Весна Веизовић и Јово Даничић: Где ћемо за Први мај?


Празник рада на српски начин обележава се „традиционално“ првомајским уранком, који обично подразумева хедонизам у свим облицима, пијанку од три дана, пражњење ионако празних џепова без неког јасног повода и углавном ни један протест поводом очајног стања радника у Србији.

За разлику од те српске „традиције“ у свету су уобичајени првомајски протести радника. Замислите чак и у земљама запада и Европе којој као тежимо , где стандард и радничка права нису за поредити са нашим, по Немачкој , Француској , Британији , радници и синдикати па и лево оријентисане партије са све политичарима излазе на улице и протествују, марширају, парадирају и на неки начин боре се за права радника.

Данас после пола века комунизма, логично би било очекивати да је свест Србина о социјалној правди, радничким правима, и другим идејама левичарских покрета са запада, које у суштинском делу нису стране старој српској традицији, подигнута на највиши могући ниво, јер ипак пола века није мала ствар. Међутим, насупрот тим очекивањима, стиче се утисак да Срби нису потпуно свесни својих радничких права и дужности, и да уопште не хају за социјални статус, како сопствени тако и општи.

Можемо констатовати, наравно са одређеном дозом цинизма, да је у нека боља времена у Србији Први мај као празник рада и имало смисла славити. Народ  је имао запослење и бенефиције достојне једног радника, осмочасовно радно време, социјално осигурање и здравствено дабоме, а и државни систем се темељио на радничким правима, уоопштено радничка класа је била потпуно заштићена, чак и фаворизована.

Ко данас и зашто прославља празник рада ?

Ако се има у виду  да је данас у Србији запослено мање од једне трећине укупног радно способног становништва и да је та трећина већином без икаквих радничких права (многи без осигурања, са лоше регулисаним радним стажом , или без икаквог стажа, без могућности да помисле на осмочасовно радно време) притиснути безбројним ултиматумима послодаваца, који су често готово мање хумани него робовласници из римске империје. Знајући да увек има јефтине радне снаге и да је конкуренција велика, радници више не смеју ни да се побуне против неподношљивих услова рада. Нестанком  пак државних  предузећа  шансе за радничка права су се свеле на нулу.

Један радник чија је просечна плата у Србији  двадесет хиљада динара са тим новцем може сваки дан  уколико живи сам да купи један хлеб, један литар млека и паштету или евентуално паризер који би развлачио на три дана да се не загуби у рачуници те да задњи дан једе сув хлеб. Режијске рачуне тешко измирује увек каснећи, а о средствима за хигијену или одласку у некакав провод ( који је чист луксуз) не сме ни да размишља. Но и поред тога што има тако мизерну плату радник у Србији ћути и трпи, јер поред њега на исти тај бедни посао чека бар још десет људи. И која је поента прославе празника рада? И чије се победе славе?

Када броју незапослених додамо и број пензионера, а број пензинера и запослених се изједначио те је стање практично негде између фантастике и реалности,  питање је ко уопште слави овај празник. Најреалније би било да сви незапослени изађу на улице у велики првомајски протест, нарочито сад уочи избора, и да им се придруже сви запослени и да захтевају своја права. Незапослени да траже право на запослење, које је једно од основних људских права, а запослени да протествују због ропског положаја у овом систему. Претходни систем, мора се признати, колико год лош био, имао је макар мало респекта за раднике, ако ни због чега другог а оно вероватно због социјалистичких идеја за које се макар реторички залагао.

Систем који је заменио Милошевићев режим уништио је радника а радничка права свео на предкапиталистички феудални систем, данас је привилегован онај који има посао. „То је нама наша борба дала“ петооктобарским превратом уништен је један систем зарад „светле будућности“ коју остаје да дочека нека далека будућа генерација, која по свој прилици неће ни видети свет. Ако је веровати званичним медијима број грађана са правом гласа у Србији износи 7.026.579 а укупан број грађана на прошлогодишњем попису је износио 7.524.164, дакле млађих од 18 година у Србији је свега 497.585. Дакле, малолетних има мање од пола милиона.

Дакле шта ми заправо славимо првог маја ?

По свој прилици не славимо ништа, раднике готово да немамо, радничка права такође, имамо “светлу будућност” на ТВ екранима, а ако изаберемо жуте више нећемо имати ни наду на будућност. Народ по свој прилици “традиционално” прославља ништа, надајући се ничему, али традиција је традиција, па макар и измишљена традиција. Ово ће бити најапсурднија прослава првог маја у историји тог светског празника.

У Србији заиста не постоји више разлог за прославу првог маја, али зато постоји потреба да се изађе на улице, постоји сиромаштво, беда, очај понижење и велико незадовољство. Уколико се режим не промени и уколико нови режим не обезбеди основна људска и радничка права у Србији следећи први мај могла би бити нова српска револуција, нова буна на дахије.

Извор:  Весна Веизовић и Јово Даничић: Где ћемо за Први мај? | Српски културни клуб
 ----------------------

А.Јовановић: Прво, да се извиним што ћу бити личан. Веснин начин писања ми није  близак, али волим њену храброст да ради теме које нико не сме ни да дотакне (о Циганима). Ово можда ово није у њеном стилу, али... опоравља се после 'апшења. Ко разуме схватиће. И подржати је. Весна Веизовић је драгоценост.

Нема коментара:

Постави коментар

Пишите српски, ћирилицом!