односно усташије (за оба пола), са седиштем у самостану Петрићевац, близу Бања Луке, одакле потиче екуменистички још неверификован али најталентованији фра Мајсторовић, познатији међу Србима као фра Сотона.

У том новосадском братствојединственом заносу, под петокраком, ником на памет није падало да јавно каже да је први установљен закон прве Независне државе Хрватске био закон о забрани ћирилице! Ваљда су Хрвати рачунали тада, под вођством Анте Павелића, да ако пониште право ћирилице на постојање, да ће тиме лакше затрти Србе.  Тако да се то цивилизацијско достигнуће међу Хрватима, по својој вољи и замислима, не разликује од оног  када је недавно, зарад ћирилице у Вуковару, око 700.000 (седам стотина хиљада, што је око ¼ становништва) Хрвата потписало петицију за законито укидање ћирилице у Туђмановој Хрватској.

Са тугом и горчином можемо се сетити да је у добро спровденом поступку еутаназије ћирилице, али и српског језика, то  био један од оштријих захвата разарања те српске цивилизацијске тековине. Та лична карта Срба у историји изгубила је своју важност, на столовима Матице српске истекао јој је рок важности. Срби су са својим писмом добили статус мање културног народа, управо у средишту установе која би требало да брани и представља српску културу, у времена прошла, садашња и будућа.

Да су Срби у стању да много тога постигну и задиве, није никаква тајна, али ће се мало ко сетити да су Срби понајбољи у самосатирању, да су Срби себи највећи непријатељи. Најновије и најсликовитије примере имамо у Миловим Монтенегринима, у Чанковим и Пајтићевим Војвођанерима, у муслиманима који хоће да се зову Бошњаци, у онима који за себе говоре да су Хрвати, у Шиптарима из Дренице… као и у занесењацима најновијим фанатизмом који се зове Европа или смрт –  што власт изражава у фрази лишеној поштења, части и достојанства: „Европа нема алтернативу“.  А  све то, као по некој уклетој духовној матрици, уписано је у новосадско образложење потребе да се ћирилица истисне из свести српске, јер је она латиницом превазиђена од културнијих народа.

Овде се памет зауставља и наступа сажаљевање оног ко тако мисли и казује и спроводи и упражњава.

Оно јесте да је у Новом Саду на папиру латиница у Срба имала исту употребну вредност као и ћирилица, али тај братски уступак Срба Хрватима није значио ништа друго но одустајање од сопственог лика у писмености, а тиме и у потпуном наслеђу свега што су Срби писано изражавали од Ћирила и Методија до данас. Да би то било доступно само стручњацима.

Зар нас то не подсећа на одрицање Србије од своје државности, да би Хрвати, доказани као ратни злочинци и непријатељи Срба (у оба светска рата), добили државу и у њој слободу, после Првог светског рата? И да нико од Хрвата за то не одговара ни на једном суду међу људима, већ буду награђени официрским командним местима, чиновништвом у државном апарату итд.

А на тај својевољни уступак у писму јавља се осећај горчине који се не разликује од оног када је недавно власт Србије изашла у сусрет Туђмановој Хрватској и по повлашћеним дажбинама наставила да купује њихове цигарете. Добит за тај брилијантан државнички потез своди се на продубљивање транса оних који на сва уста наркотизирано арлаучу да Европа нема алтернативу. И што је транс снажнији, утолико је Европа ближа – само да не буде после као са наркоманом који се предозирао.

И јесте да су латиница и ћирилица у Срба нешто мање од једне деценије имале равноправан положај у писмености Срба – само што је ћирилична  писменост кроз образовање, у основним школама, као и у средњим, потпуно  бесмислена. Зато што то образовање не одређује како ће фабрика ципела писати своје декларације, или фабрика лекова писати своја упутства, или банке штампати своје обрасце, како ће кафане и хотели писати своја имена, како ће се писати имена улица, каве ће рекламе светлети са зграда…  Што нас упозорава на нове уступке хрватском, тојест латиничном виду општења, односно уважавањем хрватске писмености као оне која носи „већи културни ниво“. А да ли је то „већи културни ниво“, видели смо 4. августа 1995. године, као и у свакогодишњем слављењу Хрвата тог високог домета хрватског витештва и племенитости. (Са јеткошћу намиче нам се алузија на прогонство ћирилице из Србије и од Срба, које је равно прогонству Срба из Републике Српске Крајине.)

У овом тужном присећању на дане укопа ћирилице у Срба, нека буде поменута и основна претпоставка којом су се руководили они који су закуцавали ексере у већ поменути сандук. У том славословљу помињу се и Срби и Хрвати, са заједничким књижевник језиком, са два писма и  два књижевна изговора. Затим се наводе незнатне разлике у одликама, у стилу, речнику и правопису, а затим, као круна свега, наводи да су се стекли услови „у потпуној националној равноправности, уз истинско братство и чврсто политичко јединство – чиме се те разлике постепено смањују“.

А још се ни земља није слегла на масовним гробницама Срба у Јасеновцу…

Још тужнији епилог имамо у једном тренутку оних дана када је Слободан Милошевић учвршћивао своју власт. Слушао сам од оних који су код њега тада одлазили. И увек то су били умнији Срби, од угледа и положаја у својој професији. Тако је до њега стигао и угледни језикозналац Митар Пешикан, уважен по вишеструком сагледавању нарави српског језика. Милошевић га је питао шта мисли о томе да се уведе ћирилица као једино писмо у Србији, а Пешикан му је, задојен новосадским млеком, одговорио да још није време.

По кликтавом и дивљем бујању писма „већег културног нивоа“ закључујемо да то време још увек није стигло.  У другој прилици, колегу Пешикана, једнако угледног Ранка Бугарског,  новинари су питали шта мисли о имену српског језика. А он им је онако бритко одговорио: „Сада имамо преча посла“ – што ће рећи да и у том случају још није време.

Свежина новосадског млека, из Матице српске, и даље плени духове и точи се по издавачким кућама, новинарским редакцијама, за посланичким клупама, у пословним просторијама, банкама (поглавито Динкићевим), самопослугама, канцеларијама, продавницама, позориштима, телевизијама, галеристима, атељеима… и тече ли тече, без изгледа ускисне. Јер је у питању „већи културни ниво“, вечно неостварив и вечно недоступан. Разлог је сасвим прост, ко пасуљ: све док постојимо као православни Срби, за Запад ћемо бити „мање културан народ“, а ми као слепци и даље трчимо у загрљај том истом Западу. И дирљиво смо одређени све и једним мишљењем Запада о нама самима, како у времена прошла тако и у дану данашњем.

И шта мислите, зашто је Аустрија, окупиравши Београд у Првом светском рату, најпре поскидала ћирилићне натписе са зграда и окачила латиничне, за разлику од Хрвата који су по Загребу и већим градовима неповратно уништавали ћириличне натписе са фасада зграда? Што ће рећи да су Хрвати културнији од Аустријанаца, у тој борби против „мање културе“ Срба.

И шта значи то наше удвориштво, до неукуса, све и једној шуши са Запада, да би данима шенили од неколико срочених фраза о нашем напретку ка „већој култури“, на путу ка    Европи? А ми у тој ломивратној јурњави да удовољимо казивањима Запада о нама Србима, зарад усправљања сопственог достојанства, лудо заборављамо да само проститутке живе од тога како ће се коме допасти, да би што допадљивија имала лагоднији живот – ако јој се макро смилује. Зар нас то не опомиње да од Ђинђића па све до Вучића расуђивање власти расуђивање је проститутке, како удовољити захтевима потражиоца, за неку ситну добит – ништавну према слободи, од макроа.

И овако се описује став српских укопника ћирилице, да „већи културни ниво“ изражава се латиницом


Аутор: Срђан Воларевић
Извор: Уместо опела ћирилици

ЕУ ће се вратити Јужном току за две године ?

Јуче је председник Бугарске Росен Плевнелијев рекао да је пројекат Јужни ток заједнички подухват Русије и ЕУ, а не само Русије и Бугарске. "Решавање овог питања је у рукама Москве и Брисела", рекао је Плевнелијев.

Аналитичар гасног и нафтног сектора у "Тројка дијалогу" (инвестициона фирма, подружница "Сбербанке" - прим. прев.), Валериј Нестеров, рекао је за "Весник Кавказа" да Јужни ток у овом тренутку није од важности за ЕУ, јер јој је украјински проблем на првом месту.

"Они са оптимизмом гледају на наредне две године јер имају резерве. Потражња за гасом не расте", рекао је Нестеров.

Према анализама западних консултантских фирми, међутим, производња гаса у Европи и потражња за увозним гасом ће се повећати у будућности, објаснио је Нестеров.

"Јасно је да постоји пауза у реализацији Јужног тока, а ни Русија не мора да га хитно развије, већ у складу са економским могућностима и растом тражње за руски гас. Онда економској рачуници треба дати предност над политиком. Та пауза за Јужни ток дошла је прилично благовремено, јер "Гаспром" треба да реши и нека друга финансијска питања. Компанија сада треба да се концентрише на депозите Јамала и пројекте за испоруку гаса Кини", мисли стручњак.

"Јужни ток није хитан ни Европи, она Русији не дозвољава ни да потпуно користи капацитете Северног тока. Мислим да ће се ситуација променити већ за две године. Тада ћемо се о Јужном току договорити у овом или оном формату", закључио је стручњак.


Извор:EU will return to the South Stream project, says expert | Vestnik Kavkaza
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски

Мерцедес-Бенц би ускоро могао да покрене производњу аутомобила у Русији

Мерцедес-Бенц намерава да покрене производњу возила у Русији због селективних законских забрана на увозна возила.




МОСКВА, 3. децембар (Спутњик) - Немачка аутомобилска корпорација Мерцедес планира да покрене производњу лаких возила у неколико руских области, како су изјавили званичници Русије и представници Мерцедес-Бенца Русија.

Немачки произвођач аутомобила планира да изгради неколико постројења у Русији, према изјави Дениса Мантуров, руског министра индустрије и трговине.

"Преговори са Москвом, Московском области и Републиком Татарстан су у току", рекао је Мантуров. "Морамо одлучити у ком региону Русије и у ком облику они (Мерцедес-Бенц) планирају да организују процес производње својих возила."

Недавне протекционистичке мере владе Русије, укључујући забрану за федералне и обласне власти да купују стране аутомобиле изазвале су размишљања о локалној, руској производњи Мерцедесових аутомобила.

"Мерцедес-Бенц је сада у разговорима са могућим партнерима око монтаже у Русији", рекао је за Спутњик Андреј Родионов, шеф корпоративних комуникација Мерцедес-Бенца Русија. "Наша стратегија развоја, која ће се остварити до 2020. године, је премештање производних погона ближе нашим купцима", додао је он.

Мерцедес-Бенц ће покренути свеобухватну аутомобилску производњу у Русији, будући да су његови луксузни аутомобили међу вишом класом Русије.

"Имајући у виду додатне предлоге за увођењење забране увоза аутомобила за државне компаније, претпостављамо да ће Мерцедес наћи да је у његовом најбољем интересу да организује локалну производњу у Русији како би се успешно такмичио са другим произвођачима који су то учинили раније", рекао је Мантуров.


Извор: Спутњик
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски

Новоукрајинци

Амерички избор за председника Украјине, чокогарх Порошенко (правог презимена Валцман), именовао је три странца у своју владу, пошто им је претходно дао украјинске пасоше. Сврха ових именовања је унапређивање западне колонизације Украјине.

Аиварас Абромавичиус

Рођен у Виљнусу, у Литванији, студирао у САД за највећу балтичку банку, "Ханзабаку" и шведски инвестициони фонд "Ист капитал". Сада води Министарство економских послова у Кијеву.

Александар Квиташвили

Грузијац, студирао у САД. Радио за западне НВО у Грузији. Под неоконом Сакашвилијем служио као министар здравља, рада и социјалне политике Грузије.

Наталија Јареско

Рођена у САД, сада је министар финансија у Кијеву. Има диплому мастера Школе за државну управу "Џон Ф. Кенеди" и радила за Стејт департмент.

Deep Resource: Лицемерје Запада на делу: зам преузима власт у Кијеву, а у исто време се жали на "руску агресију", као и раније на "анексију" Крима, игноришући чињеницу да је народ Крима дао пуну подршку уједијењу. Украјински популус будаласто очекује да ће му на крају бити боље, док га користе као топовско месо против Русије.


Фотографије (извор):Foreign experts granted Ukrainian citizenship to serve in government - read on - uatoday.tv
Извор: Deep Resource
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски

Руско-турски марш

Илустрација: Üçüncü nükleer santral için görüşmelere başlandı
Да ли руско-турски савез у настајању потпуно изолује Европу ?

Русија је уважила чињеницу да је сада, како ствари стоје, немогуће пословати са Европљанима. Русија је желела добре односе са Европом, и Европа је била за то, све док Вашингтон није интервенисао. Сада Европа, као претучено пашче, у страху гледа свог господара Вашингтон и чека наређења. А Вашингтон рече да нема сарадње ЕУ и Русије, да посебно нема Јужног тока и "Мистрала", и уплашено кере Европа послуша. Крај приче.

Што се Русије тиче - нема проблема, јер је далеко од тога да је изолована. Турска жели да искористи будаласте Американце који желе да униште Асада ... јер је Сирија савезник Русије, а Русија је главна мета Вашингтона, јер је шутнула олигархе типа Березовског и Ходоровског, и показала шипак Новом светском поретку. Али та сиријска стратегија може изаћи на лоше, као и све блискоискоисточне акције Клузоа из Вашингтона што су претрпеле неуспех.

Размислите: шта ако Турска успе и свргне Асада преко свог проксија ИДИЛ, а истовремено се придружи БРИКС-у и Шангајској организацији за сарадњу (ШОС) ? Какву би то геополитичку штету нанело Русији ? Одговор: никакву. Свако, изузев Запада, види шта је главни циљ Турске: васкрсавање Отоманске империје. То зна Русија, зна и Кина. За Русију и Кину је тај турски циљ нешто превише добро да би било истинито, јер значи да ће Турска, на дужи рок, изгурати Американце са Блиског истока. И шта ту има да не ваља, гледајући из руске и кинеске перспективе ? Русија и Кина ће раширених руку примити Турску у свој клуб и тајно јој дати зелено светло за експанзију на југ, у чему Турска користи своје Црне Кмере - ИДИЛ као булдожер, са коначним циљем цепања Саудијске Арабије, поделе плена између Анкаре и Техерана, чланова ШОС, и довођењем нафтних ресурса под контролу ШОС. Па, па славни Западе.

Турску уопште није брига за западне санкције Русији. Колико треба бити слеп код очију па мислити да је Турска део Запада ? Турска се ионако одрекла своје амбиције да постане део секуларног Запада, када је схватила да никада неће бити позвана у ЕУ. Политичари шесдесетосмашке класе се лично томе не противе, али се боје свог популуса, који мрзи и саму идеју да исламска држава може постати највећа чланица Европске уније.

Али Турска има "План Б": Русија и Кина се неће противити стварању Нове Отоманске империје, јер ће она омогућити да Запад изгуби своје нафтне колоније на Блиском истоку, пре свега Саудијску Арабију.

Запад предвођен Сједињеним Америчким Државама је покушао да украде Украјину из сфере утицаја Русије. Погледајте шта је тај јадан изговор - Украјина донео Европи: уништени односи са Русијом, јединим европским поузданим снабдевачем енергентима. Американци нису могли да верују својим рођеним сатанистичким очима колико је био успешан државни удар ЦИА-е у Кијеву. Тако су Еуропљани, рођене кукавице, поново враћени у западни мултикултурни затвор, са Ујка Семом као чуварем. Односи са Русијом су уништени и не могу се лако обновити.

Кад Турска постане пуноправна чланица ШОС, а то је једна од могућности, Европа ће бити потпуно пресечен приступ фосилним горивима и биће препуштена на милост и немилост двема државама којима је одбила чланство у клуб "Европска унија": Русији и Турској. Одбијање чланства Турској има смисла, али не и одбијање Русије. Американци трљају руке од задовољства, они су у овој ситуацији прави победници. А Европа никако да одустане од несувисле идеје да јој је Вашингтон најбољи пријатељ, иако је, у стварности, наш најгори непријатељ.


Погледајте и:

Zwei Rambos, ein Feindbild: Experte warnt: "Die Türkei könnte ein zweites Russland werden" - Zar trifft Sultan: Schmieden Putin und Erdogan jetzt ein Bündnis gegen den Westen? - FOCUS Online - Nachrichten

Russia and Turkey sign major trade deals - Europe - Al Jazeera English




Извор: Deep Resource
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски