Владимир Сучан: О Путиновим "тешкоћама које сами себи стварамо"


У говору од 18. марта, поводом враћања Крима Русији, Владимир Путин је дао серију интересантних, ако не и збуњујућих изјава (погледати моје твитове). Једна од таквих изјава је била: "... дошли смо до тога да схватамо да Крим није само питање од стратешког значаја (војног стратешког значаја?- В.С.), већ и питање бриге за милионе Руса." Још један такав исказ, о коме ћу овде мало детаљније, је Путиново изражено уверење да ћемо "превазићи тешкоће које сами себи стварамо". Ова изјава је одмах изазвала лавину питања, на која је морао да одговара Дмитриј Песков, Путинов портпарол. Песков се тиме кратко позабавио, мада је поменуо кугу "бирократије".

По мом мишљењу, питање "тешкоћа" које је створила сама Русија, а Москва нарочито, за разлику од оних које јој стварају непријатељи, питање је од кога зависи не само даље постојање Новорусије, већ и спас саме Русије, а тиме и судбина осталих народа у Европи и другде. То је, дакле, питање од изузетне важности, које не би требало да буде одложено на страну или затворено док се исправно и на адекватан начин не размотри.

Иронија и парадокс код ових тешкоћа је што се многе од њих комотно могу приписати тзв. паметним и још паметнијим плановима (пошто се ови стално померају и мењају, јер претходни нису испунили очекивања, уверавања, којекакве баналности и предвиђања).

Ако би неко да искрено и озбиљно размотри ове очигледне тешкоће, које нису ни апстрактне ни бенигне, могао би да почне од набрајања најактуелнијих - за оне којима је запрећено да не открију да је, у истом говору, Путин рекао да је колективна мурост научила да поштује и цени борбу и достигнућа претходних генерација и њихових хероја.

Стога хајде да се позабавимо најхитнијим, да погледамо бар неке од ових "потешкоћа". Овде ћу их навести шест критичних, које ће постати очигледне свакоме ко мало обрати пажњу.

1)  "Изби очи" тешкоћа, у ствари политичка одлука самог врха, је да су московски кустоси Новорусије (како их кадкад зову) такође одуговлачили и блокирали истинско стварање нације/државе Новорусије и њену ратну мобилизацију.

2)  Међутим, ни Москва није уложила видљив и неопходан напор у изградњи новоруске државе, чак ни суочена са западним санкцијама и ратом у Донбасу - на који је хунта увек гледала као на део рата са Русијом - и НАТО-овом систематском мобилизацијом Европе против Русије. Војне вежбе нису довољне.

3)  Такође, и као што рекох раније, број бивших високих владиних функционера (Њемцов је тек био један од њих), сада отворено антируски настројених, просто је запањујући. Неки од њих су донедавно били у Путиновој и Медведевљевој влади. Циркус.

4)  Стижу забрињавајући извештаји (један од последњих можете погледати овде), да је Москва, очигледно у покушају да следи још један Мински споразум и да веће овлашћења Министарству за ванредне ситуације, почела да озбиљно смањује проток роба, лекова, намирница, па чак и помоћ народним републикама Новорусије. Републике су тако присиљене да комерцијалну робу увозе из Украјине или преко Украјине, а хуманитарна помоћ се ограничава на званичну и званично одобрене испоручиоце. Таквим мерама се ефикасно и директно помаже у блокади народних република, блокади коју је кијевски бандеритски режим већ увео са своје стране. Извештаји стижу од људи са терена, активиста и припадника ополчења. Иако се такве мере уклапају у оно што Запад и хунта све време желе да виде, њихова примена је криминална и срамна и не може се ничим смисленим оправдати, ма колико "паметне" изгледале у главама оних који стоје иза њих.

5)  И још нешто, нешто што је у Путином слављеничком говору једва дотакнуто, јесте чињеница да Мински споразум циљано, императивно и самопоражавајуће (за Кремљ) одбацује, игнорише и омаловажава вољу народа Донбаса и милиона тамошњих Руса.

6)  Следеће есенцијално питање: ако Русија настави са заглибљивањем у постсовјетску олигархију, а што чини, за какву се политичку идеологију може очекивати да ће најбоље пристајати таквом класном карактеру режима? Неко је може потражити код Суркова, а неко би је, пак, могао наћи и уз помоћ здравог разума. Прво, политичка идеологија олигархије ће бити или јесте принципијелно супротна етици сваке народне власти - какву већина људи Новорусије хоће и захтева. Друго, политичка идеологија олигархије вероватно неће бити далеко од реакционарних погледа Ивана Иљина, мислиоца који има ту част да га председник најчешће цитира. Треће, политичка идеологија олигархије лако би се могла описати као облик или верзија десничарског нихилизма (са јаким елементима и струјама у правцу подједнако нихилистичког хедонизма, против којег такозвани и хињени конзервативизам нема ништа. Четврто, политичка идеологија олигархије као таква би могла имати експликативну снагу за подпадање под перверзно искушење да се кијевска хунта и њене бандеритске фашистичке вође назову "партнерима од поверења" или чак "странком мира".

Стварање оваквих тешкоћа самима себи је жалосно. Али то, да ли ће руско руководство и његови стратези успети и да их исправе и превазиђу, такође ће послужити и као објективно мерило и тест истинског државништва и лидерства.


Аутор: Владимир Сучан
Извор: Vladimir Suchan: Logos politikos
За Ћирилизовано и СРБИН.ИНФО превео: Александар Јовановић

Коментари