Убиство ратног хероја либанског покрета отпора и Хезболаховог вође Самира Кантара, у недељу у Дамаску, у ономе за шта се верује да је израелски ваздушни напад, догодило се Русима испред носа. А опет, Москва није прстом мрднула. Читасте ли Шерлока Холмса у "Сребрном Пламену", о "чудном ноћном инциденту с псом" (који није залајао)? Руска амбивалентност се види у необавезујућој реакцији портпарола Кремља.
Нема сумње да се Израел играо ватром, али и да се, по свој прилици, извукао. Да све протекне у реду, постарао се премијер Бењамин Нетањаху. У уторак је телефонирао председнику Владимиру Путину и постигао споразум "посебно да се антитерористичке акције убудуће одвијају координисано" - у Сирији, поред тога што су "разговарали о развоју сарадње двеју земаља у разним областима".
Будите сигурни да Москви није непознат профил убијеног вође либанског отпора. У ствари, РТ је објавила чланак у којем се доста тачно описује хладна логика израелска одлуке да елиминише Кантара (у операцији у којој се удара на Дамаск, чуван чувеним руским ракетним системима С-400, а коју је, без сумње, одобрио сам "Биби"). Новинар је чак упутио и неко мутно упозорење Израелу: "Уколико се понови сличан инцидент, не треба сумњати да ће руски званичници интервенисати, да спрече да израелски авиони и надаље лете ионако презагушеним небом."- Is Hezbollah the real game-changer on Syrian battlefield? — RT Op-Edge
Али, хоће ли пас стварно залајати кад Израел крене да украде још једног Хезболаховог "тркачког коња"? Ко ће га знати. Јер Русија се нашла између чекића и наковња.
Очигледно да није рада да се сукобљава са Израелом, државом која истина није НАТО сила, али зато ужива потпуну америчку заштиту. А опет, Хезболах је Русији кључни партнер у Сирији. Аналитичари се углавном слажу да би режим Башара Ал Асада без Хезболахове помоћи могао да пакује кофере. Москва би требало да буде задовољна сјајним послом Хезболахове милиције у Сирији, рецимо у садашњим операцијама око Алепа.
Међутим, Русија није спремна да заложи свој врат да би заштитила Хезболах, иако је убиство Кантара било израелски трик да га испровоцира и одврати од сиријске кампање против Исламске државе и других екстремистичких група, а што такође не може бити у Москвином интересу. Но, поштено речено, сиријски сукоб је ионако препун контрадикторности, а овде смо видели ону главну у руској стратегији.
Русија зна да Израел подржава филијале Ал Каиде у Сирији у њиховој борби против сиријског режима. Али, за разлику од Турске, Москва преферира да се са Израелом носи "у рукавицама". И зато што постоје пупчане врпце које везују руску и израелску политичку елиту, и зато што, на дубљем плану, Русија и Израел стоје на истој страни визави "исламског тероризма".
Треба рећи да Израел у датим околностима делује изузетно добро. Турски лидер Реџеп Ердоган шаље пољупце и маше маслиновом гранчицом не би ли се помирио и приближио Израелу, коме је то итекако у интересу. Вероватно се Ердоган нада да ће у Израелу наћи савезника коме такође не одговара руска војна интервенција у Сирији, али ће пре бити да Израел "турску везу" користи да побољша своју позицију визави Русије, а да је не антагонизује. С друге стране, Израел очекује да ће Руси бити довољно паметни да искажу захвалност за такву самонаметнуту резервисаност према Турској.
Што се тиче Турске, ту је и један од заједничких турско-израелских пројеката који се још разматрају, гасовод од великог израелског гасног поља Левијатан у источном делу Средоземно мора ка европском тржишту а преко Турске, који би ЕУ и Турској помогао да умање велику зависност од руског гаса, и истовремено био значајан извор прихода за Израел. Без сумње, Израел ће од Турске тражити најповољније могуће услове у енергетској сарадњи, док ће, онако са стране, као могућег партнера, мамити "Гаспром".
Што је базарска култура у свом најбољем издању. (Занимљива ствар, Израел је подастро црвени тепих добродошлице украјинском премијеру Петру Порошенку и то кад је Нетањаху у уторак назвао Путина. Видети овде и овде.) Али Москва добро познаје израелско умиљато јагње, мада нема много тога што би могла да уради, бар не тренутно.
Све у свему, после Кантаровог убиства је постало очигледно да Москва не жели да буде увучена у политику "отпора" Хезболаха и Ирана. Такође се опире и увлачењу у вртлог непријатељстава Ирана и Израела, иако уважава незаустављиво израстање Ирана у регионалну силу, и ту и тамо прави велике увертире у расположивом прелазном периоду, пре него што дође до потпуног америчко-иранског сукоба.
Исто тако, Москва има у виду да би "чачкање" Израела само подстакло његово отворено сврставање уз осовину Турска-Саудијска Арабија-Катар, што би загорчало живот руским снагама у Сирији. (Да не говоримо о томе да Вашингтон није часа часио да поздрави нормализацију турско-израелских односа.)
Да закључимо. Русија је из више разлога, наоко пасивно, посматрала хируршки прецизну израелску операцију уклањања Кантара, али свесна да би повећане тензије између Израела и Хезболаха могле озбиљно закомпликовати ситуацију у Сирији. Шта више, дан после убиства Кантара, руско министарство спољних послова је издало брижно срочено саопштење у коме "све стране позива на уздржаност". Друга ствар су саудијски мотиви иза тврдње да је Израел операцију извео у "дослуху са Русијом", што се, је ли, мора узети с резервом.
Корисни линкови:
- Alexey Miller and Zvi Heifetz address outlook for cooperation in oil and gas sector
- Putin and Israel – a complex and multi-layered relationship | The Vineyard of the Saker
Аутор: М. К. Бадракумар
Извор: Indian Punchline
Превод: Ћирилизовано за СРБски ФБРепортер
Покровитељ преводилачке делатности блога "Ћирилизовано": Јелички дукат
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!