Кашуби: Лех Бонтковски (Lech Bądkowski, 1920-1984)

Фото, извор: Lech Bądkowski
Остаће запамћен као идеолог кашупско-поморјанског (кашупско-приморског) покрета, коме је трасирао његове политичке функције, ширећи идеје самоуправног Поморја, где је кашупски регион требало да заузима значајно место. Био је неуморни друштвени радник, суоснивач Кашупско-приморског савеза, публициста и књижевник.

Родио се 24. јануара 1920. године у Торуњу (Toruń), у породици градског административног службеника. У родном граду је завршио класичну гимназију, а после матуре је похађао Школу резервних подофицира пешадије. За време одбрамбеног рата, 1939. године, командовао је одељењем пешадије. Избегавао је да буде заробљен бежећи преко Украјине и Мађарске; домогао се Француске и пољској Самосталној брђанској бригади (Подхалањској [Podhale – планински регион на југу Пољске. - ДВП]). У „норвешкој кампањи” се истакао у бици за Нарвик. После пропасти Француске, бежи у Енглеску и приступа Пољској ратној морнарици [у избеглиштву. - ДВП]. Борио се на Атлантику и Средоземном мору. Био је обучаван у десантно-ваздухопловној јединици и као пољски диверзант је летео над Пољском 1942. Године 1944. је са Средоземног мора повучен у Лондон.
 
Фото, извор: Lech Bądkowski
После рата 1946. године, завршава студије енглеског језика и енглеске културе на универзитету Кембриџу. Образовање је допуњавао ванредно студирајући по повратку у Пољску. У периоду 1946-1947. је студирао на Академији политичких наука, а 1949. је завршио Вишу морску трговачку школу у Сопоту на Приморју, а 1951. магистарске студије на Правном факултету Универзитета у Лођу.

У Великој Британији је активно деловао у пољској средини војника пореклом са пољског Приморја (Поморја). У „Пољској мисли” („Myśl Polska”) је у јулу 1943. објавио опширни чланак „Цело Поморје/Приморје” („Całe Pomorze”), у коме је, у историјском контексту, доказивао да је цело Велико Поморје било и јесте словенско и да треба да буде враћено Пољској. Раније је, у том истом часопису (1942), објавио чланак „На годишњицу смрти Ј. Х. Дердовског” („Na rocznicę śmierci J. H. Derdowskiego” [првог кашупског писца, аутора најзначајније кашупске поеме писане у XIX веку „О господину Чорлињском, који је у Пуцк ишао по мреже”. - ДВП]). У бази Ратне морнарице, у Италији, је 1944. године приредио омању брошуру „The Pomeranian Question” („Поморјанско питање”), која је издата у Оукхемптону, у Великој Британији. Поново ју је публиковао у часопису „The Voice of Poland” („Глас Пољске”), 1945. године.

Био је иницијатор и суоснивач Поморјанског/Приморског савеза у Великој Британији (1945), на чијем челу је стао политичар Антони Даргас (Antoni Dargas), aли је обавезе председника, у ствари, све време вршио његов потпредседник Лех Бонтковски. Објављивао је чланке о Поморју/Приморју у „Саопштењима” Савеза, а касније у „Билтену”. Циљ Савеза је био да се пропагира место Великог Поморја/Приморја у оквиру независне Пољске. Тој теми је Лех Бонтковски посветио брошуру „Поморјанска/приморска политичка мисао” („Pomorska myśl polityczna”, 1945). Захваљујући њему је део Савеза био за Владу националног јединства и повратак у земљу, да би се на лицу места наставило деловање започето у Великој Британији. Демобилисан је 1946. године, а 1. јуна је већ био у Гдињи (Gdynia [у то време најзначајнија лука на пољском Приморју. - ДВП], у којој се настанио на дуже време. У то време није могло ни да се помисли о обнављању рада Поморјанског/Приморског савеза.

Запослио се у „Балтичком дневнику” („Dziennik Bałtycki”, 1946-1953), у коме је водио редакцију посвећену морској привреди. Затим је био публициста у „Морском рибару” („Rybak Morski”, 1953-1954), књижевни уредник у гдањском позоришту „Минијатура”, заменик главног уредника недељника „Земља и море” („Ziemia i Morze”, 1956-1957), а 1981. је основао и водио недељник „Самоуправа” („Samorządność”).

У периоду 1946-1950. је био члан Балтичког института (Instytut Bałtycki), затим Гдањског научног друштва (Gdańskie Towarzystwo Naukowe), од 1953. Савеза пољских књижевника, у периоду 1957-1966. председник Гдањског одељења тог Савеза, а често је био члан и Главног одбора. Од 1979. је учлањен у пољски ПЕН клуб, а од 1981. се налази у његовим управљачким структурама.

Својим грађанским и политичким ставом представљао је узор друштвеног делатника, заступника независних и самоуправних организација, које су имале за циљ увођење демократије у држави. За време штрајка у Гдањском бродоградилишту је ушао у састав Председништва штрајкачког комитета (1980), поставши истовремено његовим представником за штампу. Председавао је редакцијском колегијуму аутономне рубрике „Самоуправа” у „Балтичком дневнику” (од септембра 1980). Био је такође коаутор Гдањског споразума власти и синдиката, 31. августа 1980. године, под којим стоји и његов потпис.

Имао је политичке амбиције, које у тадашњој пољској стварности нису могле да се реализују. Пре свега је ипак био кашупско-приморски/поморјански делатник и публициста. Постао је председник Оснивачког комитета Кашупског савеза 1956. године и од тог доба се, са кратким прекидима, увек налазио у његовим главним одборима. Био је један од оснивача и први председник [омладинског, кашупског. - ДВП] Клуба „Поморанија”. Савезу је одређивао развојне и организационе правце у пракси и бројним публикацијама, између осталог на страницама „Кашупске Земље” („Kaszëbë”), „Помераније”, „Политике”, „Књижевног живота” („Życie Literackie”), „Поморја/Приморја”, „Живота и мисли” („Życie i Myśl”), „Гласа приморја” („Głos Wybrzeża”) итд. Свој поглед на кашупску књижевност је изразио у брошури „Увод у кашупску књижевност” („Zarys literatury kaszubskiej”, 1959), а перспективни и модификовани програм кашупско-поморјанског/приморског покрета у „Кашупско-поморјанским/приморским путевима” („Kaszubsko-pomorskie drogi”, 1978). Кашупски регионализам је према њему био отворен на Поморје и Пољску, поседовао самоуправни и политички облик. Сматрао је да ће западни и северни региони Пољске пре или касније да одређују грађански и демократски профил државе. „Мале домовине” [завичаје. - ДВП] је сматрао за изузетну вредност Пољске, које непрестано стварају нове културне и моралне вредности. Сматрао их је за школу дисциплине и позитивног деловања.

Бонтковски је [искључиво на пољском. - ДВП] објавио око хиљаду чланака, као и 30 књига и брошура, међу њима и велики број романа и приповедака. Његова „Битка траје” („Bitwa trwa”) је у периоду 1960-1977. доживела четири издања. За најбоље се сматрају „Лов наде” („Połów nadziei”, 1959), „Песма о љубавном венцу” („Pieśń o miłosnym wieńcu”, 1961) и „Легенде о пустињаку” („Legendy o pustelniku”, 1974). Планирао је да напише шестотомни роман о средњовековним поморјанским кнезовима, али је стигао да напише два тома: „Млади кнез” („Młody książe”, 1980), и „Облаци” („Chmury”, 1984).

Богата је његова кашупско-поморјанска/приморска публицистика, углавном базирана на историји. Објављивао је разноврсне радове, а међу њима и „Словињце” („Słowińcy”, 1956), историјске есеје „Обрнуто сидро” („Odwrócona kotwica”, 1976), који представљају путовања по средњовековном Поморју, монографију „Светопелков сигнет” („Sygnet Świętopełka”, 1981) и „Мрвице из оливског скрипторијума” („Okruchy z oliwskiego scriptorium”, 1981) са три песме на латинском, у филолошком преводу Ане Шемигиновске и у поетском [познатог приморског писца. - ДВП] Франћишека Фењиковског (Franciszek Fenikowski). На пољски језик је превео [најзначајнији кашупски роман. - ДВП] Александра Мајковског (Aleksander Majkowski) „Живот и доживљаји Ремуса” („Żëce i przigodë Remusa”, 1964), изабрао, приредио и издао „Кашупске бајке” („Baśnie kaszubskie”, 1957) [кашупско-пољског писца. - ДВП] Франћишека Сенђицког (Sedzicki), као и „Легенде Поморја” („Legendy Pomorza”, 1958) Владислава Ленге (Władysław Łęga). Аутор је неколико радијских игроказа, међу којима су били и они посвећени Кашубима.

Бонтковски је добио велики број признања, између осталих Крст Ордена виртути милитари V класе (1941), Коњички крст Ордена препорода Пољске (1965), Медаљу Столема (1978) и Светопелков печат златне класе (1982).

Умро је 24. фебруара 1984. године.

Кашупско-приморски савез је 1986. основао Награду Леха Бонтковског за књижено и есеистичко стваралаштво. Први добитник је био [покојни професор и велики проучавалац кашупске књижевности. - ДВП] Јежи Самп (Jerzy Samp). Његово име носи школа у кашупској општини Лужино/Лезено.

Чланак Тадеуша Болдуана о Леху Бонтковском превео, адаптирао и допунио Душан-Владислав Пажђерски.

Ћирилизовано

Коментари