Др Зоран Аврамовић: Ивањи сахрањује ћирилицу

Свака одговорна култура води највећу бригу о свом наслеђу, о вредностима које трају вековима. А то понајвише важи за језик

Др Зоран Аврамовић

Није било случајно што ћирилицу забрањују окупационе власти 1915. и 1941. године. И нису тек инциденти напади на ћирилицу у неким деловима бивше Југославије. Разлози за тај политички погром на српско писмо могу се лако дефинисати.

Али шта да радимо са српским интелектуалцима који избацују ову културну вредност стару осам векова из савремене употребе. Притом јој проричу нестанак.

Иван Ивањи у тексту (Biznismen ili бизнисмен, "Данас", 27.8.2015) тврди да опстанак писма нема никакве везе са опстанком националног и културног идентитета једног народа и притом наводи сопствени пример као аргумент. Наводно, писао је у младости ћирилицом, а сада користи латиницу.

Разуме се, приватни однос према језику и писму није никакав аргумент. Субјективни однос према идентитету не може да угрози објективне елементе свести и знања о припадности једној нацији: језик, вера, традиција, обичаји, митологија.

Олака тврдња о писму и идентитету и није могла да се доказује. Није писмо језика суштински стуб националног и културног идентитета, али јесте један од најважнијих. Без језика и писма нема темељног ослонца идентитета. Језик је инвентар једне културе; посредством језика откривамо начин мишљења, вредносне и практичне оријентације припадника културе, однос према времену, природи, свету. У језику се манифестује слика стварности културе, а то нипошто не значи да је разумевање друштвене и духовне стварности дате културе једнозначно. Напротив, језик повезује припаднике једне културе.

То, наравно, није само говорни језик. Памћење националних вредности је могућно тек посредством писма. Све што знамо о даљој и ближој прошлости, знамо захваљујући разним облицима записа и књига.

Свака одговорна култура води највећу бригу о свом наслеђу, о вредностима које трају вековима. А то понајвише важи за језик.

Предлог да држава Србија подстакне бригу за ћирилично писмо тако што би материјално стимулисала штампане медије на ћирилици, Иван Ивањи етикетира скандалом и привилегијом. Дакле, држава не опорезује медије који користе латиницу већ помаже оне који користе ћирилицу. У чему је ту привилегија? Дужност је државе да штити своје споменике културе, а писмо је један споменик.

Из оваквих ставова Ивана Ивањија логично следи његово уверење да ће ћирилица нестати. Искрено речено, не верујем да ће српска ћирилица опстати. И жао ми је. Вера ће му се испунити ако држава и културно одговорна јавност ништа не предузима. Али, свако ко доноси јавне одлуке он је одговоран за оно што чини или није учинио.

Србија је раскинула са југословенством, које јој је донело латиницу, а дискусија о писму српског језика показује да ће и ово питање доћи на дневни ред законодавне власти и тако заштитити једно осмовековно културно добро.

Др Зоран Аврамовић /  Вечерње новости