IRRUSSIANALITY: Границе кремљологије

Рвући се са чланком о циљевима Русије у Украјини, један од проблема с којим сам се суочио је и то да имамо мало увида у начин доношења одлука у Кремљу. Британски академик Ричард Саква каже да Русија има двослојну структуру снага: с једне стране, постоје формалне институције државе; а са друге стране, постоје и неформални контакти и механизми кроз које се многе одлуке доносе. У одређеној мери, ово важи за све државе, али је подела на две структуре вероватно израженија у Русији него у већини западних земаља, па зато, што је неформални систем скривен од погледа, можемо само да наслућујемо шта се дешава.

Да би надокнадили овај дефицит знања, аналитичари прибегавају савременом облику хладноратовске 'кремљологије', то јест, извлаче свеобухватне закључке из мрвица чињеница за које мисле да откривају шта се дешава иза сцене.

Прошле недеље, на пример, полиција је извршила претрес стана Егора Просвирнина, уредника националистичког руског сајта "Спутњик и погром". Како каже Анатолиј Карлин, Просвирин је ватрени присталица побуне у Донбасу. Такође је и жесток 'антипутиновац',  у више наврата је тврдио да се Путин спрема да изда побуњенике. Стога се претрес његовог стана може посматрати као доказ да Кремљ прогони присталице донбаске побуне из Русије. Што се, опет, може тумачити и као потврда Просвирниновог мишљења - да се руска влада дистанцира од побуњеника и спрема да их напусти. Као Карлин каже:

"Ако је план заиста такав, да се одлучно затвори пројекат Новорусија, и покуша да се нагоди са хунтом, надајући се да ће западни 'партнери' заборавити и опростити Крим, то је управо оно што бих и ја урадио да сам на Путиновом месту : малтретирао присталице Новорусије и одузимао им рачунаре, користећи њихов садржај за кривичне тужбе, дискредитовање у медијима, и да их се пошаље у затвор."

Али опет, Карлин признаје да је "највероватнији сценарио да смо се и Просвирнин и ја мало прерачунали, да је са Егором случај управо оно што 'пише на лименки',  (наводно говор мржње у једном од чланака "Спутњик и погрома"), и да се ништа посебно радикално не дешава. Другим речима, овај догађај нам заправо ништа не говори о политици Кремља према Украјини.

Овде се суочавамо са непосредним проблемом кремљологије - она ​​почива на претпоставци да Кремљ стоји иза свега што се дешава, па да тако чак и незнатни догађаји садрже скривене истине о државној политици. Што није нужно истина. Понекад је истрага случаја говора мржње само истрага случаја говора мржње - ништа више од тога.

Следећи проблем са кремљологијом можемо видети у другом случају који је пре неколико недеља изазвао велико узбуђење: смена председника парламента побуњеничке Доњецке Народне Републике (ДНР), Андреја Пургина, и његова замена Денисом Пушилином. Неки руски националисти на Пушилима гледају као на марионету Владислава Суркова, важног функционера Кремља који наводно предводи 'голубове' у руској влади. На пример, бивши командант побуњеника Игор Стрелков тврди да "Пушилин испуњава све Сурковљеве наредбе", док сам Сурков, наводно, ради све што може да забоде нож у леђа побуњеницима и изда их украјинској влади. По Стрелкову, Пургиново смењивање је доказ да се руска влада спрема да ДНР пусти низ воду.

Марк Галеоти са Њујоршког универзитета тај случај  другачије објашњава: повезује га са променом баланса снага у Кремљу између Суркова и шефа Путиновог кабинета, Вјачеслава Володина. Према Галеотију, случај са Пургином:

"... може сигналисати не само промену у политици, већ и још један замах клатна, јер су се овлашћења за 'донбаску авантуру' пренела са директнијег и силовитијег Володина на суптилнијег, иако понекад превише паметног за своје добро, Суркова. ... Претпостављам да гледамо још један корак ка 'придњестрацији' Донбаса."

Овде видимо још један проблем кремљологије: анализирају се чињенице тако оскудне да се исти догађај може тумачити на потпуно различите начине - у овом случају, или као доказ да се Кремљ спрема да преда побуњенике украјинској влади, или као доказ да се Кремљ спрема за 'придњестрацију', што је сасвим друга ствар. А можда ни једно ни друго није истина. Прича о Пургину и Пушилину може бити само још један пример очигледно бескрајне борбе за власт унутар украјинске побуне, а да Москва с тим нема апсолутно ништа.

Кремљологија је као гледање у шољу. Њена вредност као аналитичког средства је веома ограничена. Али, с обзиром на недостатак транспарентности код руске владе, на њу смо осуђени. Желимо да разумемо догађаје, па се хватамо ма и за фрагменте информација на које набасамо који нам у томе могу помоћи. Ја не предлажем да дигнемо руке од кремљологије. Међутим, аналитичари би (укључујући и мене) требало да буду мање категорични него иначе, и да у својим анализама јасније раздвајају чињенице од свог мишљења и наглашавају колико су та мишљења спекулативна. Јер ми у ствари не знамо шта се дешава.

Чланци истог аутора: Ћирилизовано: Пол Робинсон
 

Аутор: Пол Робинсон
Извор: IRRUSSIANALITY
Избор и превод: Ћирилизовано за СРБИН.ИНФО


Коментари