Чик прочитајте: "Идентитет уметница у технолошким медијима"


Овакви чланци смијешани најлакше се пију, да парафразирамо Његоша, омиљеног писца Соње Лихт, Борке Павићевић и Браниславе Анђелковић Димитријевић. Прво натрапах на нешто што ме насмеја, а потом, само који минут касније, на памет овдашњих либералки, војвођанерки, уметница и "боркиња" за родну равноправност. Амерички производ, Why Did God Invent Liberals? , ипак је намењен домаћем читаоцу, зато га нисам превео већ само пренео једну (горњу) илустрацију, али сам чланак портала АРТЕ, уствари најаву за трибину одржану прошле среде, чак и ћирилизовао, да вам олакшам "угођај" - ако будете имали стомака да прочитате ову, и стилску, наказност.


Идентитет уметница у технолошким медијима


Напредак информацијских и компјутерских технологија (ИКТ) покренуо је нова преиспитивања о родним односима у домену технолошких наука. Изражена је мушка доминација и контрола моћи у области нових технологија, нарочито у е-технолошки развијеним земљама. Један од проблема је владајуће мишљење о наводно природној (биолошкој) супериорности мушкараца у познавању природних наука и коришцењу ИКТ, и владајући стереотипи о "технофобичности" жена. Такоде, приметан је проблем недовољне едукације и учешћа жена на техничким факултетима, као и изостанак жена на хијерархијски вишим позицијама моћи и одлучивања у овој области. Дискриминација жена у информацијским и компјутерским технологијама утицала је на креирање сличних неравноправних родних односа и у многим другим областима друштва у којима је коришћење ИКТ неопходно. Каква је ситуација у визуелној уметности? Уметност која користи нове технологије је присутна у Војводини од првих експеримената концептуалних уметника Визуелног студија за интермедијална истраживања (1979) од којег је касније настао прво предмет, а затим и катедра Нових ликовних медија на Aкадемији уметности у Новом Саду, јединствена у Србији. Многе уметнице су повезане са овом катедром, а неке и са Интердисциплинарним постдипломским студијама у Београду - групом за Дигиталну уметност у чијем оснивању је важну улогу имала математичарка и уметница Марица Радојчић. Такође, независне организације, као што су: "Видеомедеја", "куда.орг", "Напон", Share", "Висарт" и др, подстакле су развој медијске праксе у Војводини својим програмима, као и Музеј савремене уметности Војводине који је своју унутрашњу организацију и програмску делатност прилагодио. Центар за интермедијску и дигиталну уметност, 2013. године, који се бави различитим видовима нових техолошких пракси, као што су: видео, компјутерска уметност, дигитална уметност, електронска уметност, интернет интерактивне, кинетичке, звучне и/или светлосне медијске инсталације и амбијенти, роботска уметност, анимације, уметност виртуелне ралности, видео.

У оквиру изложбе „Aквизиције: откупи и поклони (2012 уметности Војводине изложена су уметничка дела многих уметница, међу којима су: Наташе Теофиловић, “s.h.е.”, 2011, 3Д карактер анимација (анимација хуманоида), 6’52’’ и Исидоре Тодоровић, „Меке везе“, 2015, mixed media (вез, LilyPad Arduin, шивење), која чине део колекције МСУВ, Центар за интердисциплинарну и дигиталну уметност.

Наташа Теофиловић, истражује свет дигиталне уметности спајајући уметност, науку и технологију. Технички  посматрано, она истражује различите медије, од експерименталног видеа преко 3Д карактер анимације и дигиталних амбијената. Концептуално, њени радови обједињују теме идентитета у празном (void) виртуелном простору, перцепције виртуелних бића и испитивање граница измеду виртуелног и стварног простора. Рад “s.h.e." се поиграва појмовима виртуеног и стварног. Ову 3Д карактер анимацију граде два елемента - виртуелни простор и виртуелни актер. Виртуелни простор је “испражњен”, не садржи елементе сценографије, његову просторност једино дефинишу виртуелна бића кретањем и гестом. Виртуелна природа 3Д глумица приказана је кроз њихову материјалзацију и анимацију. Дигитални модели су виртуелне мембране, тело без органа које мимиком, гестом и звуком (куцањем са унутрашње стране екрана) комуницирају узајамно и/или са посматрачем. У празнини виртуелног простора, виртуелна бића су остављена да истражују свој виртуелни идентитет. Из тог разлога оне додирују ивицу (границу) виртуелне слике и улазе у своја властита виртуелна тела. Елементи лицног, приватног и аутопортрета су присутни у сваком сегменту овог рада. Исидора Тодоровић, завршила је основне и мастер студије у Департману за нове ликовне медије Aкадемије уметности у Новом Саду. Запослена је као доценткиња на истом Департману. Љубитељка је биополитичких теорија, постфеминизма и "уради сам" културе. Тренутно пише чланке о анонимности на интернету и стварању политичких игара. Рад „Меке везе“ наставља истраживање у меким компјутерским колима, екомуникацији и интернету самог тела (у контексту изложбе - тела публике). Рад користи шивене одевне предмете који на себи имају интегрисана „мека“ кола (конкретно, LillyPad Arduino и сензора), које публика облачи. Обучени предмети преко сензора реагују међусобно и праве интеракцију између посетилаца. На овај начин, направљени одевни предмети постају тачке сензомоторне интеракције публике, где један посетилац „шаље“ сензорне „утиске“, док их остали примају у виду „додира“ (који се манифестује вибрацијом електромотора) или „аудитивним доживљајем“ (који се манифестује пуштеним звуком) и напослетку светлом. Рад „Мека веза“, дакле, експериментише сензомоторним утисцима публике у социокултуролошком контексту изложбе/музеја, уз помоћ техологије која се носи.


Извор: АРТЕ
Приредио: Александар Јовановић / Ћирилизовано

Коментари