Хиперактивни Сорош: "Панамска документа", "Европа: бољи план за избеглице", "Демократско пролеће". И...

Извор: Target Liberty
Дека је врло чио. Са "Панамским документима" је стао на страну Рокфелера против дојучерашњих газда Ротшилда, а сада Европи даје савете од којих се англоционистичким марионетама тресу гаће. Зашто - већ знате: треба преселити новац белосветских богаташа у САД не би ли се најзначајнији извођач ционистичких радова спасао економског колапса, а Европу денационализовати и уподобити за Нови феудални поредак, али зашто је организовао "Демократско пролеће"... Одговор на то питање нуди саговорник РТ-а Кристофер Грин у чланку Democracy Spring is a Soros-funded, anti-Trump radical movement’ — RT Op-Edge, али ми се чини да ту нешто недостаје, нешто што се не може објавити на "великим" медијима - увек једним ухом окренутим ка својој власти (која не би да вређа "партнере") - већ на неком "левом" блогу или порталу. Кад и ако набасам на неки занимљив увид у најновији Сорошев марифетлук - превешћу. До тада, предлажем вам да прочитате "вјерују" злог генија, текст од пре четири године којег је Сорош хитро склонио са свог сајта, али има ко га је сачувао, па се сада ипак може наћи енглеска верзија, а на веб-сајту Васељенска ТВ и превод - непотписан, рад Ксеније Јовановић.

Џорџ Сорош (Фото: Foreign Policy)

Чувени говор Џорџа Сороша који је уклоњен са његовог вебсајта


2. јун 2012

Тренто, Италија

Још од избијања кризе 2008. постоји широко раширено прихватање и међу економистима и у широј  јавности да је теорија економије доживела пропаст. Међутим, не постоји консензус о узроцима и обиму те пропасти. Верујем да је овај неуспех много дубљи него што се то у јавности схвата. Узроци леже у самим темељима економске теорије. Економија је покушала да се изгради по моделу Њутнове физике.  Она је тражила начин  да установи универзалне и вечне ваљане законе којима би управљала стварношћу. Међутим, економија је друштвена наука, а постоји фундаментална разлика између природних и друштвених наука. Друштвене појаве имају учеснике који мисле и базирају своје одлуке на непотпуном знању. То је оно што је економска теорија до сада покушавала да игнорише.
Научни методи захтевају независни критеријум према коме  се истинитост или ваљаност теорија може проценити. Природне појаве поседују такав критеријум, друштвене појаве не. До тога је дошло зато што се природне појаве састоје од чињеница  који постоје независно од било какве тврдње која се на њих односи. Онда те чињенице служе као објективан доказ по коме се исправност научних теорија може проценити. То је омогућило природним наукама да дођу до фантастичних резултата.

За разлику од природних појава друштвени догађаји имају мислеће учеснике који опет имају сопствену вољу. Они нису далеки посматрачи већ ангажовани доносиоци одлука чије одлуке у великој мери утичу на ток догађаја. Због тога  такви догађаји не садрже независни критеријум по коме његови учесници могу закључити да ли су њихова гледишта исправна. У одсуству независног критеријума људи морају да базирају своје одлуке не на сопственом знању већ на унутрашњем пристрасном и мање-више искривљеном тумачењу реалности. Њихов недостатак потпуног знања и склоност чињењу грешки уводи елемент неизвесностиу  ток догађаја  који није присутан када се догађаји односе на неживе предмете. Та последична неизвесностонемогућава друштвене науке да донесу законе сличне Њутновим законима физике.

Економија, која је постала најутицајнија друштвена наука, тражилаје начин да отклони ову ману преузевши аксиоматски приступ сличан Еуклидовој геометрији. Међутим док су Еуклидови аксиоми били врло налик стварности, теорија рационалних очекивања и хипотеза о ефикасном тржишту  су постале веома удаљене од реалности. До извесне тачке овај аксиоматски приступ је имао успеха. На пример, теорија савршене конкуренције је имала за постулат савршено знање,међутим тај постулат је био применљив само до оног тренутка када се односио на размену физичких добара. Када се дошло до производње, која се прилично разликује од размене, или коришћења новца и кредита, овај постулат је постао неодржив због тога што су одлуке учесника  укључивале и будуће догађаје а будућност се не може знати док се заиста не догоди.

Нисам добро квалификован да критикујем теорију рационалних очекивања и хипотезу о ефикасном тржишту зато што сам их као учесник на тржишту сматрао толико нереалним да се никада нисам потрудио да их проучим. Ово јесте само по себи осуда али ћу препустити детаљну критику ових теорија другима.

Уместо тога, желео бих да вам изложим радикално другачији приступ финансијским тржиштима. Инспирисао га је Карл Попер који ме је научио да људско тумачење стварности никада у потпуности не кореспондира са самом стварношћу. Ово ме је довело до тога да проучим везу између ове две појаве. Дошао сам до сазнања да постоји двосмерна веза између размишљања учесника и ситуација у којима они учествују. С једне стране људи траже да разумеју ситуацију; ово је сазнајна функција. С друге стране, они желе да утичу на ситуацију; ово ћу назвати каузативном или манипулативном функцијом. Ове две функције повезују мислеће факторе и ситуације у којима ти фактори учествују на начин да делују у супротним правцима. У когнитивној фунцији претпоставља се да ситуација одређује гледишта учесника; у каузативној функцији  се претпоставља да становишта учесника одређују исход. Када обе функције делују у исто време оне негативно утичу  једна на другу.  Обе ове функције формирају везу налик кругу или петљу повратне спреге. Ја ово називам рефлексијом (одразом, пресликавањем) петље повратне спреге. У рефлексивној ситуацији становишта учесника  не могу да кореспондирају стварности  зато што стварност није нешто што постоји независно само од себе; она зависи од ставова и одлука учесника. Ове одлуке, за узврат, се не могу заснивати само на знању, оне морају садржати и извесну пристрасност  или нагађања у вези будућности јер та будућност зависи од одлука учесника.

Склоност грешкама и рефлексија (одраз) су повезани као сијамски близанци. Без склоности гррешкама не би било рефлексије  иако супротно није случај: људско разумевање би било несавршено чак и у одсуству рефлексије. Од два близанца, склоност грешкама је прворођена. Заједно обоје одражавају разлику између погледа на стварност учесника и право стање ствари као и разлику између очекивања учесника и стварног исхода.

Извесно је да ја нисам открио рефлексију. Други су је препознали пре мене често је називајући другим именом. Роберт Мертон је писао о пророчанствима која се сама од себе испуњавају и њиховим бројним пропратним ефектима, Кенис је упоредио финансијска тржишта са избором за мис лепоте у коме учесници морају да погађају која лепотица ће имати највише гласова. Међутим, почевши од склоности грешкама и рефлексије концентрисао сам се на област проблема односно улогу заблуда и погрешног разумевања у обликовању тока догађаја коју је преовлађујућа економија покушавала да игнорише. Ово је начинило моје тумачење стварности много реалистичнијим од општеприхваћене парадигме.

Између осталог, развио сам и модел процеса слома економског процвата или тзв. мехур који је производ финансијских тржишта  а не спољних потреса. Према мојој теорији, финансијски мехурови нису само психолошки феномен. Они имају две компоненте; тренд који у стварности преовлађује и погрешно тумачење тог тренда. Мехур може да настане када је повратни ефекат у почетку позитиван у смислу да се обоје – и тренд и пристрасно тумачење међусобно појачавају. На крају јаз између тренда и погрешне искривљене интерпретације истог нарасте у тој мери да то постане неодрживо. Након тог мрачног периода и погрешно тумачење и тренд мењају смер и појачавају једно друго у супротном правцу. Мехурови су обично по облику асиметрични: процват се споро развија али слом тежи да буде изненадан и разарајући. Ово је последица вештачког подстицаја(левераге): пад цена нагло доводи до принудне ликвидације позиција изложених том подстицају.

Добро обликовани финансијски мехурови увек следе ову шему али величина и трајање сваке фазе нису предвидљиви. Штавише, овај процес може бити прекинут у било којој фази тако да се добро обликовани мехури прилично ретко јављају.

У сваком тренутку делује мноштво петљи повратне спреге  од којих су неке позитивне а неке негативне. Оне су у узајамном дејству и доводе до нерегуларности у одређивању цена која преовлађује током дужег времена; међутим у ретким приликама када се ови мехурови надувају до крајњих могућности они имају тенденцију да  засене све друге утицаје.

Према мојој теорији финансијска тржишта могу створити мехурове чим почну да теже ка еквилибријуму (тј. стању мировања). Обзиром да мехурови потресају финансијска тржишта у историји је често долазило до застоја услед финансијских криза. Свака таква криза је довела до реакције контролних фактора. На овај начин су централне банке и финансијска регулатива еволуирали у складу са самим тржиштима. Мехурови настају тек спорадично али узајамни утицај између тржишта и њихових контролора непрестано траје. Обзиром да и учесници на тржишту и контролори тржишта поступају на основама непотпуних сазнања њихов узајамни утицај је рефлексиван тј. узајамно се пресликавају. Штавише, рефлексија и склоност грешкама се не ограничавају само на финансијска тржишта; они карактеришу и друге сфере друштвеног живота, а нарочито политику. Заиста,  у светлу постојеће интеракције између тришта и њихових контролора потпуно је погрешнопроучавати финансијска тржишта одвојено од свега осталог. Иза невидљиве руке тржишта лежи видљива рука политике. Уместо тога што следимо вечне законе и моделе ми бисмо морали да проучавамо догађаје у контексту њиховог времена.

Моје тумачење финансијских тржишта се разликује од постојеће парадигме на много начина. Ја стављам акценат на улогу погрешног разумевања и заблуда у обликовању тока историје. И сматрам да су мехурови углавном непредвидљиви. Правац и коначан преокрет су предвидљиви; величина и трајање различитих фаза нису. Тврдим да  ако за почетну тачку узмемо склоност грешкама мој концепт постаје реалистичнији. Али то има своју цену: мора се одустати од идеје да постоје закони или модели универзалне вредности којима се може предвидети будућност.

Све до недавно акладемски стручњаци су или игнорисали или одбацивали ово моје тумачење. Али се то променило од краха 2008. Рефлексивност је постала прихваћена али осим што је признато да су економска сазнања несавршена, основе економске теорије нису биле подвргнуте новој темељној ревизији што сматрам неопходним.Рефлексивност (пресликавање) је прихваћена на тај начин што се говори о мноштву еквилибријума уместо о само једном. Међутим то није довољно. Склоност грешкама учесника на тржишту, регулаторних тела и економиста се такође мора уважити. Права динамичка ситуација се не може разумети проучавањем мноштва мирујућих стања. Морамо да проучимо процес промене.

Криза евра је у том погледу нарочито поучна. Она одсликава улогу заблуда и недостатак разумевања у обликовању тока историје. Челници нису разумели природу евро кризе; они су мислили да је то фискални проблем док је проблем у ствари у банкарству и конкурентности. Зато су применили погрешан лек: не можете да смањите терет дуга тако што ћете ограничавати привреду већ тако што ћете је подстицати на раст.Криза и даље расте због неуспеха да се разуме динамика друштвених промена; мере које су некада биле успешне до тренутка када се примене постају недовољне.

Обзиром да криза евра тренутно има огроман утицај на глобалну привреду посветићу јој остатак мог говора. Морам почети са упозорењем: дискусија ће нас одвести изван економске теорије у политику и динамику друштвене промене. Овај мој концепт који се заснива на два подједнако велика стуба склоности грешкама и рефлексији и даље важи. Рефлексија се не манифестује само у облику мехурова. Рефлексија између несавршених тржишта и несавршених органа управљања траје све време док се мехурови само повремено јављају. Ово је ретка ситуација када тај узајамни утицај врши тако велики утицај да баца сенку на глобалну привреду. Како се то могло догодити?. Мој одговор је да јесте реч о мехуру али не финансијском већ политичком. То је у вези са политичком еволуцијом Европске Уније и дошао сам до закључка да криза евра прети да угрози ЕУ. Дозволите дас објасним.

Тврдим да је сама Европска Унија попут мехура. У фази процвата она је била оно што је психоаналитичар Дејвид Такет назвао предмет из маште , нереална али неодољиво привлачна. ЕУ је представљала отелотворење отвореног друштва, асоцијацију народа која се заснива на принципима демократије, поштовања људских права и владавини закона у којој ниједан народ ни народност нема доминантну улогу.

Процес интеграције је започела мала група далековидих државника који су практиковали оно што је Карл Попер назвао насумични социјални инжењеринг. Схватили су да је савршенство недостижно; зато су поставили ограничене циљеве и чврста временска ограничења  а потом мобилисали политичку вољу да би се направио мали корак унапред, знајући савршено добро да када га га начине постаје савршено јасно да је недовољан и да је неопходан даљи помак. Тај процес се хранио соственим успехом, врло налик финансијском мехуру. Тако су се корак по корак Заједнице угља и челика постепено претвориле у Европску Унију.

Немачка је некад била предводник у овим напорима. Када је совјетска империја почела да се распада, немачки лидери су схватили да је уједињење могуће једино у контексту далеко уједињеније Европе и били су вољни да начине приличне жртве да га то постигну. Када је дошло до ценкања били су вољни да допринесу мало више и узму маломање од осталих и на тај начин омогућили да се дође до споразума. У то време, немачки државни службеници  су имали обичај да тврде да Немачка нема независну спољну политику већ само европску.

Овај процес је кулминирао када је постигнут Споразум у Мастрихту и уведен евро. Пратио га је период стагнације који је након краха 2008 прерастао у процес дезинтеграције. Први корак је предузела Намачка када је,након банкрота Лехман Бротхерс,Анђела Меркел изјавила да би ширење правих гаранција на друге финансијске институције требало да потиче из сваке земље понаособ која ће деловати самостално а не да Европа делује заједничким снагама. Финансијским тржиштима је требало више од годину дана да схвате последице ове изјаве и на тај начин се показало да она нису савршена.

Мастрихтски споразум је у основи погрешан и показује у којој мери су органи власти склони чињењу грешки. Његова главна слабост је добро позната архитектама Споразума: он гради монетарну унију без политичког уједињења. Креатори овог споразума су међутим веровали да када искрсне потреба доћи ће и до настанка политичке воље да се предузму кораци ка стварању политичког уједињења.

Међутим евро је имао и друге мане којих његови креатори нису били свесни и које и данас нису у потпуности схаваћене. Када се осврнемо уназад јасно је да је главни извор невоље то што су државе чланице евро зоне предале  Централној европској банци сопствена права да стварају званичну валуту. Они нису схватили шта то са собом носи, а нису ни европски званичници. Када је уведен евро, контролни органи су дозволили банкама да купују владине обвезнице у неограниченим количинама без полагања било каквог капитала  као јамства, а централна банка је на свом дисконтном шалтеру прихватила све владине обвезнице под једнаким условима. Комерцијалне банке су искористиле прилику да акумулирају обвезнице слабијих чланица евро зоне да би стекле додатне стартне поене. Ово је довело до тога да се каматне стопегомилају а самим тими да се конкуренцијаразводњава. Немачка је, борећи се под теретом уједињења, применила структурне реформе и постала конкурентнија. Друге земље су уживале у процвату стамбене изградње и потрошње на леђима јефтиних кредита, што их је чинило мање конкурентним. Онда је дошло до краха 2008. Када су створени услови који су били далеко од оних које је предвиђао Мастрихтски споразум, многе владе су морале да усмере своје банковне резерве на сопствене  рачуне и упусте се у огромне трошкове услед дефицита. Ове земље су се нашле у положају земље трећег света која је презадужена у валути коју не контролише. Због овог разилажења у економској перформанси Европа се поделила на земље зајмодавце и земље дужнике. Ова ситуација има далекосежне политичке импликације на које ћу се сада осврнути.

Било  је потребно да прође извесно време да финансијска тржишта открију да су владине обвезнице  за које се сматрало да не доносе никакав ризик подложне спекулативним нападима и заиста могу да постану ненаплативе, а када су то увидели премије на ризик су драматично порасле. Ово је довело до тога да су комерцијалне банке чија су конта крцата овим обвезницама постале потенцијално несолвентне. А то је створило две главне компоненте проблема са којим се данас суочавамо: дужничку кризу земаља чланица и кризу банака које су тесно испреплетане.
Еврозона се сада налази у ситуацији која се често понављала у глобалном финансијском систему. Постоји блиска паралела између кризе евра и међународне банкарске кризе која је избила 1982. Тада су међународни финансијски руководећи органи учинили све што је било неопходно да заштите бакарски систем: они су задали невоље периферији са циљем да заштите центар кризе. Сада Немачка и друге земље које су давале кредите и не знајући играју исту улогу. Детаљи те улоге су различити од оне раније али је замисао иста: земље које дају кредите у ствари пребацују терет прилагођавања на дужничке земље  и тако избегавају сопствену одговорност за дебалансе . Занимљиво је да су се изрази „центар“ и „периферија“ ушуњали у употребу готово неопажено. Исто као што су 1980. сва кривица и сав терет пали на „периферију“  одговорност „центра“ никада није јасно призната. Па ипак у кризи евра одговорност центра је још већаод оне коју је имао центар кризе из 1982. „Центар“ је одговоран зато што је осмислио погрешан систем, донео погрешне споразуме, следио погрешну политику и увек чинио премало и прекасно. У 1980-тим Јужна Америка је пропатила  изгубивши целу деценију; сада слична судбина чека Европу. То је та одговорност коју Немачка и друге земље даваоци кредита треба да признају. Међутим не постоје назнаке да се ово дешава.

Европски органи власти имају мало разумевања за ово што се сада дешава. Они су били припремљени да се баве фискалним проблемима али је само Грчка оквалификована  као земља у којој постоји фискална криза; остатак Европе пати због кризе банака и слабљења конкурентности  што је поспешило кризу због неравнотеже између оствареног увоза и извоза.  Ови челници чак нису ни схватили природу овог проблема а камоли увидели где лежи његово решење. Због тога су покушали да купе још времена.

То обично функционише. Смањује се финансијска паника и органи власти на својој интервенцији реализују профит. Али не и овог пута јер су финансијски проблеми повећани због процеса политичке дезинтеграције. Када је стварана Европска Унија њене вође су били предводници даље инеграције, али након избијања монетарне кризе они само настоје да одрже статус qуо. То је натерало све оне који сматрају да је статус qуо неодржив или неподношљив да заузму антиевропски став. Политичка динамика саме ЕУје довела дотле да се дезинтеграција Европске Уније појачава на исти начин као што је допринела да јача процес стварања Европске Уније. То је онај политички мехур о коме сам говорио.

У освиту кризе раскид са евром је био незамислив: актива и пасива деноминована у заједничкој валути јетолико испреплетана да би напуштање евро-зоне довело до неконтролисаног разорног потреса. Међутим како се криза ширила финансијски систем је све више уређиван дуж националних линија. Овај тренд је достигао врхунац последњих месеци. Дугорочни Програм Рефинансирања (ЛТРО) који је успоставила Централна европска банка омогућио је шпанским и италијанским банкама да се упусте у врло профитабилну куповину обвезница сопствених земаља са незнатним ризиком. И остали инвеститори су активни у напоримада се отарасе државних дугова периферних земаља.

Уколико се ова ситуација продужи на још неколико година раскид са евром ће постати могућ без огромног потреса – кајгана би се могла претворити у цела јаја – али би то оставило централне банке земаља зајмодаваца са великим потраживањима према централним банкама дужничких земаља  које би било тешко наплатити. До тога би могло да дође  због највећег проблема у евро-клиринг систему под називом Мета2. За разлику од клиринг система савезних резерви који се спроводи  једном годишње, Мета2 акумулира дисбалансе. Ово није стварало проблеме све док је међубанкарски систем функционисао зато што су банке саме вршиле поравнања преко међубанкарског тржишта. Међутим међубанкарско тржиште не функционише ваљано још од 2007. и банке се све више ослањају на систем Мете. Од лета 2011. све већа количина капитала напушта слабије земље. Дакле ови су дебаланси расли експоненцијално. До краја марта ове године Бундесбанка је потраживала неких 660 милијарди евра од централних банака периферних земаља.

Бундесбанка је постала свесна потенцијалне опасности. Она је сада ангажована у кампањи  против неограничене експанзије понуде новца и почела је да предузима мере да ограничи губитке које би поднела у случају напуштања евра. Ово је пророчанство које се само по себи испуњава. Кад једном Бундесбанка почне да предузима мере заштите од напуштања евра сви ће морати то исто да ураде.

Ово се већ дешава. Финансијске институције све чешће уређују своје присуство у Европи дуж националних линија за случај да се овај регион распадне. Банке дају приоритет пласирању средстава изван националних граница а контролори ризика покушавају да повежу активу и пасиву у оквиру националних граница радије него да пласирају средства у еврозони као целини. Индиректни ефекат овог повезивања активе и пасиве је јачање процеса укидања подстицаја (девелерагинг процесс) и смањена доступност кредита, нарочито малим и средњим предузећима која представљају главни извор запошљавања.

Дакле криза се продубљује. Тензије на финансијском тржишту су порасле до већих висина што показује историјски низак приливод деоница. Још више говори чињеницада добит од британских десетогодишњих обвезница током њихове300-годишње историје никада није био нижи док је премија на ризик за  шпанске обвезнице достигла нове висине.

Реална економија у еврозони је у паду док Немачка и даље доживљава процват. То значи да долази до све већег разилажења. Политичка и друштвена динамика такође раде у прилог дезинтеграцији. Мишљење јавности које је изражено на резултатима недавних избора се све више супротставља мерама штедње и овај тренд ће наставити да расте све док се та политика не промени. Дакле нешто мора да се да.

По мојој оцени власти су имале тромесечни период у оквиру кога су још увек могле да исправе сопствене грешке и преокрену постојеће трендове. Под термином власти подразумевам углавном немачку владу и Бундесбанку јер се у кризи зајмодавци налазе на возачком седишту  и ништа не може бити учињено без подршке Немачке.  Очекујем да ће грчка јавност бити довољно преплашена  могућношћу избацивања из ЕУ и зато  дати тесну већину  коалицији која је спремна да се држи текућег споразума. Али ниједна влада не може да испуни те услове тако да ће до врхунца кризе у Грчкој вероватно доћи на јесен. До тада ће и немачка привреда слабити тако да ће канцеларка Меркел увидети да ће још теже него данас убедити немачку јавност да прихвати било какве додатне обавезе према Европи. То је тај тромесечни временски оквир.

Исправљање грешака и заустављање постојећег тренда би захтевало ванредне  мере које би вратиле услове ближе нормали и донеле олакшање финансијским тржиштима  и банкарском систему. Ове мере пак морају бити у складу са постојећим споразумима. Онда би се ти споразуми могли ревидирати у мирнијој атмосфери  тако да се постојећи дебаланси не могу поново појавити. Тешко је али не и немогуће осмислити такве ванредне мере којима би се испунили ови строги захтеви. Оне би морале да истовремено решавају и проблеме у банкарству и проблем прекомерног државног дуга јер су ови проблеми узајамно повезани. Бављење једним без оног другог, као што се то чинило у прошлости, неће имати резултате.

Банкама је потребнода разраде схему европског осигурања депозита да би зауставиле прелет капитала. Потребна су им такође и директна финансијска средства  од стране Европског механизма за одржавање стабилности (ЕСМ) који мора да иде руку-под руку са надгледањем и регулацијом целе еврозоне. Презадуженим земљама је потребно дати олакшице на трошкове финансирања. Постоје разлиичити начини да се то обезбеди  али за сваки је потребна активна подршка Бундесбанке и немачке владе.

Ту се налази препрека. Руководећи органи грозничаво раде на томе да донесу сет предлога на време  за европски самит крајем овог месеца. Према тренутним новинским извештајима мере које ће они предложити ће покривати сва места о којиома сам говорио али ће понудити само минимум око кога  се различите стране могу договорити док је оно што је потребно убедљива посвећеност да се заустави постојећи тренд. То значи да ће ове мере довести само до привременог олакшања али да ће се трендови наставити. Међутим ми се налазимо у тачки завршних промена. Након истека тромесечног оквира тржишта ћер наставити да потражују све више  док владајуће структуре неће моћи да испуне њихове захтеве.

Немогуће је предвидети коначан исход. Како је претходно речено, постепено сређивање финансијског система  дуж националних линија би могло омогућити да се раскид са евром догоди за неколико година али по утврђеном распореду, и да није друштвене и политичке динамике, могло би се замислити заједничко тржиште без заједничке валуте. Межутим трендови јасно показују да нису линеарнидок би раније напуштање евра  сигурно произвело хаос. То би скоро сигурно довело до пропасти Шенгенског споразума, заједничког тржишта  и саме Европске Уније. (Треба се подсетити да постоји излазни механизам за Европску унију али не и за евро). Ненаплатива потраживања и озлојеђеност због неразјашњениг рачуна ће оставити Европу у горем стању него што јебила у освиту стварања пројекта уједињене Европе.

Међутим већа је вероватноћа да ће евро преживети јер би напуштање евра било разорно не само за периферију већ и за Немачку. То би оставило Намачку са великим ненаплативим потраживањима према земљама периферије. Сама Бундесбанка ће до краја године имати преко трилион евра потраживања која проистичу из Мете 2 поред обавеза које владе имају између себе.  А повратак на немачку марку би вероватно коштао Немачку њених извозних тржишта, да не помињемо политичке консеквенце. Дакле Немачка ће вероватно учинити оно што је неопходно да заштити евро али ништа преко тога. То би као резултат имало доминацију Немачке у еврозони у којој би разилажење између земаља зајмодаваца и дужничких земаља наставило да расте а земље периферије би се претвориле у пордучја сталне економске дефлације којима је потребан константан прилив плаћања. То би претворило Европску Унију у нешто сасвим другачије од оног што је била када је била „предмет из маште“ који је подгревао људску машту. Била би то немачка империја са периферијом као залеђем.

Верујем да би већина нас имала примедби на такву ситуацију али гајим пуно симпатија према Немачкој у њеној садашњој тешкој ситуацији. Немачка јавност не може да схвати зашто политика структуралних реформи и фискалне мере штедње које су добро функционисале у Немачкој  прошле деценије данас не функционишу у Европи. Немачка би онда могла ужвати у опоравку вођеном извозом али је еврозона данас ухваћена у замку дуга. Немачка јавност код куће не види никакву дефлаторну ситуацију напротив, плате расту и постоје упражњена места за квалификоване раднике којих жељно хрле да се дочепају имигранти  из других европских земаља.  Неодлучност да инвестира у иностранству и прилив одбеглог капитала додатно подстичу процват на тржишту некретнина. Увоз можда тече спорије али запошљавање и даље расте.  У оваквим околностима био би потребан изузетан напор  од стране немачке владе да убеди немачку јавност да пригрли ванредне мере неопходне за заустављање постојећег тренда. А она има само тромесечни временски период у оквиру кога то може да уради.

Потребно је да урадимо све што можемо да убедимо Немачку да покаже своје лидерску улогу и заштити Европску унију као предмет из маште каквим се она некад чинила. Од тога зависи будућност Европе.


Аутор: Џорџ Сорош
Извор: Чувени говор Џорџа Сороша који је уклоњен са његовог вебсајта
Превод: Ксенија Јовановић
Приредио: Александар Јовановић / Ћирилизовано

Коментари