In memoriam: Микарићева и наша КолоВенија



Поводом упокојењеа великог српског сликара Милете Микарића



Микарићева и наша КолоВенија

Када одлази велики сликар, какав је, не само у српском народу, него и међ свим СлоВенима, несумњиво био Милета Микарић, почињу да говоре његове слике.

Оне оживе. Боје постају речи. А слике великих сликара говоре не о самом сликару, како би могао закључити неки неуки психоаналитичар, него причају неиспричану причу – пре свега друштву. Причају о епохи у којој је велики сликар живео. А Микарићеве слике говоре не само о нашем времену него и о будућем.

У овом тешком тренутку када се упокојио велики Микарић «синдром Гагарина» се надвија над нама у обличију његових слика да нам дају снаге да схватимо да систем у коме је живео не трпи «жива уста» и великог сликара јер се он својом мишљу издизао изнад тог система и овог времена. Веле сила какав је био СССР који се технолошки издигао изнад свих епоха и изаша из «вселене Земље» и прешао у безваздушно пространство свеМира и поред свега тога није могао да истрпи такву величину каква је постао Гагарин. Али Гагарин је преживео пад таквог гиганта који није могао да прихвати живу легенду.

Сва наша савремена цивилизација је један велики Совјетски савез који не трпи живе легенде.

Али ми који смо знали Микарића још увек можемо да се присетимо његових страдања и преживљавање за муке српског народа. Његово легендарно «О пролећу», «О јесени» које је значило и говорило о народу који ово више не може да издржи а значило је «Овога пролећа», а онда када га је и народ и нова патња демантовала. ишао је у нову наду «Ове јесени» када ће воља народна победити. Микарић је као добар дух и анђео, које је сликао, примао на себе сво страдање српског народа, све последице искривљавање свести које је видео у свом окружењу и изопачења која су наметана народу, примао је све на себе и копнио док је његова нада на победу народног духа расла сваког лета и сваке зиме као и ове када се упокоји.

И није та нада пропала и није та нада нестала. Она је предано њиме осликана и постварена у дугиних боја исликаним анђелима, чак и када је Микарић користио само једну, сунчану боју на свом платну. Та лепеза осунчаног неба после драме и невремена али и «не времена» је управо та победа Микарићеве наде да ће само анђели бити са нама у победи воље народног духа.



И ниједан други српски сликар није својом сликом окрилио десетине научника из разних земаља како је то Микарић својом «КолоВенијом» као надом победе и обједињења духа учинио на међународној научној конференцији «На изворишту културе и науке» «о јесени 2012. године» када је у десет дана изложбу у галерији «Прогрес» и његову «КолоВенију» посетило преко петнаест хиљада људи враћајући се надом и вољом «Непрекидности уметности Лепенског Вира и Винче». Све чешће Микарићевим генијалним радом бавиће се не само ликовни критичари и ствараоци светских уметничких вредности (каква могућност све израженије није доступна СлоВенима), већ геополитичари и геостратези разних служби одгонетајући где се налази Микарићева КолоВенија, које земље обухвата и ко стоји иза тога.


И дозволите да их успокојимо. Нико иза тога не стоји. Нико осим самог духа Микарића. Он је велики као и сликар и цена његових радова ће расти енормном брзином пошто је ово, нажалост судбина свих сликара јер наша цивилизација не трпи «живе легенде». Или је све обрнуто – па у моменту упокојења и овог великог сликара осазнајемо да је човечији живот сувише кратак и легенда по природи своје величине преживљава своје време.

Један од најчитанијих Срба, архитекта Драгомир Ацовић је за научни рад на основу којег је наш Микара насликао КолоВенију, упоредио је са делима Волтера и констатовао да тако обиман рад многи неће прочитати а камоли изучити али да је за епохалне друштвене промене било довољно што је двадесет људи прочитало дела Волтера.

Грандиозна слика «КолоВенија» остаје нам у овом тешком тренутку као сведочанство да је овај несумњиво велики српски сликар један од тих двадесет весника епохалних промена које су пред нама. Он један од тих Великих Двадесет који схватају надолазећу победу народног духа «О пролећу» или «О јесени» али несумњиво и незбежно пред нама.



А сам живот ће определити шта ће бити и где ће све бити та Микарићева и наша КолоВенија. Важно је да она буде онако како ју је осликао Микарић – као планинске врхове процвата природе, живота и највиших људских вредности. Као повратак будућим највишим људским врлинама које су давно определили наши предци. То је КолоВенија коју нам је осмислио Микарић као победу над приземностима како су покушали да га гурну у анонимност они којима су анђели увек сметали и били највећа претња а Микарић их упорно осликавао у свој лепоти чак и једне боје – рајске боје Сунца, која, не само просвећенима, него и сваком добродејатељу отвара лепезу дугиног јединства различитости.

Када се једина алтернатива осипа и када се тој јединој алтернативи суптилном игром моћника мења генетски код древног искона, Микарићева КолоВенија надкриљује и ојачава. И она није само имагинација и предсказање велике победе народног духа. Окрените се око себе. Погледајте у очи и косу свога комшије и пријатеља. У светлокосог и светлооког можете бити сигурни да су претци из планинских крајева. Дошли су из Микарићеве КолоВеније победе анђеоских вредности, где сви осветљени и просветљени идемо чак и онда када тога нисмо свесни, али само под условом да чинимо добра и светла дела.

И зато код Микарића и највиши планински венци кипте живом природом и победом живог духа. И нека му је слава у тој дубокој вери којом нас окриљује о ободрује. У тој вери ће и он у нама и свакој нашој речи живети.

Божидар Митровић


Милета Микарић

Извор: InMemoriam Микарићева и наша КолоВенија
За Ћирилизовано: Милорад Ђошић

Коментари