Мркаљева и Вукова реформа ћирилице


Осам­на­е­сти век Ср­би су до­че­ка­ли са два је­зич­ка из­ра­за: срп­ско­сло­вен­ским и на­род­ним је­зи­ком. Срп­ска пра­во­слав­на цр­ква до­би­ла је по­се­бан је­зич­ки из­раз с об­зи­ром на та­да­шњи по­ло­жај Ср­ба у ју­жној Угар­ској – ру­ску ре­дак­ци­ју ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка, тј. ру­ско­сло­вен­ски је­зик (Ср­би­ја је тра­жи­ла по­моћ од пра­во­слав­не Ру­си­је у књи­га­ма и учи­те­љи­ма с об­зи­ром на то да је на­ци­о­нал­ни, кул­тур­ни и вер­ски иден­ти­тет Ср­ба у ју­жној Угар­ској у пр­вој по­ло­ви­ни XVI­II ве­ка био озбиљ­но угро­жен).

Зна­чај­но је по­ме­ну­ти да се кла­сич­ном са­ста­ву срп­ско­сло­вен­ске азбу­ке при­кљу­чу­ју и сло­ва [ћ] (за су­гла­сни­ке ћ и ђ) и [џ], ко­ја озна­ча­ва­ју што­кав­ске гла­со­ве. Не тре­ба за­бо­ра­ви­ти да Ср­би од дру­ге по­ло­ви­не XVI­II ве­ка зна­ју и за ру­ску гра­ђан­ску ћи­ри­ли­цу, на­ме­ње­ну све­тов­ним тек­сто­ви­ма.

У дру­гој по­ло­ви­ни XVI­II ве­ка, у скла­ду са зах­те­ви­ма но­вог вре­ме­на, са епо­хом про­све­ће­но­сти ко­ја се при­бли­жа­ва­ла, не­ра­зу­мљи­вост ру­ско­сло­вен­ског и ру­ског, по­себ­но у тек­сто­ви­ма са све­тов­ном са­др­жи­ном, усло­ви­ла је на­ста­нак сла­ве­но­срп­ског је­зи­ка (ме­ша­ви­не ру­ско­сло­вен­ског, ру­ског књи­жев­ног, срп­ско­сло­вен­ског и срп­ског на­род­ног је­зи­ка). Са упо­тре­бом сла­ве­но­срп­ског је­зи­ка у по­след­њим де­це­ни­ја­ма XVI­II ве­ка осе­ћа­ла се све ви­ше по­тре­ба при­ла­го­ђа­ва­ња ћи­ри­ли­це осо­би­на­ма срп­ског је­зи­ка.

Вр­ху­нац по­сту­па­ка у ве­зи са пра­во­пи­сном ре­фор­мом ве­зан је за књи­жев­ни­ка Са­ву Мр­ка­ља (Са­ло де­бе­ло­га је­ра ли­бо азбу­ко­про­трес, Бу­дим 1810). Мр­каљ је у овој сво­јој књи­жи­ци на­су­прот до­та­да­шњим по­ку­ша­ји­ма из­вр­шио све­о­бу­хват­ну ре­фор­му ћи­ри­ли­це на­ме­ње­ну срп­ском књи­жев­ном је­зи­ку на на­род­ној осно­ви.

Ана­ли­зи­ра­ју­ћи сло­во по сло­во, Мр­каљ је не­ка за­др­жао, а не­ка пред­ви­део са­мо за од­ре­ђе­ну упо­тре­бу. Не­по­треб­на сло­ва је из­ба­цио. На тај на­чин до­би­је­на, ње­го­ва ре­фор­ми­са­на азбу­ка из­гле­да­ла је ова­ко: а, б, в, г, д, дь (=ђ), е, ж, з, и ï (=ј), к, л, ль (=љ), м, н, нь (=њ), о, п, р, с, т, ть (=ћ), у, ф, х, ц, ч, ш. О сло­ву и гла­су џ Мр­каљ се ни­је из­ја­снио.

Мр­ка­ље­ва ћи­ри­ли­ца или „мр­ка­љи­ца” мо­гла се од­мах при­ме­њи­ва­ти јер је Мр­каљ у сво­јој ре­фор­ми тра­жио ре­ше­ња у окви­ру по­сто­је­ћег слов­ног фон­да. На тај на­чин штам­па­ри­је ни­су мо­ра­ле ре­за­ти по­себ­на сло­ва, што је ову ћи­ри­ли­цу чи­ни­ло ла­ко при­мен­љи­вом. Ов­де, сва­ка­ко, тре­ба по­ме­ну­ти да је у Мр­каљ пре­у­ре­дио он­да­шњу цр­кве­ну ћи­ри­ли­цу, што је ре­зул­ти­ра­ло ди­рект­ним от­по­ром цр­кве, али и све­тов­них вла­сти пре­ма ре­фор­ми.

Че­ти­ри го­ди­не по­сле Мр­ка­ље­ве књи­жи­це по­ја­вио се Вук Ка­ра­џић са сво­јом Пи­сме­ни­цом серб­ско­га ïе­зи­ка (Беч, 1814). Вук је за­пра­во у Пи­сме­ни­ци по­шао од Мр­ка­ље­ве ре­фор­ме, ко­ју је ви­со­ко це­нио, с тен­ден­ци­јом да оства­ри прин­цип је­дан глас (фо­не­ма) = је­дан знак. Та­ко је за кон­со­нан­те љ, њ, ћ, ђ Мр­ка­ље­ве ди­гра­ме [дь], [ль], [нь], [ть] Вук свео на по је­дан знак. Уме­сто ди­гра­ма Вук је увео зна­ке: [љ], [њ], [ћ] и [дь] (спо­је­но у јед­но сло­во) за су­гла­сник ђ.

Вук Ка­ра­џић је у сво­јој ре­фор­ми по­шао од Мр­ка­ље­ве ћи­ри­ли­це, ко­ју је уса­вр­шио на­шав­ши гра­фиј­ска ре­ше­ња за шест сло­ва, и то: [љ], [њ], [ћ] (ра­ни­је у Пи­сме­ни­ци 1814), [ђ] (ство­ре­ног мо­ди­фи­ка­ци­јом сло­ва [ћ] по на­цр­ту до­би­је­ном од Лу­ки­ја­на Му­шиц­ког, [џ] и [ј] (пре­у­зео из ла­ти­ни­це). На тај на­чин Вук је у пот­пу­но­сти спро­вео прин­цип је­дан глас (фо­не­ма) = јед­но сло­во.

Ву­ко­ву ре­фор­ми­са­ну ћи­ри­ли­цу јав­ност је усва­ја­ла по­сте­пе­но. Зва­нич­но је при­зна­та и при­хва­ће­на у Ср­би­ји тек 1868. го­ди­не.

Ка­ко се из овог пре­гле­да раз­во­ја срп­ске ћи­ри­ли­це ви­ди, у исто­риј­ском хо­ду вре­ме­на срп­ски цр­кве­ни и књи­жев­ни је­зик ме­њао се. У ње­му је, за­пра­во, за­пи­са­на сва исто­ри­ја срп­ског на­ро­да. Са ње­го­вом суд­би­ном је уско по­ве­за­на и суд­би­на ње­го­вих ста­ро­сло­вен­ских пи­са­ма гла­го­љи­це и ћи­ри­ли­це, а у по­след­њем ве­ку и ла­ти­ни­це. Јер оно што је­зик пам­ти, пи­смо чу­ва. У вр­тло­гу бал­кан­ске исто­ри­је суд­би­на срп­ског на­ро­да мо­же ста­ти у две ре­чи: се­о­бе и де­о­бе. Нај­ста­ри­ја по­де­ла по ве­ри из­ме­ђу Ср­ба и Хр­ва­та, а и по ре­ли­ги­ји (XV век) ка­сни­јих му­сли­ма­на (да­нас Бо­шња­ка) сто­ји као сим­бол, на­жа­лост, да­нас про­ту­ма­чен као сим­бол раз­два­ја­ња.

Ме­ђу­тим, тре­ба има­ти у ви­ду, да по­сто­ји не­што мно­го ја­че и уза­јам­ни­је ме­ђу овим кул­ту­ра­ма. Све­ће су нам раз­ли­чи­те – али нам је све­тлост иста.

Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду
Др Бранкица Чигоја
Извор: Политика

Коментари