Интервју: Селимир Радуловић, књижевник, управник Библиотеке МС и потприједседник Удружења књижевника Србије

 

Мојом душом марширају све боје свијета 

Одбацити ћирилицу значи одбацити пола православља и одвојити се од све српске писмености из прошлости, односно, трампити боље за горе, увриједити Свете апостоле словенске, огорчити до крви српски народ и навући проклетство Светога Саве

Кад не­ста­не пи­смо, не­ста­је и је­зик. Кад не­ста­не је­зик, не­ста­је и на­род. Ако не­ма на­ро­да, не­ма ни др­жа­ве. А ако има да­ра и на­ле­ва из до­ма Го­спод­њег ни­шта не не­ста­је, на­про­тив, све се са­ста­вља. И ри­јеч се вра­ћа, Све­та Ри­јеч, јер – на по­чет­ку бје­ше Ри­јеч! Сто­га је нео­п­ход­но да, а кад се утро­ба ус­ко­ле­ба, а ср­це пре­вр­ће у на­ма, кад нам се чи­ни да се ду­ша га­си, а ти­је­ло се ва­ља у бла­ту, па се у гри­је­ху ку­па­мо, и ско­ро смо као др­во го­ло, и је­зик се вра­ћа уна­зад, па ни сун­це, од сти­да, очи­ма сло­бод­ним не мо­же­мо гле­да­ти, да, у ср­цу ви­је­ка, по­ту­ље­ног, у ми­ру при­сту­па­мо бу­ри на­до­ла­зе­ћој, ка­же у ин­тер­вјуу за „Дан” књи­жев­ник Се­ли­мир Ра­ду­ло­вић, ди­рек­тор би­бли­о­те­ке Ма­ти­це срп­ске и пот­пред­сјед­ник Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Ср­би­је.
● Од­не­дав­но сте управ­ник Би­бли­о­те­ке Ма­ти­це срп­ске. Ка­кви су Вам основ­ни ути­сци о сви­је­ту књи­ге, би­бли­о­те­ке, би­бли­о­те­ка­ра?
– Ка­да је ри­јеч о књи­зи из­вје­сно је да и она ди­је­ли њи­хо­ву суд­би­ну. Има са­вре­ме­них (европ­ских) те­о­ре­ти­ча­ра кул­ту­ре ко­ји пре­до­ча­ва­ју да жи­ви­мо у вре­ме­ну кра­ја књи­ге и да ће се би­бли­о­те­ке, ова­кве ка­кве су да­нас, пре­тво­ри­ти у ме­мљи­ве му­зе­је, а да је на­ша ствар­ност (и бу­дућ­ност) ди­ги­тал­на би­бли­о­те­ка. Јер, ве­ле они, као што је у 19. ви­је­ку, из­град­њом мре­же же­ље­знич­ког са­о­бра­ћа­ја, пре­ста­ла по­тре­ба за плов­ним ка­на­ли­ма цен­трал­не Евро­пе, та­ко ће и ди­ги­та­ли­зо­ва­не би­бли­о­те­ке уки­ну­ти по­тре­бу за би­бли­о­те­ка­ма у ста­рин­ском сми­слу ри­је­чи. Ја, на­рав­но, при­па­дам гру­пи за­вје­ре­ни­ка (илу­зи­о­ни­ста) ко­ји чи­та­вог жи­во­та чи­та­ју јед­ну ве­ли­ку, вје­ро­до­стој­ну и не­по­ни­шти­ву књи­гу, ко­ја је, ка­ко ве­ли Хор­хе Лу­ис Бор­хес, сви­јет са­ми. А што се ти­че сви­је­та би­бли­о­те­ка­ра – то је сви­јет из­у­зет­но скро­ман, у со­ци­јал­но-еко­ном­ском сми­слу, а из­у­зет­но ва­жан у стра­те­шком сми­слу, бу­ду­ћи да су кљу­че­ви срп­ске ку­ће у на­шим ру­ка­ма. Што је под­ра­зу­ми­је­ва­ју­ће, бу­ду­ћи је књи­га кључ од би­ло ко­је нор­мал­не европ­ске ку­ће. И то ни­је са­мо утје­шно, већ и исти­ни­то, па, ако хо­ће­те, и спа­со­но­сно. Као што је утје­шна, вје­ро­до­стој­на и спа­со­но­сна ри­јеч све­тих ота­ца, ду­хо­но­сних и зна­ме­но­сних, да ни­је бо­гат онај ко­ји има оби­ља мно­гог, већ онај што не по­тре­бу­је мно­го!
● На­ја­вљу­је­те но­ву пје­снич­ку књи­гу ко­ју сте, ље­тос, ис­пје­ва­ли на Це­ти­њу, у свом за­ви­ча­ју.
– Има то­ме, ево, пет де­се­тље­ћа ка­да сам, као дје­ча­рац, ис­кра­да­ју­ћи се из ро­ди­тељ­ског до­ма, на Це­ти­њу, док се хва­тао пр­ви мрак, освр­ћу­ћи се ли­је­во-де­сно, за­по­чи­њао раз­го­вор са сви­је­том не­ви­дљи­вим, чи­је сам при­су­ство и те ка­ко осје­ћао, слу­те­ћи да и у ње­му сви бес­по­ре­ци по по­рет­ку не­ко­ме дје­лу­ју. Ти дав­ни, ра­но­ве­чер­њи, из­ла­сци, са­да знам, омо­гу­ћи­ли су ми нај­не­по­сред­ни­је су­о­че­ње с там­ни­цом у ко­ју смо па­ли и ми, у ко­јој чо­вјек мо­же да жи­ви, обо­дри­ли ме да се, вре­ме­ном, не освр­ћем на­су­ми­це, већ да по­глед усмје­рим ка го­ре, ка уздар­ји­ма ко­ја до­ла­зе озго, из сви­је­та хе­ру­ви­ма и се­ра­фи­ма. Са сви­је­шћу, ка­квом-та­квом, да, сем ства­ри по­ле­зних и за­бав­них, по­сто­је и ства­ри стра­шне и да са зла­то­о­ких ви­си­на, из бо­љих и срећ­ни­јих свје­то­ва, на­ша зе­маљ­ска па­ла­та гу­би и сво­ју гор­дост и сво­ју си­ме­три­ју. Не­што ка­сни­је ја­ви­ло ми се да сам, већ та­да, био у вла­сти пре­о­па­сног би­ча сум­ње, нај­ве­ће би­је­де и нај­ве­ћег уздар­ја чо­вје­ко­вог на­кон па­да. Јер, ни­је без раз­ло­га ре­че­но да се пје­сни­ко­ва ду­ша ка­ле­и­до­скоп­ски отва­ра и да у њој мар­ши­ра­ју све бо­је сви­је­та. За­то сам не­из­мјер­но ис­пу­њен што сам но­ву по­е­му „О па­сти­ру и ка­ме­ну са се­дам очи­ју”, ко­ја ће убр­зо угле­да­ти свје­тлост да­на, ис­пје­вао, ље­тос, у за­ви­ча­ју. Ри­јеч је о цје­ли­ни од 52 пје­ва­ња ко­ја је лир­ски од­го­вор на дви­је ве­ли­ке еп­ске тка­ни­це европ­ског пје­сни­штва – на Мил­то­нов „Из­гу­бље­ни рај” и на Ње­го­ше­ву „Лу­чу ми­кро­ко­зма”. Она зна­чењ­ски ис­хо­ди из ова два ве­ли­ка дје­ла европ­ске књи­жев­но­сти, уте­ме­љу­ју­ћи се у пи­та­њу свих пи­та­ња – ако смо, не­пред­ви­дљи­вом кри­ву­љом пр­вог пла­ча пла­ти­ли ула­зни­цу за стра­шни му­зеј ко­ји се зо­ве жи­вот, ако смо, иако сла­бо моћ­ни и сла­бо­ви­ди, ту, на сре­до­кра­ћи Не­ба и Тар­та­ра, за­сти­ђе­ни при­зо­ри­ма зе­маљ­ског сај­ма не­сми­сле­ног, ни­смо ли, ма­кар на трен су­о­чив­ши се с ис­ку­ством ја­сно­ви­да­ца, мај­сто­ра ср­жно­га по­сто­ја­ња, оних ко­ји ни­шта не­ма­ју, а све по­сје­ду­ју, са­гла­сни да смо сви ни­ти у тка­ни­ни Бож­јој, од­но­сно, да смо сви јед­но тка­ње!?
● Ка­ко ви­ди­те бор­бу за очу­ва­ње на­шег пи­сма, ћи­ри­ли­це, као ва­жног сег­мен­та за очу­ва­ње на­шег иден­ти­те­та?
– Чо­вјек без ко­ри­је­на је чо­вјек без про­шло­сти и са­да­шњо­сти, још ви­ше, чо­вјек без бу­дућ­но­сти. Све­та про­шлост ства­ра­лач­ки са­зда­је са­да­шњост, бу­дућ­ност ис­пу­ња­ва вје­ром. Чо­век ли­шен ко­ри­је­на оста­је без жи­ве при­сут­но­сти отаџ­би­не, бу­ду­ћи је она зе­мља оче­ва; уко­ри­је­ње­ни чо­вјек зна да је ње­го­во има­ње дио др­жав­не те­ри­то­ри­је, да је ње­гов на­род жи­ва и дје­лу­ју­ћа бу­ји­ца у ко­јој те­че и жи­вот ње­го­ве по­ро­ди­це. Он ди­ше рит­мом сво­га на­ро­да и га­рант је ње­го­вог жи­во­та. Љу­ди отрг­ну­тог ко­ри­је­на су ве­ли­ка опа­сност за са­вре­ме­ног европ­ског (и срп­ског) чо­вје­ка. Из јед­но­став­ног раз­ло­га – жи­вот ко­ји гу­би ко­ри­јен по­ста­је про­тив­при­ро­дан; ду­ша ли­ше­на ко­ри­је­на је без­бо­жна. А без Бо­га, на зе­мљи, чо­вје­ку ни­шта не по­ла­зи за ру­ком. Ако пре­ћут­ку­је­мо про­шлост, без истин­ског су­о­че­ња с њом, да ли мо­же­мо за­ци­је­ли­ти сје­ћа­ње, од­но­сно, да ли тзв. про­мје­ном сви­је­сти мо­же­мо про­ми­је­ни­ти сје­ћа­ње сви­је­сти на оно што је би­ло? И да ли је мо­гу­ће утвр­ђи­ва­ње осло­на­ца ра­зу­ми­је­ва­ња, отва­ра­ње пу­те­ва за бу­дућ­ност, без ку­па­ња у гор­ком та­ло­гу ис­ку­ства про­шло­сти?
Већ је уоче­но да онај ко­ји вје­ру­је не уз­ми­че, од­но­сно, да он је­зик бру­си да гри­јех свој осу­ди, а не да за­да ра­ну бра­ту. Све­ти и Рав­но­а­по­стол­ни Ни­ко­лај Срб­ски ве­ли да је Све­то све оно што су ство­ри­ли Све­ти љу­ди, па та­ко и на­ше пи­смо, за­ту­ре­но и за­по­ста­вље­но, на­ша ћи­ри­ли­ца, ко­ју су ство­ри­ли Све­та бра­ћа Ки­рил и Ме­то­ди­је. Од­ба­ци­ти ћи­ри­ли­цу зна­чи од­ба­ци­ти по­ла пра­во­сла­вља и одво­ји­ти се од све срп­ске пи­сме­но­сти из про­шло­сти, од­но­сно, трам­пи­ти бо­ље за го­ре, уври­је­ди­ти Све­те апо­сто­ле сло­вен­ске, огор­чи­ти до кр­ви срп­ски на­род и на­ву­ћи про­клет­ство Све­то­га Са­ве.

Са­чу­вај­мо дар жи­во­та

- На са­мом кра­ју, ево јед­не псе­у­до­дво­у­ми­це ко­ја нам је по­мо­гла да из­гу­би­мо чи­та­во јед­но сто­ље­ће – да ли ви­ше гу­би­мо на­пу­шта­ју­ћи се­бе, не­го што мо­же­мо до­би­ти усе­ља­ва­ју­ћи се­бе у ту­ђе!? За чо­ве­ка ко­ји је окре­нут ка Оцу све­га, ко­ји нам омо­гу­ћу­је да са­чу­ва­мо дар жи­во­та, ко­ји нас ди­же и укре­пљу­је, ко­ји зна да ми, за­пу­ште­на дје­ца зе­маљ­ска, ма ко­ли­ко би­ла мар­љи­ва на­ша ба­што­ван­ска ру­ка, не мо­же­мо ни­шта, ако не пад­не ки­ша и ако се врт ве­ли­чан­стве­ни, озго, не на­по­ји во­дом, су­о­че­ње са овом псе­у­до­дво­у­ми­цом је ви­ше не­го по­ра­зно – за­кљу­чио је Се­ли­мир Ра­ду­ло­вић.

Аутор: Ми­ла Ми­ло­са­вље­вић
Извор: Dan online - Kultura: Mojom dušom marširaju sve boje svijeta - 2015-01-08