Слично томе, и залихе хране једне државе могу и кроз историју су биле узрок рањивости у време сукоба. Немогућност државе да производи храну призивала је опсаде као што данас призива санкције, које ће подрити снагу нације, нарушити стабилност и на крају створити услове за коначан слом. За шта је Ирак добар пример.
Дугорочно гледано, контрола страних корпорација над храном једне државе, посебно у области генетски модификованих организама, може имати катастрофалне последице. Јер се богатство државе полако црпи и прелива у касу страних корпорација као што су "Бајер", "Монсанто" и "Сингента", а инфериорни, скупи и усеви са разарајућим дејством на природну средину уништавају и друштвено-економско ткиво саме државе. За шта Индија све брже постаје добар пример.
А здравствена заштита? Исто важи и за здравствену заштиту, наравно. Иако државе и мање заједнице тек сада почињу да схватају значај заштите своје хране од предатора - мултинационалних корпорација и хегемонијских амбиција које оне представљају, изгледа да се спорије увиђа да исто важи у погледу здравствене заштите, а нарочито лекова и вакцина.