Из архиве: У одбрану ционизма

Напомена преводиоца: Овај чланак израелског дипломате сам августа 2014. превео за портал "Магацин", да би српски читалац добио пунији увид у саморазумевање циониста, а сада је пред вама као увод у превод који ће бити објављен касно вечерас или сутра.

Иначе од првобитног чланка је на "Магацину" остало само ово: u odbranu cionizma | Магацин.

Што спада у ствари које ми је дозлогрдило да коментаришем.

У одбрану Ционизма

Идеологија која је изнедрила Израел, иако често оспоравана, величанствен је историјски успех.

Фотографија: Стварање јеврејске државе (Фото: Роберт Капа/ИЦП/Магнум фотос)

Напомена: Слајд-шоу можете погледати на страници оригиналног текста чији је линк доле.

Они долазе из свих крајева земље – инвестициони банкари, фармери, компјутерски залуђеници, џез бубњари, професори ботанике, аутомеханичари – напуштајући своја радна места и породице. Облаче униформе, увек преуске или превише широке, потписују за своју опрему и оружје. Затим се пењу у војна возила и 70000 резервиста -жена и мушкараца – се придружује младим регрутима онога што је, пропорционално, највећа на свету грађанска војска. Сви они знају да ће се неки од њих вратити осакаћени или неће уопште. Па ипак, без оклевања и (углавном) без притужби, с поносом се одазивају на позив – Израелци спремни да бране своју државу. Животе ризикују за једну идеју.

Идеја је ционизам. То је веровање да јеврејски народ треба да има своју суверену државу у Земљи Израиља. Иако основан пре мање од 150 година, ционистички покрет је изникао из 4000 година дуге везе између јеврејског народа и његове историјске домовине, оданости стваране током 20 векова изгнанства. То је разлог зашто је ционизам остварио своје циљеве и зашто је релевантан и чврст и данас. То је разлог зашто ће грађани Израела -државе коју је ционизам створио – радо узети оружје. Они верују да се за своју идеју вреди борити.

А ипак је ционизам, вероватно више од било које друге савремене идеологије, демонизован. „Сви ционисти су легитимне мете свуда у свету!“, проглашава транспарент на недавним антиизраелским демонстрацијама у Данској. „Псима је дозвољен улаз, ционистима ни под каквим околностима“, упозорава натпис на прозору једног белгијског кафеа. Јеврејском демонстранту на Исланду рекоше: „Ти, ционистичка свињо, одсећи ћу ти главу.“

У одређеним академским и медијским круговима, ционизам је синоним за колонијализам и империјализам. Критичари са радикалне деснице и левице га упоређују са расизмом или, још горе, нацизмом. И то на Западу. На Блиском истоку, ционизам је крајња грозота – производ Холокауста, који многи у региону поричу, да се икада десио, али, и како год, ционисти су то заслужили.

Шта је то у ционизму што изазива такво гнушање? Уосталом, жудња расејаног народа за сопственом државом не може бити тако одвратна, поготово после векова протеривања и масакара, што је кулминирало највећим масовним убиством у историји. Можда одвратност према ционизму произилази из необичног споја националног идентитета, вере и оданости земљи. Јапан је најприближнија паралела, али упркос својој грабежљивој прошлости, јапански национализам не изазива гађење које изазива ционизам.

Очигледно да антисемитизам, и европске и муслиманске варијанте, ту игра своју улогу. Скривене намере, грабљење новца, завера да се завлада целим светом и убиства беба – свака клевета, кроз целу историју Јевреја, обавезно стиже и ционисте. И као што антисемите капиталисти све Јевреје сматрају за комунисте и као што је за комунисте капитализам инхерентно јеврејски, противници Ционизма га приказују као одвратни Другачији.

Али нису сви критичари ционизма биготи, не мали број њих су Јевреји. За све већи број прогресивних Јевреја, ционизам је превише милитантно-националистички, док је за многе ултраортодоксне Јевреје покрет недовољно побожан, чак јеретички. Како једна идеја, тако универзално ружена, одржава свој легитимитет, шта више, полаже право на то да је успeшна?

Одговор је једноставан: ционизам је функционисао. Шансе су биле инфинитеземилне, да ће национална група, пристигла из 70-ак земаља на некакву територијицу сиромашну ресурсима и богату непријатељима, уопште успети да преживи, камоли да напредује. Шансе да ће ти имигранти исковати национални идентитет способан да створи вибрантну књижевност, сликарство које је узор другима и шест водећих светских универзитета – блиске нули.

Другде у свету, аутохтони језици изумиру, шуме су десетковане, а становништво индустријализованих држава опада. А ционизам, ционизам је оживео хебрејски језик – сада се више у свету говори него дански и фински, а ускоро ће се више говорити и од шведског. Ционистичке организације су засадиле стотине шума, омогућавајући земљи Израиља да уђе у 21. век са више дрвећа него што што га је било крајем 19. века. А породичне вредности које негује ционизам произвеле су најбржу стопу природног прираштаја у модернизованом свету и највећу јеврејску заједницу у историји. Просечни секуларни пар у Израелу има најмање троје деце, свако је потврда поверења у будућност ционизма.

Заиста, по скоро свим међународним критеријумима, Израел није само успешан, већ цвета. По годишњим истраживањима и рангирању, становништво је међу најсрећнијима, најздравијим и у свету је најобразованије. Очекивано трајање живота у Израелу, што је резултат врхунског општег здравственог система, значајно превазилази америчко и већине европских земаља. Незапосленост је ниска, економија здрава. Глобални лидер у иновацијама, Израел је дом истраживачко-развојних центара неких 300 високотехнолошких компанија, укључујући Епл, Интел и Моторолу. Плаже врве од купача, рок музика је феноменална, а храна је на Загатовим картама (сличних Мишленовом водичу, оцени хране и ресторана – прим. прев.).

Демократски идеали уткани у ционистичку мисао су издржали притиске који су многе друге државе стрмоглавили у државни удар и револуцију. Данас је Израел једна од ретких држава – уз Велику Британију, Канаду, Нови Зеланд и САД – која никада није упознала ма тренутак недемократске власти.

Ови успеси би били достатно зачуђујући и да су постигнути у Северној Америци или Северној Европи. Али ционизам је просперирао у изузетно лошем – смртоносном, боље рећи – окружењу Блиског истока. На два сата вожње источно од пуних ноћних клубова Тел Авива – мање од растојања између Њујорка и Филаделфије – је Јордан, дом за више од пола милиона избеглица сиријског грађанског рата. Путујући северно од Тел Авива, возач би за четири сата стигао до ратом опустошеног Дамаска или, ка истоку, до покоља у западном Ираку. Окренувши на југ, за време потребно да из Лос Анђелеса допутује до Сан Франциска, путник ће се наћи на Тахрир тргу у Каиру.

У региону који посрће под етничким сукобима и верским крвопролићем, ционизам је остварио мултиетничко, мултирасно и верски разноврсно друштво. Арапи служе у Израелским одбрамбеним снагама, у Кнесету су и у Врховном суду. Док се хришћанске заједнице на Блиском истоку стално искорењују, израелска наставља да расте. Израелски арапски хришћани су, у ствари, у просеку образованији и богатији од израелских Јевреја.

У светлу ових монументалних достигнућа, могло би се помислити да ће се ционизму дивити, а не, како бива, да се осуђује. Али ционизам је оптужен за осујећивање националних тежњи староседелаца Палестине, за њихово угњетавање и исељавање.

Нема везе што су Јевреји били староседеоци на тој земљи – арапски називи места откривају јеврејски палимпсест – миленијумима старији од Палестинаца или успона палестинског национализма. Није важно што су 1937., 1947., 2000. и 2008 године Палестинци добијали понуде да се подели земља и одбацивали их, обично уз насиље. И није важно што је већина присталица ционизма данас спремна да подели своје наслеђе у замену за признавање јеврејске државности и мир.

До сада је одговор био, у најбољем случају, одбијање да се остане за преговарачким столом, или, у најгорем случају, рат. Али Израелци одбијају да напусте наду да ће наставити преговоре са председником Махмудом Абасом и палестинским властима. Да живимо у миру и безбедности са нашим палестинским суседима остаје ционистички сан.

Ипак, уз све своје тријумфе, гипкост и отвореност ка миру, ционизам није испунио неке од својих првобитних циљева. Аграрно, егалитарно друштво створено од ционистичких пионира замењено је динамичном, претежно капиталистичком економијом са зјапећом провалијом између богатих и сиромашних. Углавном секуларан у тренутку свог оснивања, ционизам је такође изазвао убрзано ширење верског сектора, из ког неки елементи избегавају јеврејску државу.

Око петина становништва Израела је не-јеврејска, и мада су неке заједнице (Друзи) јако патриотске и њени припадници често служе војску, друге су то много мање, чак позивају на распад Израела. А ту је и питање Јудеје и Самарије – онога што већи део света назива Западном обалом – област два пута искоришћена за покретање рата националне деструкције против Израела, област која се, од њеног заузимања 1967 године, показала болно подељеном.

Многи ционисти инсистирају на томе да ове територије представљају колевку јеврејске цивилизације и да морају, по праву, бити насељене. Али други упозоравају да наставак владавине над палестинским становништвом Западне обале еродира моралну основу Израела и да ће их на крају то приморати да бирају између да ли бити Јеврејин или остати демократа.

Ипак, највише пече неиспуњена визија ционизма – државе у којој су Јевреји ослобођени страха од уништења. Војска какву је замишљао Теодор Херцл, оснивач ционизма, маршира у парадама и поздравља масу која маше заставама. Израелске одбрамбене снаге, насупрот томе, без времена за марширање и још мање за поздрављање, у сталном су стању борбене готовости још од оснивања 1948. Са изузетком Владимира Јаботинског, идеолошког апстинента из оног што је данас Ликуд партија, нико од раних мислилаца ционизма није предвидео околности у којима ће Јевреји стално бити под оружјем. Мало их је који су предвидели државу, државу која се свакодневно суочава са вишеструким егзистенцијалним претњама само зато што је јеврејска.

Очекивало би се да ће Израелци, суочени са таквим монументалним претњама, бежати у иностранство и да ће потенцијални имигранти бити обесхрабрени. Али Израел има једну од нижих стопа емиграције међу развијеним земљама, а Јевреји настављају да чине алију – дословно, на хебрејском, „да се уздижу“ – у Израел. Истраживања показују да су Израелци и даље тврдоглаво оптимистични у погледу будућности своје земље. А Јевреји и даље пристижу, посебно из Европе, где њихова безбедност брзо еродира. Прошле недеље, хиљаде Парижана је изашло на антисемитско лармање и пљачкање јеврејских продавница и покушавало да опљачка синагогу.

Амерички Јевреји се не суочавају са било каквом сличном претњом, а ипак многи настављају да чине алију. Они не долазе у потрази за уточиштем, већ да се одазову ционистичком изазову – да буду, како израелска химна заветује, „слободни људи у својој земљи, Земљи Сиона и Јерусалима“. Амерички Јевреји су држали све високе државне положаје, од премијера до главног судије Врховног суда и шефа израелског еквивалента ФЕД-а, и непропорционално су проминентни у грађанском друштву Израела.

Стотине младих Американаца служи као „Lone Soldiers“, без породице у земљи, и добровољно се пријављује за борбене јединице на првој линији. Један од њих, Макс Штајнберг из Лос Анђелеса, пао је у првим данима садашње борбе у Гази. Његовој сахрани, на Херцловом брду у Јерусалиму, присуствовало је 30000 људи, већином странаца, који су дошли из поштовања према овом неустрашивом и несебичном ционисти.

Такође сам одао поштовање Максу којем је ционистички пут био сличан моме. После рада у кибуцу – комуналној фарми – учинио сам алију и обучио се за падобранца. Учествовао сам у неколико ратова, а служила су и моја деца, понекад у борби. Наша породица се склањала од ирачких СКАД-ова и Хамасових М-75, а бомбаш самоубица је убио једног од наших најближих рођака.

Упркос искушењима, мој живот ционисте био је неизмерно испуњен. А разлог није био успех ционизма, ни Нобелове награде израелским научницима, ни израелски лекови за хроничне болести или продори у алтернативној енергији. Разлог је – парадоксално, можда – у неуспесима ционизма.

Неуспех је цена суверенитета. Државност значи доношење тешких и често мучних одлука -да ли напасти Хамас у палестинским четвртима, на пример, или трпети ракетне нападе на својој територији. То захтева помирити тежњу ка просветљености са жељом да се остане жив. Најтегобније, суверенитет подразумева преузимање одговорности. Ционизам, по мојој дефиницији, значи јеврејску одговорност. То значи преузимање одговорности за нашу инфраструктуру, нашу одбрану, наше друштво и душу наше државе. Лако је преузети одговорност за победе, неуспехе је далеко теже прихватити.

Али управо у томе је драж ционизма. Одрастајући у Америци, осетио сам захвалност што сам се родио у време када су Јевреји м о г л и да преузму суверене одговорности. Државотворност је збрка, али сам сматрао да је та збрка благослов ускраћиван мојим прецима већ 2000 година. И данас се осећам привилегованим, чак и кад се Израел суочава са околностима које су истовремено опасне, болне и неправедне. Борећи се против терориста који на нас пуцају кријући се иза сопствене деце, наша деца у униформи и даље ће бивати убијана и рањавана, док ће их већи део света жигосати као ратне злочинце.

Ционизам ће, ипак, победити. Црпећи енергију из народа који одбија да нестане и његовог етоса од историјом испробаних идеја, ционистички пројекат ће напредовати. Ми ћемо бити оцрњивани, све више сами, али ћемо бранити домове, домове које смо градили инспирисани ционизмом.

Израелски медији су управо јавили о позивима додатним 16 000 резервиста. Чак и док ово пишем, они се мобилизују у активну службу – свесни опасности, захвални за част и спремни да преузму одговорност.


О аутору: Господин Мајкл Б. Орен је био израелски амбасадор у САД од 2009. до 2013 године. Држи катедру међународне дипломатије на ИДЦ Херцлија у Израелу и сарадник је Атлантског савета. Његове књиге су „Шест дана рата: јун 1967. и стварање модерног Блиског Истока“ и „Сила, вера и фантазија: Америка на Блиском Истоку, од 1776. до данас“.

Извор: In Defense of Zionism - WSJ
Превео: Александар Јовановић
Покровитељ преводилачке делатности блога "Ћирилизовано": Јелички дукат