четвртак, 11. децембар 2014.

Ћирилица испред латинице само на југу и истоку Србије

Истраживање показало да 47 одсто испитаника пише искључиво латиницом у односу на 36 одсто оних који користе само ћирилицу
Иако су у Србији потпуно равноправне, ћирилица све више уступа место латиници. Најновије истраживање показало је да више од 47 одсто испитаника користи латинично писмо, спрам 36 одсто оних који су остали верни ћирилици. Остали анкетирани тврдили су да користе подједнако оба писма.

– Спровели смо истраживање на територији целе Србије и обухватили и градове и села. У телефонској анкети учествовало је 1.011 особа, од 12 до 75 година из свих делова наше земље. Резултати су показали да ћирилица полако губи корак са латиницом, а томе је пре свега допринео технолошки напредак. Јер, међу онима који користе интернет чак 57,3 одсто испитаника пише латиницом у односу на 28,8 одсто оних који не одустају од ћириличног писма – објашњава за „Политику” Павле Ђокић, власник и директор „Open soursa”,
специјализоване фирме за прикупљање података, која је спровела поменуто истраживање.

Упозоравајући податак да ћирилично писмо полако нестаје јесте да међу испитаницима у доби од 20 до 29 година, чак 65,1 процента анкетираних пише искључиво латиницом, према 18,1 одсто оних који користе само ћирилицу. Тренд у корист латинице наставља се и у старијем добу – међу онима који су у петој деценији живота 57,8 одсто пише латиницом, а 32,6 одсто користи само ћирилицу. Само међу старијима од 60 година ћирилица опстаје као једино писмо – међу испитаницима у седмој деценији 45,2 одсто њих пише ћирилицом, а 32,7 одсто испитаника – латиничним писмом.

Некада је ћирилица била главна у руралним срединама, данас, међутим, и ту је све мање оних који пишу овим писмом. У сеоским срединама ћирилично писмо „води” у односу на латиницу за свега три процента (42,9 одсто становника села пише ћирилицом, а 39,8 одсто латиницом). Уколико се пореди по регионима Србије два писма воде „мртву трку” у западној Србији и Шумадији (40,9 процената користи латиницу према 40,5 одсто оних који пишу ћирилицом). У источној и јужној Србији ћирилица једва одолева (42,2 одсто испитаника користи то писмо, а 40,4 процената њих пише латиницом), док се у Војводини за латиницу определило 7,5 одсто више анкетираних. У Београду латиницом пише чак 61,6 одсто становника, у односу на 21,9 одсто који користе искључиво латиницу.

Иако је по мишљењу многих баш интернет „крив” за потискивање ћирилице, професор Вељко Брборић, шеф Катедре за српски језик на Филолошком факултету, напомиње да нас ништа не спречава да у електронском дописивању користимо ћирилицу.

– Посреди је, ипак, наш однос и наша свест према писмима. Ми појединачно имамо избор које ћемо писмо користити, а чим имамо избор потискивање није обавезно. Проблем је у нашем односу према писмима, али и у непажњи, немару и небризи – наводи Брборић за „Политику”.
Њега не чуди податак да су млади потпуно занемарили ћирилицу. Они, наиме, најчешће не размишљају о писмима и свеједно им је које користе, каже наш саговорник. Али, зато су окружени латиницом – од мобилних телефона, на којима само у току једног дана напишу на десетине порука, до реклама које су исписане латиничним писмом.

– Има ту тренда, али и немара – ћирилица се не негује, нико је не афирмише, млади су равнодушни, али је проблем и у томе што није урађена ваљана „обука” и што људи не знају да је ћирилица примарно српско писмо. Ћирилице је најмање у медијима, они размишљају функционално и определили су се за латиницу – објашњава Брборић.

Тенденција да је латиница све више у употреби, ипак, није новијег датума, каже овај стручњак.

– Латинице је код нас било и пре стварања прве Југославије (1918), а она је, стицајем околности, била фаворизована и између два рата. После Другог светског рата латиница је додатно оснажена, али ми се никада нисмо јасно трудили да чувамо ћирилицу, равноправност је била само у Србији и донекле у БиХ, Хрватска деценијама није познавала ћирилицу. Тако да је садашње стање резултат века и деценија које су иза нас – наводи наш саговорник.

Ипак, он верује да ћирилица неће пасти у заборав, јер у Србији се и даље више књига штампа на ћирилици, која се најчешће користи и у уџбеницима у основним и средњим школама.

– На крају, судбина ћирилице зависи од нас, колективно и појединачно, уколико буде негована, уколико буде развијана свест о њој, њеној важности и улози, од школе, преко медија до државне управе она ће имати јасну будућност. Рачунари ће нам у томе помоћи, некада је 95 одсто писаћих машина било на латиници, данас сваки рачунар има ћирилицу, а и мобилни телефони могу да имају ћирилицу. Будућност ћирилице зависи од нас и наших поступака, школа и медији ће имати пресудну улогу у томе – наводи Вељко Брборић.


Аутор: Дејана Ивановић

Осврт Слободанa Каназирa на писање „Гласа Разума“ о Дучићевој песми „Сину тисућљетне културе“

О храбрости и кукавичлуку

Да би се формирао нечији животни став  велику улогу има околина у којој човек одраста, за његово јасно и коначно профилисање неопходно је лично искуство, а да би се јавно и бескомпромисно изразио потребна је храброст.

Храброст је врлина која дичи ретке људе! Храбри људи су правдољубиви и Богољубиви, воле свој народ,  друге народе и сву Божју творевину. Захваљујући својим храбрим припадницима читави народи су опстали у немогућим историјским околностима. Храброст је једна од врлина помоћу које се улази у вечност! Ова врлина краси песника Јована Дучића. 

Бојан Милановић је компоновао и одпевао његову  песму „ Сину тисућљетне културе“ седамдесет година након њеног настанка. Да су ови уметници  савременици, сигуран сам да би друговали имеђусобно се уважавали, као што сам сигуран да ће им се душе једног дана међусобно препознати на небесима.

Насупрот храбрости, је кукавичлук! Кукавицама је страно правдољубље и Богољубље. Немају љубави ни за кога и ни зашта. Њихова „љубав“ се зове користољубље. Себични су, страшљиви и подли!

Ако је храброст особина здраве личности, а јесте, само по себи се намеће да је кукавичлук, као њена супротност, особина  болесне личности.

Кад кукавица жели изразити свој став,(ако га уопште има), пошто је плашљив, користи се подлошћу и никад не наступа јавно и отворено. Став саопштава тако да га, ако буде потребно, у сваком моменту може порећи, или другачије протумачити. Све што ради, ради ''испод жита''. Двосмислено!

Типичан пример таквог изражавања става са јасним присуством симптома кукавичлука је особа са конспиративним именом „Глас Разума“ која, ето, нема храбрости ни да каже своје право име и презиме, (па чак ни пол, иако се из текста може закључити да је женског рода), а дрзнула се да на фејсбуку Бојана Милановића представи себе као „врховног судију“ који ће папском „непогрешивошћу“ и инквизиторском „тачношћу“, разлучити добро од зла и читавом свету објаснити да је „добро зло, а зло добро“, само што наши „плитки“умови нису у стању да то схвате. Онај, ко се успротиви ставу „Гласа Разума“ биће, по орвеловском кључу, проглашен „зломислитељем“ и према њему ће се применити „посебан третман“.

Називати себе „Гласом Разума“ више је него гордо! То није чинио ни Свети Јован Крститељ кад је народ позивао на покајање, већ је за себе говорио да је глас вапијућег у пустињи и да приправља пут Ономе који ће доћи, а коме он није достојан ни ремена на обући одрешити.  Можда , не дао Бог, ова особа себе сматра већом од њега кад своје ставове представља као „врховно мерило истине“?!

Да није жалосно, било би смешно.


О контраверзним ставовима и двоструким аршинима „Гласa Разума“

Ако наставимо даље анализирати „писанија “ дотичне персоне, (а хоћемо) наићићемо на многе изливе несређених и међусобно супростављених емоција и ставова,тако да се стиче утисак, да су ове текстове наизменично писале две међусобно завађене особе отимајући једна другој компјутерску тастатуру, па кад је која дограбила ,тад је и писала.

„Глас Разума“ се представља као неко, ко је изнад оних којима се обраћа, као „врховно мерило истине“. Служи се заменом теза, по својој вољи тумачи неоспориве чињенице прилагођавајући своја тумачења ономе што тренутно жели рећи, да би касније та иста тумачења употребла у сасвим супротне сврхе превиђајући да је оспорена пре ,него што је ишта рекала. Служи се искључиво демагогијом, без икаквог реалног упоришта учињеницама, а кад је друга страна оспори (чињеницама) , она то једноставно не узима у обзир, као да није ни речено.

Сматра себе меродавном да по свом нахођењу постави постулате правичности по којима је свако ко се с њом не слаже, или се усуди да спомене зверства која су нељуди чинили људима, а за то се никад нису покајали, алатка зла затрована мржњом и монструм испуњен мраком као последицом рата. Ми Хришћани се често сећамо Голготе и Распећа Христовог. Јесмо ли ми по овим аршинима злопамтила,  алатке зла затроване мржњом и монструми испуњени мраком!? Могу ли се такви „епитети“ приписати српском народу који је само у двадесетом веку три пута масовно страдао од припадника хрватског народа!?

 Због таквих ставова прави дијалог  са овом особом је немогућ.

Ако, по „Гласу Разума“ , Хрвати имају право да се определе за то, хоће ли се бранити од завојевача,  или неће,  ко им даје за право да истребљују други народ који је одлучио да се од тог завојевача брани и то не као витезови на бојном пољу, већ „храбро“ ударајући на старо и нејако по чему су јединствена појава у читавој историји људске цивилизације. Примећује кад неко критикује крволоке, али никако да  бар једном речју помене жртве тих крволока и изрази жаљење према оном што се догодило. Поготово због тога што је то  зло које још увек траје у континуитету од најмање сто година. Који смртан човек може праштати овака зверства, ако се починилац не каје, већ оптужује жртву и даље наставља исти злочин?

Колективну свест признаје кад је у питању одлука једног народа да ли ће се бранити  од завојевача, или неће, али је не признаје , кад тај народ одлучује хоће ли покушати истребити неки други народ , или неће, већ злочине приписује малој групи појединаца. Колективну свест не признаје кад треба да се догоди колективно покајање. Опростите, али  овакав став не могу назвати другачије , него лицемерјем!


О витезовима и витештву

Ретки су они који витезовима признају витештво! То што „Глас Разума“ говори о генералу Ратку Младићу, њеном савременику, је исто што би рекла Кулинова Када о Карађорђу, свом савременику.
Ратко Младић , без сумње може стати раме уз раме са Милошем Обилићем.


Став „Гласа Разума“ према Бојану Милановићу лично

Ова персона се Бојану обраћа као некомеко није у стању управљати својим поступцима нудећи себе, малте не, каостаратеља, гуруа...? Њено расположење према њему је наизменично супростављено, такода човек стиче утисак да би га у једном моменту „на рану привила“, док би га удругом „голим рукама задавила“. Ословљава га са „ти“, а свој идентитет крије,што је ван сваког коментара. Ставља се у улогу Мефиста превиђајући при том даБојан није Фауст жељан сазнања, већ зрела, формирана високоморална, духовно иинтелектуално изграђена личност свесна себе и света око себе, знајућитачно  шта хоће и имајући довољнохрабрости да то јасно и гласно јавно каже.


О духовности „Гласа Разума“

„Глас Разума“ све време спомиње некакве духовнике који су Бојану „потребни“ да би „духовно узрастао“ , а никако да каже какви су то духовници!? Православни монаси, католички фратри, муслимански дервиши који се у трансу пробадају иглама, или факири који леже на „бодљикавим душецима“? Можда мисли на неке „мантро упражњиваче“ и путнике у „небиће“? Нека нам, храбро, каже каква је то духовност коју непрестано предлаже? Неће нам то рећи, јер би тако открила своје право лице, већ се понаша као пастир најамник који прескаче ограду тора. Као вук у јагњећој кожи покушава стадо завести на странпутицу. Добри пастир не прескаче ограду тора, већ улази на врата. Он позна своје овце и овце њега познају. Дакле, још једном, каква је то духовност коју непрестано предлаже „Глас Разума“?


О универзалној љубави“ и космополитизму“ које пропагира

Нека нам „Глас Разума“ каже каква је то универзална љубав коју заступа, где јој је извор. Можда мисли на ону љубав коју су својевремено пропагирала „деца цвећа“.

Бити космополита , значи заборавити ко си , да не би увредио онога , ко врло добро зна ко је и шта је и не пада му напамет да се тога одриче.


Допринос „Гласа Разума“ унапређењу друштвених и природних наука

„Глас Разума“ тврди да је узрок Бојановом медијском изоловању „чињење зла“ и то оног попут „испевавања“ песме „Синутисућљетне културе“!? Госпођица, изгледа, жели поставити нову дефиницију узрочно-последичне везе те је, по њој, на неки тајанствен начин последица настала пре узрока. Ако додамо да је „Песма о генералу Ратку Младићу“, која је такођер „спорна“ (што никако не би смела бити) , настала пре четри године то би значило да је Бојан медијски изолован десет година раније, него што је „починио зло“.Вероватно је за своје „откриће“ користила Ајнштајнову теорију релативности кад је дошла до овако „блиставог сазнања“. Овим би осим социологије и физике била унапређена и математика, а о филозофији да и не говоримо.


Добронамеран савет „Гласу Разума“

Ви нисте једини који користе поменути образац саопштавања својих ставова. У најбољој намери Вам саветујем, кад већ то радите, учините то јасно, храбро и отворено, а не кукавички подло, иако ће после тога многи од вас зазирати. Бар ће вас више поштовати!


У Шиду, 4. децембра 2014. године                                            СлободанКаназир
За рубрику Ћирилица приредио: Милорад ђошић

The Saker: Конфузија око англоционистичких санкција Русији

Изгледа да је велика конфузија око успешности санкција против Русије и зато мислим да је ово добар тренутак да појасним моје погледе о тој ствари.

Прво, почетне санкције су биле смејурија. Међутим, најновије санкције, укључујући ускраћивање кредита, дефинитивно наносе штету Русији.

Друго, поред званичних санкција, постоје и незваничне, као што је пажљиво оркестриран пад цена нафте који сам по себи изазива пад вредности рубље према долару и евру.

Треће, много се шпекулише против рубље, што такође само по себи доприноси проблему.

Четврто и последње, али не мање важно, три горе наведена фактора доприносе нервози и недостатку поверења у руску валуту и привреду, што постаје "самоиспуњавајуће пророчанство".

Међутим, оно до чега не добацују они који се чврсто држе поједностављеног процењивања ефеката санкција је следеће:

1) Коме санкције више штете, Русији или Западу ?
2) Колико су Руси кадри да санкцијама одолевају ?
3) Хоће ли Русији временом бити теже или лакше да се носи са санкцијама ?

Рекао бих да санкције много већу штету наносе америчким европским колонијама (познатијим као "ЕУ") него Русији. Рекао бих да је руски народ итекако отпоран на тешкоће и да су друштва на Западу у поређењу с њим мекушна, лења, размажена и, генерално говорећи, слаба. Руси имају издржљивости у мери једноставно незамисливој западноевропском чељадету (страшна опсада Лењинграда је трајала 900 дана !!!). Најзад, верујем да ће време омогућити Русији да предузме мере прилагођавања које ће санкције учинити ирелевантним.

Осим тога, издржљивост Русије под санкцијама Англоциониста треба упоредити са издржљивошћу украјинске хунте, колико дуго ће ова бити у стању да контролише ситуацију. Једно је бити у тешкоћама, друго седети на броду који тоне.

Ипак, све наведено је засновано на претпоставци да ће Русија под Путином коначно решити неке од својих најтежи унутрашњих структурних проблема. Уколико се то не догоди, Русија ће завршити у ситуацији особе са смањеним имунитетом која је озбиљној опасности чак и од релативно слабог и обично бенигног вируса или бактерије.

У закључку, тек информације ради, круже неке интересантне идеје о томе шта Русија можда заиста ради. Баците поглед на: http://futurefastforward.com/images/stories/financial/GrandmasterPutinG%C3%87%C3%96sGoldenTrap.pdf.

Надам се да ово што рекох то објашава.

Живели,

The Saker

Извор:The Vineyard of the Saker: Confusion about AngloZionist sanctions against Russia
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски


The Saker: На згради СБУ у Кијеву поносно се вијори - америчка застава

У реду, сви знамо да су највиши спрат зграде СБУ (украјинске терористичке полиције) потпуно окупирали агенти америче Централне обавештајне агенције и да тамо украјинци уопште немају право приступа. Али ово је још боље. Очигледно, Американци су одлучили да своју заставу развију на главном улазу у зграду, одмах поред украјинске заставе. Уверите се сами:

Ту је и видео са истом сценом: http://youtu.be/UffhTyUcUwc

СБУ је, успут буди речено, невероватна организација. У целој својој двадесеттрогодишњој историји није ухватила ниједног страног шпијуна (осим измишљених руских, наравно). Руси су чак направили један урнебесан видео о томе како СБУ "хвата" агента ФСБ:

(Видео је на украјинском, кликните на "CC" за енглеске титлове.)

Ни један једини Американац, Немац или Британац. Ни један. Поређења ради, руска ФСБ је само у 2011. званично ухватила 41 страног шпијуна и 158 руских грађана који су шпијунирали за стране обавештајне службе. Под претпоставком да је 2011. била "нормална" година,  то би био еквивалент хватању 943 страна шпијуна и 3643 руска издајника за период од 23 године. СБУ: 0. Зато сам СБУ назвао "терористичком полицијом", а не "службом безбедности".

Али јесте убила "доста" људи, Политичаре, новинаре и активисте. Професионална је и у разним техникама мучења.

А сада се америчка застава поносно вије изнад њене зграде.

И на понос читаве америчке обавештајне заједнице.

The Saker

Извор:The Vineyard of the Saker: US flag proudly flies over the SBU building in Kiev
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски