Паметна руска индустријализација

Фото: Politrussia.com

Поново је модерно старо хистерисање и звоцање да "Русија ништа не производи, само вади нафту", уз неизбежно куку-леле да је "све лоше, биће још горе". Неки грађани очигледно очекују да се индустријализација спроведе за максимално 12 до 18 месеци, иактивно су заинтересовани за тему "Где је супституција увоза?". Други су, пак, незадовољни што Русија још није научила да производи ајфонове, за њих оличење технолошког напретка:

 27 сентября 2012-го - Обратная сторона айфона: самоубийства, избиения рабочих и бунты на фабриках

20 мая 2013-го - Вести Экономика ― Новые самоубийства на заводе Foxconn

Први би требало да на конкретном примеру Кине размотре рецепт како се земља претвара у "међународну фабрику". За то је потребно неколико компоненти: најјефтинија могућа радна снага, максимално преференцијални третман страних инвеститора, тотално непоштовање еколошких стандарда и радних услова. За илустрацију, присетимо се самоубистава кинеских радника фабрике "Фокскон" (FOXCONN), произвођача баш тих истих ајфонова, фотографија река и језера препуних отровних хемикалија, и званичног признања кинеског државног руководства да је заштита животне средине постало питање од националног значаја.

Поред тога, Кина има огромну предност: огромно унутрашње тржиште које може даље да се развија јер се трошкови развоја тржишта подмирују из индустријског развоја.

Када либерали типа Грефа и Кудрина жале што је у Русији раст зарада последњих 15 година у великој мери надмашио раст продуктивности рада, они уствари кажу да је лоше што Русија није ишла кинеским путем. Наши либерали (и неки етатисти) би да се плате замрзну на нивоу просека из 2000. године - око 80 долара, тако да се Русија претвори у "фабрику за монтажу производа Европе".

Једино тако би они што по интернету цвиле о индустријском расту били срећни. Путин разуме оно што се либералима и неким етатистима не да разумети, чим жале што су "трошкови рада за последњих 15 година повећани четири пута". После хорора 90-тих и дефицита 80-тих година, сваки покушај да се у читавој земљи уведу "кинеске наднице" би завршио демографском катастрофом, вероватно и побуном.

Председник је намерно водио политику која је Русима 15 година омогућавала да све више и више троше. Председник је неколико пута рекао да успехе у економији и геополитици  не можемо више плаћати људским судбинама. Како пракса показује, само се у изетним случајевима, када је апсолутно неопходно, од становништва тражило да понешто жртвује. Нажалост, мало ко уме то да цени.


Грубо говорећи, став председника је увек био да је немогуће становништво користити као угаљ за пећ индустријског раста. Нагласак је стављен на развој области у којима је било могуће да се оствари технолошки пробој и висока профитабилност. И за протеклих 15 година порасла је ндустрија у целини.

Шта више, Русија је сада светски лидер у областима наоружања, нуклеарне енергије и свемирских истраживања. За "Росатом" је већ постала уобичајена ствар да му се као најповољније прихватају понуде за градњу нуклеарних електрана у земљама Европске уније (Финска, Мађарска), а први човек НАСА-е је недавно ламентирао над чињеницом да "највећа нација на кугли земаљској" мора да користи руске моторе.

Побољшан развој индустрије, као и побољшан развој пољопривреде, у првој фази ствара озбиљне непријатности. У почетку је руским партнерима све - од аутомобила до јабуке, било неатрактивно и знатно скупље него на другој страни, јер произвођаче није субвенционисала држава са озбиљнијим финансијским могућностима, земља која на располагању има штампарију долара. Сетимо се протеста, митинга и да је умало дошло до немира када су уведене заштитне царине на стране аутомобиле. Ко је тада био заинтересован за будућност руске ауто индустрије? Али, и сада је могуће срести грађане очајне што због "проклетог Путина" не могу да купују половне стране аутомобиле за 500 евра.

Сада то примените на читаву привреду и замислите шта би било да је исти приступ примењен у свим секторима. Сада имамо знатно више средстава, али су грађани (већином) адекватно приметили да преклапање увоза није махинација злих власти, већ неопходност да би се подржали домаћи произвођачи, и да то драстично мења могућности за супституцију увоза. У условима активирања геополитичког сукоба, указала се прилика да се чак сломи отпор неких индустријалаца, да их се буквално натера да жртвују краткорочну економску ефикасност зарад дугорочне изводљивости.


Министар индустрије Денис Мантуров у недавном интервјуу овако описује ситуацију:

"... сектори наше економије који конзумирају индустријске производе су се окренули нашој индустрији и почели да издају поруџбине. Ово је очигледан, плус. Са становишта добијања недостајућих технологија и конкуренције - дефинитивно изазов нашим инжењерима и научницима. Мораће да се с тим изборе, а као резултат ћемо у бројним областима добити производе које никада нисмо имали, али ћемо их сада имати."

Судећи по изјавама министра, процес замене увоза у Русији се заснива на коришћењу оног дела међународног искуства који не укључује масовно стварање радних места са платом од три шоље пиринча дневно. Мантуров описује шему која је нашироко у употреби у Кини, Бразилу и Индији, уз додатак јаких протекционистичких мера. Донекле се користи чак и искуство предратног СССР-а. Суштина плана је ово: области у којима немамо одговарајуће технологије и знање ће привући стране инвеститоре. Руским и страним инвеститорима у руску индустрију ће бити загарантована продаја - државим законима и поруџбинама државних предузећа, али, у замену, инвеститор мора да обезбеди трансфер кључних технологија и оних процеса који стварају главни део додатне вредности. Руска аутомобилска индустрија већ функционише на овај начин, а резултати су врло добри. Према речима министра:

"Сада је 90% продаје на домаћем тржишту аутомобил произведен у Русији. Схватили смо да тиме никога не угрожавамо и не дискриминишемо. Ако неки привредни субјект жели да купи аутомобил што није произведен у Русији, молим лепо, нека плати порез па купи. Али се државне компаније и органи власти морају ослонити на аутомобиле руске производње."

Исто искуство сада треба применити и на друге индустријске гране. Међу "моторима развоја" су и предузећа из војне индустрије која припадају државној корпорацији "Ростех", а за која развој цивилног бизниса мора бити приоритет. Нема се чега ту стидети. Интернет је, на пример, замисао америчке одбрамбене индустрије и нема разлога да се верује да руска одбрамбена индустрија није способна да изађе са нечим подједнако импресивним. Доста говори што чак и гуру либерала, оснивач Високе школе за економију, Јарослав Кузминов, признаје да је одбрамбена индустрија од кључног значаја за наш економски раст:

"Често се каже, хајде да преполовимо програм наоружања. Сада је то већ немогуће, јер би онда новац читаве једне генерације био страћен. И то је изузетно важно, не само за нашу независност, већ и за очување руског сектора високе технологије. Сада баш ова производња ажурира технолошки потенцијал наше привреде. Она ствара нове инжењере, нове уређаје, и нове стручне раднике"

Депресијација рубље, иако неугодна, делује као продуктивна царина на увоз и као главни подстицај руском извозу који треба да надокнади скученост нашег сопственог тржишта.

Паничари и кукумавке ће рећи да је индустријска производња ове године пала. Тачно. Али из те чињенице не треба извлачити далекосежне закључке. На пример, и према подацима немачког Министарства привреде и технологије, индустријски производња је у Немачкој, све кад се у обзир узме сезонско прилагођавање, у јуну месецу пала за 1,4% у односу на мајску производњу. Али је због тога не треба сахрањивати. Руској индустрији треба нешто времена да би се прилагодила новим условима, потребно је време да би владин програм успео да стимулише индустрију на рад пуном паром, и потребно је времена да би се позитивни трендови рефлектовали у статистикама. Изградња нових фабрика и развој нових технологија захтева више времена него храна на тезгама. Када се сетимо како је било пре пет или седам година чини нам се да сада живимо тешка времена, али потребан је известан период за супституисање увоза сопственом производњом и да се убрза развој сопствене, руске индустрије.

Биће свега што нам треба.


Аутор:
Изворни текст на руском: Умная русская индустриализация
Превод на енглески: Џеф Арнолдски
Извор: Fort Russ
Избор и превод: Ћирилизовано за СРБИН.ИНФО

Коментари