На Русију уперено 4000 крстарећих ракета

Слабе тачке америчког концепта "брзог глобалног удара"


Фото: Zuma/ ТАСС

У медијима се последњих пар година живо расправља на тему америчког концепта "Брзог глобалног удара". Речју, оживотворује се веома опасна идеја која угрожава глобалну безбедност и прети практично свакој земљи на свету. Таква идеја је изродила и тврдњу да је високо прецизно оружје, са свом својом разорном моћи, ефикасно колико и нуклеарно оружје, па би, према томе, његова примена бацила на колена сваког непријатеља САД.

Али да ли је заиста тако? Шта је концепт "брзог глобалног удара" и да ли је данас могуће противника избомбардовати тако да се натера на капитулацију. Када би се овај концепт остварио, колико би био опасан по Русију и њене савезнике?

Концепт "брзог глобалног удара" подразумева стварање независног борбеног система са, поред сопствених ударних компоненти, сопственим подсистемима за извиђање и надзор, командним местима и везама и системима за електронско ометање.

Основа ударног система су ненуклеарне варијанте балистичких ракета које се лансирају с копна и мора, и хиперсоничне ракете дугог домета на авионима. У дугорочним плановима је наношење удара и са космичких платформи.

Балистичке ракете са конвенционалним бојевим главама су у овом тренутку најпогодније средство за брзи глобални удар: веома су прецизне (погађају са могућим одступањем од циља од само 100-150м); не треба им много времена да "испоруче" бојеве главе (највише 30-40 мин.); велика брзина омогућава ударе и по подземним циљевима; велика носивост омогућава и коришћење различитих врста наоружања (тежине до 3,5 тона), па и специјалних дронова.

Али има неких момената који одређују да је употреба балистичких ракета у ненуклеарној варијанти прилично проблематична.

Као прво, руски противракетни системи (и, у ближој перспективи, кинески) лансирање више таквих ракета (а за успешан напад на једну једину стратешку локацију у Русији потребно је најмање две-три ракете) може класификовати као нуклеарни напад, што би аутоматски водило пуној нуклеарној одмазди Руске Федерације и потпуном уништењу живота на планети.

Друго, СТАРТ споразуми ограничавају укупан број распоређених балистичких ракета и не праве разлику између њихових нуклеарних и ненуклеарних варијанти, што значи да би стављање конвенционалних бојевих глава на балистичке ракете Сједињене Америчке Државе коштало нуклеарних балистичких ракета, осим ако не прекрше споразум (што, уосталом, највероватније и чине).

Следећи важан елемент су заиста обећавајуће хиперсоничне Икс-51А ракете које достижу брзину 6500-7500 км/ч. Али су њихова опитовања до сада била неуспешна. Пројекат Икс-51А није угашен, али ће за његову реализацију требати још много времена, а за серијску производњу још и више.

Према томе, у блиској, па и даљој будућности, не треба очекивати појаву никаквих нових оружаних система који би НАТО-у (читај: САД) омогућили да изведе брзи глобални удар.

Због тога, САД се тренутно уздају у морнаричке и авионске крстареће ракете ("томахавк"), и у стратешку и морнаричку авијацију.

Крстареће ракете Морнаричке авијације САД обезбеђују удар са бојевом главом од 340-350 кг и одступањем од циља највише 5-10 м. Ове ракете могу да носе и употребљавају сви савремени бродови и подморнице америчке флоте. На свакој од 23 вишенаменске подморнице класе "Лос Анђелес" може бити 12 таквих ракета.

Отприлике исти број могу да носе и 3 подморнице класе "Морски вук" (“Sea Wolf”) и 9 подморница класе "Вирџинија". Према програму конверзије подморница класе "Охајо" у носаче "томахавк" ракета, постоје 4 подморнице те класе и свака би могла носити 154 ракете. Међутим, програм је угашен. Вероватно због размера пуне ракетне салве ових подморница.

Најновијих 61 америчких разарача класе "Орли Берк" (“Arleigh Burke”) има Мк41 лансерне јединице са 96 "цеви", а 22 ракетне крстарице типа "Тикондерога" имају 122 цеви у сличним лансерима.

Свеукупно, амерички бродови могу носити 4000 крстарећих ракета, а подморнице око 1000.

У стварности, међутим, с обзиром на потребу да се један део површинских бродова користи вишенаменски, као и због нивоа оперативне спремности америчког бродовља, максималан број крстарећих ракета што се може лансирати с површинских бродова или са подморница Ратне морнарице САД је између 2500 и 3000.

Поред средстава Ратне морнарице,  крстарећим ракетама могу бити опремљени и амерички стратешки бомбардери. Тренутно, Ратно ваздухопловство Армије САД (USAAF) има око 130 стратешких бомбардера који би могли да лансирају око 1200 крстарећих ракета. Дакле, у једном удару би се могло лансирати укупно
3700-4200 крстарећих ракета. Поред ракета, за нападе по циљевима до 600 километара унутар руских граница могло би бити употребљено и 2500-3000 тактичких авиона Ратног ваздухопловства и Ратне морнарице САД. Нема сумње да је то знатна сила која би могла да, ако не би било ефикасне одбране, уништи око 1000 важних објеката на територији америчког непријатеља.

Али, да ли би такав удар био у складу с концептом брзог нуклеарног удара? Очигледно не.

Прво, овакав удар не би био брз, јер би Американцима да га припреме требало два месеца па и више. За то време, Американци би морали да своју авијацију и морнарицу стратешки разместе у регионе близу циљева, а за то је потребно створити логистику и прикупити податке о могућим циљевима, због чега то не би био чисто ракетни удар, још мање брзи глобални удар, него "обичан" ракетно-ваздушни први напад.

Друго, иако би овакав удар по малим, па чак и земљама средње величине, значио крај њиховог постојања, не би их начинио потпуно бескорисним за отпор америчким копненим и преосталим ваздушним и морнаричким снагама. Дакле, САД би морале да прибегну традиционалним средствима да би уништиле сваки отпор. Према томе, овакав удар би имао смисла једино као увод у велику војну операцију у којој би се користила сва америчка сила. А то, пак, значи да удар не би био ни брз нити глобалан, него школски пример прединвазионог ракетног напада.

Врло често и од многих стручњака се чује да је брз глобални напад велика претња нуклеарним капацитетима Русије, и да би после њиховог уништења НАТО могао да користи "нуклеарно уцењивање" у односима са сваком земљом на свету. Што и јесте главни разлог с којег су Американци створили концепт брзог глобалног удара.

Тачно је да би, буде ли Русија пасивна и не хтедне да адекватно одговори на америчку агресију, овакав удар довео до скоро потпуног уништења руских нуклеарних снага. Али, у стварности, такав напад на Русију није много вероватан.

Прво, САД би га извеле само ако се напетост нагло повећа и односи постану веома, веома погоршани. А то је могуће једино ако у Русији пукне трпило и власт преузму политичке снаге вољне да уђу у отворен сукоб са САД. Ти људи би, суочени с поразом, употребили нуклеарно оружје чак и у ограниченом обиму, само да сачувају руску државу. Ако су на власти у Русији људи спремни на компромисе и  разговор, САД неће ризиковати да Северна Америка буде уништена нуклеарним оружјем ако покрену нуклеарни напад против Русије (за Западну Европу и друге земље НАТО-а није их много брига) .

Друго, такав напад би био "телефониран" дугим преиодом испуњеним претњама - довољно дугим да Русија припреми одговор. А онда би, с обзиром на војну моћ Русије, америчка војна операција била осуђена на пропаст.

Треће, "брз глобални удар" би трајао неколико сати (рачунарске симулације кажу 4 до 6). То значи да би се Кремљ, у првих десет минута и  када схвати размере напада, могао одлучити на пун узвратни нуклеарни удар, док су руски нуклеарни капацитети још увек нетакнути. Дакле, САД би изазвале нуклеарни рат употребом конвенционалног оружја. Надајмо се да тако нешто неће ризиковати, јер је сам руски нуклеарни арсенал довољан за потпуно уништење свог живота на Земљи.

Међутим, потпуно је другачија слика ако разматрамо ограничени напад на најважније инфраструктурне објекте и друге стратешке положаје, удар који би за постизање успеха локалних размера захтевао малу количину наоружања.

Тада не би било потребе за великим и дуготрајним припремама. Удар би се могао нанети снагама које су и иначе у стању сталне бојеве спремности - готово одмах, чим наређење стигне. Такав удар би био изненадан, и то не само у оперативном или стратешком него и тактичком смислу, јер би ограничен број крстарећих ракета ка циљу летео на малим и екстремно малим висинама, ван зоне надгледања противваздушне одбране.

Али брзина, неочекиваност и глобалност удара (по концепту, у трајању до 60 минута) може се постићи једино ако су у свим витално важним регионима света размештене америчке групе ваздушних и морнаричких снага. А то значи да САД могу одвојити само неколико десетина крстарећих ракета по нападу.

С таквим снагама можда би могло да се уништи једно или два велика индустријска постројења, 2-3 војна или владина објекта, као што су камп за обуку терориста или једна-две научне и истраживачке институције.

Дакле, како ствари стоје, концептом "брзог глобалног удара" могуће је, а тако ће бити и у догледној будућности, решити само задатке локалних размера: неутралисати каквог политичког активисту или вођство неке организације (које пре удара треба прогласити терористима), "ослободити" неку земљу могућности за спровођење развојног програма за који САД сматрају да није у складу са америчким интересима, или зауставити спровођење научног истраживања које угрожава безбедност САД и савезника.

Другим речима, концепт "брзог глобалног удара" има смисла у решавању проблема искључиво локалног карактера, и то по објектима на територији државе која не може да адекватно одговори агресору и нема безбедносне гаранције неке треће, довољно моћне државе.



Аутор: Константин Сивков, доктор војних наука и дописни члан Руске академије ракетних и артиљеријских наука (РАРАН)
Изворни текст на руском: 4 тыс. крылатых ракет, нацеленных на Россию - Свободная Пресса - Новости сегодня, 11 мая 2016
За SouthFront превео на енглески: "Камарад Корољов"
Извор: 4 thousand cruise missiles that are aimed at Russia
Превод: Ћирилизовано

Коментари