Украјински рагуљи

Напомена преводиоца, Мирослава Младеновића
Рагу́љ, рогу́љ (мн. рагуљи́, рогуљи́, рогуљјо, жен. рагу́љиха, рогуљи́ха) — реч украјинског жаргона, у општој лексици - презриви надимак са значењем «примитивни човек, некултурни сељак». У украјинском уличном жаргону употребљава се за означавање сваког сеоског житеља.
По једној од верзија, термин «рагуљ» је настао од речи рогатка (рогатка- препрека од укрштеног и заоштреног коља) — тако су називали мале грађевине (будки и шлагбаумы – стражарске кућице и рампе), које су на раскрсницама путева Аустро-Угарске и Пољске служили као нека врста царинског пункта на улазима у град. Ову верзију посебно подржава писац и публициста Јуриј Виничук који је проучавао обичаје и културу Љвова. По његовом мишљењу рагуљима су у Аустроугарској и Пољској називали становнике приградских насеља Љвова којима је било дозвољено да кроз препреке прођу у град и довезу производе за продају само ноћу, а са свитањем су били обавезни да напусте територију града. Када су хтели некога окарактерисати као «сељака из околине», називали су га рагуљом.
Надаље су рагуљима почели називати бивше сељаке који су формално постали становници града и изгубили сеоску, али се показали неспособнима да прихвате градску културу. При том су се истицали по категоричности и самопоуздању, јер су не само одбацивали свако другачије мишљење, већ се према њему односили са ратоборним презиром.
Од речи «рогуљ» направљени су жаргонске речи: рогуљизам, рогуљство – глупост, примитивност, нешто апсурдно.
Пошто су у употреби оба назива, и рогуљ и рагуљ, ја сам изабрао „рагуљ“ да бих избегао сличност са нашом речи рогуље. Ако ви случајно нађете неке сличности са догађајима или личностима са подручја бивше Југославије или чак Србије, крива је само ваша машта. Ја нисам аутор, само сам превео текст.

 Рагуљи, преживела секта

Украјина је дала свету по својој окрутности и дивљаштву јединствен пагански феномен - "рогуљизам" или "рагуљизам", који не само да је преживео сваки пут прилагођавајући се новим господарима, већ и успео да освоји територију десет пута (!) већу од свог природног станишта.
Специфичност феномена рагуљизма лежи у чињеници да се у овом случају не колонизују пагани, цивилизацијски примитивни дивљаци, како се уобичајено у свету називају такви процеси. Напротив, рагуљи дивљаци колонизују цивилизацију.
Такви случајеви у историји су веома ретки и могу се поредити, на пример, али само наизглед, са најездом варвара на Римско царство или монголско-татарским освајањима, мада су тада дивљаци имали бројчану предност над непријатељем, и тако компензовали предност противника у наоружању.
Овде су дивљаци подчинили становништво десет пута бројније, присилили га да верују у њихов паганско-аријевски сан у виду митског лажног божанства под називом "Украјина" ("трозубац" - знак паганског бога кише), подметнули свој језик и културу. Да, најезду рагуља плаћа "кошер" буржоазија, али ипак су Руси у бројчаном погледу огромна већина, чак и у Галицији, па би једноставно прегазили "безобразне" дивљаке. Али у овом случају, по мом мишљењу, ловорике победника не заслужују рагуљи већ њихови хазарски водичи. Уз све заслуге наше совјетске прошлости, јасно се идентификује њена суштинска грешка која је ослабила руски народ и од њега направила безличног посматрача: власт не може бити лоша, чак и ако је иноверна и инородна, освајачка, надање да ће се све решити само по себи, треба седети, не мешати се, преживети. Ово је посебно видљиво у Украјини, која својим обиљем хране и топлијом климом једноставно опушта човека. Али док је руска већина радила за добробит земље и уживала у брижности совјетске државе, рагуљска мањина се под вођством хазарске мафије мобилисала.
Способност преживљавања паганских рагуља у свим фазама историјског развоја југозападних руских земаља обезбедила им је вештину да се брзо преоријентишу и прилагоде новим условима и господарима, вештину која је сада у капитализму највреднија. Када је власт била православна, пагански рагуљи су формално постали православни, чим је власт постала католичка и понудила прелазак у јерес унијатства, рагуљи су брзо формално постали гркокатолици, али фактички остали пагани.
На свакој одређеној територији или насељу, рагуљи су имали своје такозвано "унијатство". Зато не изненађује "вирални" видео са унијатским свештеником који ноћу у шуми обасјан паганским бакљама у позадини позива на убијање Москаља (погрдни украјински назив за Русе прим. прев.). Или, на пример, кад унијатски свештеници марширају на челу процесије са паганским бакљама. Или свештеници-унијати испршени испред сламних или дрвених идола.
Овде се треба сетити да су још за време Великог отаџбинског рата рагуљске банде такозваних "украјинских националиста" биле уједињене вером у једно аријевско митолошког божанство које се зове "Велика Украјина", створено по лику и обличју истог аријевског божанства као "Велика Немачка" или " хиљадугодишњи Немачки Рајх", при чему су се, формално, убрајали у хришћане. Зато нови западни господари рагуља нису ништа мењали, само су почели да развијају већ готов "немачки алат" за борбу са Русијом, дајући тој борби комерцијални карактер.
Глупо је тврдити да је процес рагуљизације почео са добијањем наводне независности Украјине 1991. године. Нека се не увреде присталице совјетског система и ексклузивности "гвоздене завесе", али рагуљизација или, како се зове у медијима, бандеризација никада није престајала. Совјетске пропаганда о уништавању последњег бандеровца значила је, а и то можда, да је било завршено са наоружаним бандама рагуља, али је рагуљска паганска идеологија "украјинских аријеваца" отишла у илегалу и из ње изашла за време Брежњева.
Совјетска економска стагнација 1970-1980 изродила је не само прве контраверзне милионере предузетнике, већ и навику да се прећуткује и прикрива све негативно да не би дошло до панике међу становништвом. Ово је посебно цветало у Украјинској ССР (Совјетској Социјалистичкој Републици - прим. прев.), јер је генерални секретар Леонид Брежњев био земљак, плус је први секретар Комунистичке партије СССР Шербицки све покривао својим ауторитетом. Сваки партијски чиновник, плашећи се за своју фотељу, се трудио да сакрије било шта негативно. То су ефикасно користиле западне обавештајне службе, које су рагуљством управљале преко њихових рођака утеклих у иностранство после пораза немачко-фашистичких окупатора.
Сетите се преко кога је пуном паром на нелегално тржиште (тзв. бувљак) довожена у совјетско време западна дефицитарна роба? То што су доносили морнари била је само кап у мору. Запад је већ осамдесетих година снабдевао Пољску, Мађарску, Чехословачку, "дражима западне цивилизације", која је на тај начин продрла у Совјетски Савез. Кријумчарењем се као и увек бавило рагуљство, а снабдевали су робом углавном кавкаске и хазарске шверцере широм Савеза.
Дође ми да се смејем, кад се Москаљ НН, генерал полиције рођен у Черновицкој области (област уз границу Румуније....75% Украјинци и 4,1 % Руси - прим.прев.) наједном пробуди и поче с причом о кријумчарењу у западној Украјини - које постоји 50 година, најмање. У независној Украјини кријумчарењем сада се бави свако, а у совјетско доба то је могао само брижно одабран рагуљ, каналима за снабдевање преко верских и бандеристичких веза. Сваки функционер партије у совјетској номенклатури је био пресрећан ако му се дало да "музе" рагуљију, бива плаћен за прикривање. Приде, рагуљи су их, за џабе, мазили лепотама "западне цивилизације": порнографијом, плочама популарних рок звезда, модним крпицама, парфимеријом итд. За такав мито су брзо заборављена зверства рагуља - украјинских националиста током рата. На кријумчарењу су одрасле целе рагуљске породице - неколико генерација гангстера.
Захваљујући шверцу и финансијској подршци из иностранства, рагуљи су се по свом материјалном положају и у совјетско доба јако разликовали од осталих становника западне Украјине. Њима су "дражи европског живота" увек биле на располагању.
Ево примера. 30. маја 1979. године на граничном прелазу "Шегини" у Тернопилској области је, за воланом црног мерцедеса, ухапшен италијански свештеник Винченцо Бернардо. Оптужен је за кријумчарење. У СССР, Винченцо је долазио већ четири пута, тајно преносио и предавао неким људима велике суме новца. Овај пут је код њега било око 13,000 рубаља, у вешто скривеној прегради и неколико кофера са женским стварима. У то време - огроман новац. Током истраге, Винченцо је рекао да је шпијунирао Совјетски Савез у име унијатског кардинала Јозефа Слипа, блиско повезаног са ЦИА.
Ако се у Совјетском Савезу о нечему није говорило на телевизији и писало у новинама, то не значи да тога није било. У стварности није све било тако мирно и глатко. Још један пример. Тужилаштво града Дрогобича у Љвовској области је 1980. године покренуло кривични поступак против припадника фанатичне секте рагуља "покутники". Тако су у зимској ноћи 19. јануара 1980. верски следбеници паганског бандеровца-полууниајата четрнаест сати вадали 26-годишњу продавачицу К. из локалне продавнице босу по снегу, а затим је силом држали у леденој води речице Тисменице. К. је после инцидента запала у стање реактивне психозе, и морали су да јој ампутирају обе ноге због промрзлина. Од К. се, због њеног страха од могуће одмазде "виђенијих" рагуља, дуго времена није могло добити објашњење о инциденту. Али иследници су ипак установили околности случаја и ко су починиоци.
Организатор злочина Скалич Семен Федорович је ухапшен. Рођен у селу Довги, Дрогобичевски рејон, Љвовска област 10.09.1920. године, образовање 4 разреда, незапослен, сада је код рагуља-бандероваца наводно "мученик за веру".
Испитивањем убеђења Скалича утврђено је - да хвали украјинске буржоаске националисте и крвава злодела њихових банди током рата, оптужује нацисте што нису победили СССР, нада се новом рату ... Љвовски обласни суд је 19.08.1980. осудио "свесног" Скалича С.Ф. на 10 година затвора. (За бандеровце је велика част да их назову свидомиј (рус. свидомый, свидомость, од украјинског: національна свідомість – од пољске речи świadomy; рус. сознательный - свестан... национална свесност. Подразумева се да је католик или, у горем случају, унијат - прим. прев.). Скалич је сматран за посебно опасног рецидивисту, јер је претходно осуђен 1945. године и служио казну за учешће у бандеристичком подземљу.
Не треба да будемо изненађени садашњим зверствима бандероваца сада, јер се нису плашили да "раде" садистичке грозоте ни у совјетско време, а сада још мање. Чињеница да је совјетски кривични поступак увек покушавао да прикрије такве мотиве злочина који су били на основи међуверских или међунационалних односа – наводно религија у СССР-у нема и све нације живе сложно, тако да би многи насилни злочини који се воде као наводно "насиље у породици" у западној Украјина могли да крију горепоменуте мотиве.
Напомена аутора: Покутники (укр. покутники, званично "Словенска црква Светог Духа") - религијски покрет у западној Украјини, који је касније наводно одбачен од стране УГЦЦ (Украјинска гркокатоличка црква). Покутники верују да у Украјини постоји тајна битка између сила таме и светлости. Центар светског католичанства је наводно прешао из Рима на брдо код села Средње на Станиславовшини; воду из потока који тече са ове планине, покутники користе уместо причешћа.
После 1991. године покутники су изашли из илегале. Њихова заједница је релативно велика у западним регионима Украјине, посебно у области Карпата. Није утврђен њихов тачан број, како због тога што се обичним људима на улици и сада представљају као унијати, тако и због раскола који су настали у рагуљско-бандеровском окружењу после Другог светског рата. Секта се одликује потпуним потчињавањем свом вожду-вођи и жестоком мржњом према православцима.
Рагуљство је међу првима у СССР-у окусило плодове приватног предузетништва ( "масовно поткупљивање"). Пуном паром је израђиван намештај и производи од дрвета и метала. Читаве бригаде рагуља су градиле приватне куће у различитим деловима СССР, ја се тога добро сећам. Било је јасно да су негде пријављени на послу, неко им је дао радне дане, неко прикривао - то није било тако давно. Сви су били задовољни, а које су биле размере?
То није изненађујуће, јер су се у то време, како би се избегле казне за нерад, чак и коцкари и уцењивачи пријављивали да негде раде. Док су Руси у западној Украјини грбачили у предузећима и задругама, рагуљи – пагани су се бавили шверцом и илегалном трговином, "халтуром" (рус. халтура, услуга неком на вишем положају од тебе - прим. прев.), купујући себи привилегован положај у друштву. На пример, неколико рагуља које је водио неки Бурдјугој, у суштини без сталних занимања, у периоду 1979-1982. бавило се нелегалним послом у циљу стицања користи. Истрага је показала да су остварили незаконито стечену добит од 43,600 рубаља, а за коришћење радне снаге исплатили око 164,000 рубаља. Велика афера је довела до осуде починилаца. (Текст о истрази и осуди је аутор цитирао из књиге Н.Н. Јаковљева "ЦИА против СССР-а" у којој је наведена оптужба писана специфичним полицијским језиком. Аутор је помиње зато што су је западни медији користили за пропаганду, да покажу како у СССР-у прогањају "верујуће" јер су се бавили "штампањем литературе религиозног садржаја" - прим. прев.)
Модерно рагуљство је, за само неколико генерација, израсло на комерцијалној промоцији западних вредности. Уз помоћ добијеног "лаког" новца и веза путем мита, рагуљи су почели да продиру у партијски и чиновнички апарат, постепено рагуљизујући обласне центре западне Украјине.
После 1991. године, када је мит о аријевском божанству рагуља у виду независног "украјинског тисућгодишњег рајха од стварања света" почео да се примењује у пракси и задобио сасвим легитиман правни основ, рагуљизација је попримила дрзак и одлучан карактер. До тада су се и кијевски студенти инфицирали двема пратећим "уљудбеним бољетицама": западњаштвом, кроз популаризацију кријумчарења као нечег вредног; и рагуљским сном о свом божанству - држави "Украјина", кроз ауторитет дистрибутера дефицитарне робе.
После распада СССР-а, у Украјини се сваке године све већи број људи из других крајева уписивао у рагуље, ради напредовања у каријери и лаког новца. Рагуљство је постало "ин".
Током премијерског мандата Јулије Тимошенко, рагуљски шверцерски бизнис у западној Украјини је узела под контролу дњепропетровска хазарска мафија, у очекивању могућег "веома великог бизниса" од будуће евроинтеграције. Изузетак је једино Закарпатје са кланом Балога, који је био под покровитељством самог "америчког папучара" на допунском послу украјинског председника Виктора Јушченка, не дозвољавајући земљакињи Јулији Владимировној (Тимошенко - прим. прев.) да све узме под своју контролу.
Европске интеграције и безвизни режим су давнашњи сан рагуљске кријумчарске мафије. С њим би могла да без контроле прелази дуж читаве еу-украјинске границу и да, користивши зоне слободне трговине са Русијом, руско тржиште попуни европском робом. Али "зли полицајац ујка Вова Путин" је својим изјавама и законским мерама ради заштите руског тржишта и руских произвођача од последица европске интеграције Украјине почео да сахрањује "европски сан о великом бизнису" рагуља и њихових кошер водича.
Сад замислите очај рагуља због штете настале падом руског БДП-а, а сан је био тако близу? Сав им се бизнис заснивао искључиво на кријумчарењу и трговини и тако је руски председник постао главни непријатељ рагуљских "евросневатеља".

Аутор: Витали Трифонов
За Ћирилизовано превео: Мирослав Младеновић

Коментари