Ана Радмиловић: Одакле поплава глупости

Претпостављам да би многи људи радо приложили жалбе Савету за штампу, а због свакодневног малтретирања причама које ничему не служе

Након седнице седнице Комисије за жалбе при савету за штампу 25. маја, ово саморегулаторно тело изашло је с податком о 132 текста где је прекршен Кодекс новинара, а само у априлу и само на тему убиства певачице Јелене Марјановић. Након тога, бизарности на рачун једне смрти замениле су спекулације на тему пада глумице Неде Aрнерић.

Вест о томе само је повод за питање које се намеће - чему уопште служи штампа где су вести из црне хронике редовно на насловним странама. Као да ратови, сиромаштво, глад, болести и све оно што узнемирује иоле нормалног човека нису довољни, па је потребно још и да све оно од чега заиста читаоцу зависи живот (као што су струја, економија, нафта, здравство, школство…) падне у запећак грозота, писања о морбидним породичним убиствима, детаљима саобраћајних удеса, великим словима истакнутих „кључних речи“ у насловима од којих се преврће стомак.

Неко би рекао да смо полудели

Свакако да економија не звучи забавно, смрт је увек на првом месту – ако је нема, чему смо сведочили прошлог лета, новинари неких листова ће седети у болницама као задушне бабе злослутнице и нестрпљиво чекати да објаве вест о смрти глумца, што се дешавало са Драганом Николићем. О грозоти као што су писања о убијеној певачици, коју је смрт прославила више од песме, а на начин који не само да је за тужбу него и за пребити (починити кривично дело) оне који су тиме хранили публику, од које су направили воајера, гледаоца „снаф“ порнографије где је врхунац тренутак када жртву убијају – не може на нормалан начин ни да се говори.

Човек затвори новине, макне с екрана Интернет страницу, не жели да прочита више ни реч од аутора који се тиме бавио. A многи су.

Друга „забава“ су бучне пароле, политиканство, запаљиве изјаве. Нова звезда Интернета је нека девојка која је писала какву све мучну смрт и коме прижељкује, на ког политичара не би трошила ни метак и томе слично – што је наишло на аплауз, а затим су шокирани пратиоци побеснели на „терор владе“ када је девојка приведена на информативни разговор.

Неко би рекао да смо сви постали крвожедни, да смо полудели, да је за то крива ова или већ нека власт, сиромаштво, безнађе… Добро, али истина је и да су екстреми увек најгласнији, лепак су за незадовољне људе, људи се најлакше идентификују са најпростијим садржајима. То су садржаји на које су навикавани годинама, то је инсистирање на црној хроници, причама где је неки доктор узео мито, где је неко умро у болници због сепсе и нељудских услова, где је неко добио отказ па после отказа и манију гоњења јер је уверен да то никако није до њега него је до политичких схватања, где су сви ођедном цензурисани…  Све то постоји, дешава се, постоји и цензура као што постоје и садржаји које би свако нормалан забранио јер су кршење не само Кодекса новинара него елементарне пристојности а исто тако постоје и много важније теме. Или макар лепше, што их не чини мање корисним.

Коме се заправо обраћа та штампа

Култура, као најскрајнутија тема, рецимо, могла би да помогне да човек с навиком да чита новине, не изгуби ту навику и уопште жељу да ишта „сазна“ из таквих новина. Јер су таква сазнања небитна, бескорисна и могу да занимају само некога ко заиста има проблемса здравим разумом. Као „реконструкције“ грозних злочина, као малтретирање сваке јавне личности којој се омакне да јој се нешто деси, било развод, било болест, било незгода и пад.

Једнако непотребни делују и политички коментари, сем ретких који прикажу неке друге увиде, имају смисла за хумор или нешто знају па то вреди прочитати. Остало су псеудоанализе света који се мења а ту промену ретко схватају и они који о њој пишу и они који то читају, то су странице и странице нечијих политичких ставова. Публику више и не занима информација него ко боље навија за или против некога.

Не верујем да се ради о подилажењу лошем укусу широких народних маса а зарад већих тиража. Склонија сам да мислим да је реч о наметању тих садржаја али да се, опет, не ради ни о каквој завери, где би новинари требало да намерно заглупљују јавност, него да је ствар много једноставнија. Да се ради о недостатку храбрости да се не учествује у томе, о недостатку знања да све то буде богатије и квалитетније, засићењу, лењости којој је најлакше да преписује гадости и кити их новим бизарностима… Све то личи на писање за листове као Треће око и томе слично, где су се аутори силно забављали измишљајући видовите бабе, увампирене приказе на аутопутевима, летеће мачке и томе сличне приче – једнако корисне као и ово што сам рецимо данас прочитала у дневним листовима, покушавајући да схватим коме се заправо обраћа та штампа.

Није свет тако гадно место

Не мислим да је елитистички запитати се зашто - поред бизарности или текстова где се новинари све чешће баве собом, то јест колегама које не ваљају, па се препуцавају опозициони са ваљда позиционим - више готово да не постоје ни путописи, скоро да нема приказа књига уколико нису рекламе, ретко где може да се прочита о мору нових филмова, турских, румунских, руских, о новим трендовима ХБО продукције где јунаци, после неких десет година, поново пуше – ето, откуд ођедном усред антипушачке хистерије - Холивуд опет пуши? И тако даље, и тако даље.

Ни дашка неког ветра и написа који би потакли читаоца да се, баш јер живи у мало гаднијим временима, измести, заинтересује за нешто што је у вези са животом, отвара неке прозоре и упућује на нешто важније од тога ко је коме одбрусио са све великим болдованим словима и десет узвичника, детаљних описа погибија са све сликама и да се не понављам.

Нису ти новинари и текстописци толико испразни да би сви тако лако постали гомила острашћених манијака, нису ни толике незналице да се баве више не ни само приватним животом јавних личности него и узроцима смрти, поједностима лечења, сахранама. Нису ни читаоци полудела маса гладна крви и свађа. Нити је свет тако гадно место, у шта би човек био уверен да се о њему информише само из штампе.

Нисам сигурна да схватам како је дошло до овога. Претпостављам да би многи људи радо приложили жалбе Савету за штампу, а због свакодневног малтретирања причама које ничему не служе.



Аутор: Ана Радмиловић
Извор: BalkanMagazin :: Odakle poplava gluposti

Коментари

  1. Ана, ви новинари можда нисте свесни, али нешто се дешава: ми Остали, престали смо да конзумирамо медије. Ево помало лавирамо кроз интернет и ту обратимо пажњу на покоји поуздан сајт; после нам је још теже да гледамо (управо тако - "да гледамо") новине и ТВ.

    ОдговориИзбриши

Постави коментар