Марина Д. Рихтер
Специјално за Политику
Беч – Руска авангарда представља једно од најсвестранијих и најрадикалнијих поглавља уметности 20. века. Иако различити по стиловима и идејама, руски авангардисти су истовремено у потрази за новом и универзалном уметношћу. С једне стране, црпели су инспирацију из западноевропске, превасходно париске уметничке сцене и нових облика изражавања попут фовизма и кубизма, а са друге, из визуелне традиције руске народне уметности и токова совјетске револуције. Без обзира на то да ли се позивају на апстракцију супрематизма и конструктивизма или на привидно традиционалније облике репрезентативне уметности, заједнички циљ им је раскид са прошлошћу и тежња ка синтези источноевропске популарне културе и западноевропског модернизма. Свака група је програм, сваки програм изазов.
Пригрливши тезу да је, због њене изразите комплексности, о руској авангарди погрешно говорити у једнини, кустоси изложбе „Од Шагала до Маљевича” стављају акценат на дијалошке односе између различитих школа и колектива, сваке са особитим развојним путањама, инсистирајући на феномену синхронизма асинхроничног типичног за ту епоху. „За разлику од француске уметности у којој следе правац за правцем, у руској уметности постоји мноштво покрета који делају истовремено, често у противречности или чак у жестоком конфликту један са другим”, изјавио је директор Албертине и уједно ко-кустос изложбе др Клаус Шредер.
Изложено је 130 експоната у вредности од преко милијарде долара од којих већина долази из Државног музеја у Санкт Петербургу. Предњаче, нетипично за ово поглавље уметности, уља на платну, али има и примера плакатне уметности, неколико скулптура и цртежа. Радови нису окачени хронолошки и изузимајући промашен наслов („од-до” води на странпутицу јер се коси са идејом поставке) и недоречене и слабо тематски обрађене кратке филмове наручене да контекстуализују политичку и социјалну позадину три значајне епохе руске историје (крај царске династије, Лењинову владавину и Стаљинову диктатуру), изложба Од Шагала до Маљевича је одлично осмишљена и изведена. Десет поглавља – Неопримитивизам, Рајонизам, Кубофутуризам, Шагалова дихотомија емоција, поезије и сећања, Супрематизам и Маљевичев бескомпромисан пут до апстракције, Кандински и духовна авангарда, Конструктивизам, Агитпроп, Супренатурализам (симбиоза супрематизма и натурализма) и Социјалистички реализам показују спој оног наизглед неспојивог у најузбудљивијем поглављу новије историје уметности. Ремек-дела Михајла Ларионова, Наталије Гончарове, Казимира Маљевича, Василија Кандинског, Ела Лисицког, Натана Алтмана, Александре Екстер, Олге Розанове, Љубов Попове, Владимира Татлина, Павела Филоновог, Алексеја Јавленског, Марка Шагала и многих других илуструју ове различите стилове.
Један од најупечатљивијих делова изложбе бави се периодом од 1905. до 1917. са Наталијом Гончаровом и Михајлом Ларионовим, главним представницима покрета изниклог из примитивизма, који има паралеле са експресионизмом. Смештена у просторији на чијем се улазу симболично налазе бисте Цара Николаја II и царице Александре, а на излазу Лењинова скулптура Сергеја Меркурова, њихова платна сведоче о интересантној, прогресивној промени сликарске технике у духу новог времена. Раним радовима Гончарове – „Рвачима” (1908(09), „Плавој крави” и Сељацима” из познате серије „Берба грожђа” и „Праљама” (све 1911), доминирају монументалне фигуре наглашених контура и једноставне у детаљу, препознатљиве по статичности боје немодификоване сенкама и светлошћу. Сликарка се већ 1912. окреће футуризму – експерименту са мноштвом стилова и мултипликацији што је видљиво у „Пауну” (1912), „Бициклисти” (1913) и „Шуми” (1914), уљима такође изложеним на поставци у Бечу.
Албертина, позната по својој бескомпромисној, смелој унутрашњој архитектури када се ради о постављању великих комерцијалних изложби, држи се, у случају Маљевича, његове тврдокорности по питању излагања на бело окреченим зидовима, са „Црним квадратом” (1915) као централним делом кога је сликар видео као сунце 20. века. Његовом највећем опоненту – Шагалу – дат је колорит у коме до највећег изражаја долази уметникова сањалачка природа. На ноћно плавим зидовима су окачена нека од његових капиталних дела, почевши од „Виолинисте”, насликаног на класичном кафанском карираном столњаку , преко „Огледала” (1915), „Оца и бабе” (1914) или „Јеврејина у црвеном” (1915). Дуел ова два сликара се, међутим, не наставља постхумно на изложби, што би се из наслова евентуално могло закључити.
Дуел стилски воде не само Ларионов и Зинаида Серебрјакова „Венером” (1912) и „Јавним купатилом” (1913), већ и појединачни уметници сопственим, неколико година удаљеним фазама – Владимир Лебедев се од чисто кубистичке „Праље” (1922) дистанцира класичним женским портретима и актовима створеним деценију касније, а Иван Кљун се од нефигуративног сликарства инспирисаног Маљевичем, већ током 1920-их окреће француском пуризму. Поменути дијалози су окосница изложбе у Албертини која траје до 26. јуна.
Марина Д. Рихтер / Политика
Александар Јовановић / Ћирилизовано
Је л' било ликовне уметности у Русији и пре Октобарске револуције? И да су нешто створили и православни Руси, а не само Јевреји?
Не баш суптилна пропаганда.
Као што је прилично очигледно и шта је Британски савет хтео са поклоњеном изложбом Дамијена Хирста, сликара којем је централна тема смрт, у Бањалуци: Izložba “Nova religija” britanskog umjetnika Damiena Hirsta u Banjaluci Banjaluka.com
Специјално за Политику
„Од Шагала до Маљевича” изложба посвећена руској авангарди у бечкој Албертини
 |
| Наталија Гончарова, Плава крава, 1911 (Фото: Albertina, Vienna – The Batliner Collection) |
Беч – Руска авангарда представља једно од најсвестранијих и најрадикалнијих поглавља уметности 20. века. Иако различити по стиловима и идејама, руски авангардисти су истовремено у потрази за новом и универзалном уметношћу. С једне стране, црпели су инспирацију из западноевропске, превасходно париске уметничке сцене и нових облика изражавања попут фовизма и кубизма, а са друге, из визуелне традиције руске народне уметности и токова совјетске револуције. Без обзира на то да ли се позивају на апстракцију супрематизма и конструктивизма или на привидно традиционалније облике репрезентативне уметности, заједнички циљ им је раскид са прошлошћу и тежња ка синтези источноевропске популарне културе и западноевропског модернизма. Свака група је програм, сваки програм изазов.
Пригрливши тезу да је, због њене изразите комплексности, о руској авангарди погрешно говорити у једнини, кустоси изложбе „Од Шагала до Маљевича” стављају акценат на дијалошке односе између различитих школа и колектива, сваке са особитим развојним путањама, инсистирајући на феномену синхронизма асинхроничног типичног за ту епоху. „За разлику од француске уметности у којој следе правац за правцем, у руској уметности постоји мноштво покрета који делају истовремено, често у противречности или чак у жестоком конфликту један са другим”, изјавио је директор Албертине и уједно ко-кустос изложбе др Клаус Шредер.
Изложено је 130 експоната у вредности од преко милијарде долара од којих већина долази из Државног музеја у Санкт Петербургу. Предњаче, нетипично за ово поглавље уметности, уља на платну, али има и примера плакатне уметности, неколико скулптура и цртежа. Радови нису окачени хронолошки и изузимајући промашен наслов („од-до” води на странпутицу јер се коси са идејом поставке) и недоречене и слабо тематски обрађене кратке филмове наручене да контекстуализују политичку и социјалну позадину три значајне епохе руске историје (крај царске династије, Лењинову владавину и Стаљинову диктатуру), изложба Од Шагала до Маљевича је одлично осмишљена и изведена. Десет поглавља – Неопримитивизам, Рајонизам, Кубофутуризам, Шагалова дихотомија емоција, поезије и сећања, Супрематизам и Маљевичев бескомпромисан пут до апстракције, Кандински и духовна авангарда, Конструктивизам, Агитпроп, Супренатурализам (симбиоза супрематизма и натурализма) и Социјалистички реализам показују спој оног наизглед неспојивог у најузбудљивијем поглављу новије историје уметности. Ремек-дела Михајла Ларионова, Наталије Гончарове, Казимира Маљевича, Василија Кандинског, Ела Лисицког, Натана Алтмана, Александре Екстер, Олге Розанове, Љубов Попове, Владимира Татлина, Павела Филоновог, Алексеја Јавленског, Марка Шагала и многих других илуструју ове различите стилове.
Један од најупечатљивијих делова изложбе бави се периодом од 1905. до 1917. са Наталијом Гончаровом и Михајлом Ларионовим, главним представницима покрета изниклог из примитивизма, који има паралеле са експресионизмом. Смештена у просторији на чијем се улазу симболично налазе бисте Цара Николаја II и царице Александре, а на излазу Лењинова скулптура Сергеја Меркурова, њихова платна сведоче о интересантној, прогресивној промени сликарске технике у духу новог времена. Раним радовима Гончарове – „Рвачима” (1908(09), „Плавој крави” и Сељацима” из познате серије „Берба грожђа” и „Праљама” (све 1911), доминирају монументалне фигуре наглашених контура и једноставне у детаљу, препознатљиве по статичности боје немодификоване сенкама и светлошћу. Сликарка се већ 1912. окреће футуризму – експерименту са мноштвом стилова и мултипликацији што је видљиво у „Пауну” (1912), „Бициклисти” (1913) и „Шуми” (1914), уљима такође изложеним на поставци у Бечу.
Албертина, позната по својој бескомпромисној, смелој унутрашњој архитектури када се ради о постављању великих комерцијалних изложби, држи се, у случају Маљевича, његове тврдокорности по питању излагања на бело окреченим зидовима, са „Црним квадратом” (1915) као централним делом кога је сликар видео као сунце 20. века. Његовом највећем опоненту – Шагалу – дат је колорит у коме до највећег изражаја долази уметникова сањалачка природа. На ноћно плавим зидовима су окачена нека од његових капиталних дела, почевши од „Виолинисте”, насликаног на класичном кафанском карираном столњаку , преко „Огледала” (1915), „Оца и бабе” (1914) или „Јеврејина у црвеном” (1915). Дуел ова два сликара се, међутим, не наставља постхумно на изложби, што би се из наслова евентуално могло закључити.
Дуел стилски воде не само Ларионов и Зинаида Серебрјакова „Венером” (1912) и „Јавним купатилом” (1913), већ и појединачни уметници сопственим, неколико година удаљеним фазама – Владимир Лебедев се од чисто кубистичке „Праље” (1922) дистанцира класичним женским портретима и актовима створеним деценију касније, а Иван Кљун се од нефигуративног сликарства инспирисаног Маљевичем, већ током 1920-их окреће француском пуризму. Поменути дијалози су окосница изложбе у Албертини која траје до 26. јуна.
Марина Д. Рихтер / Политика
Александар Јовановић / Ћирилизовано
Је л' било ликовне уметности у Русији и пре Октобарске револуције? И да су нешто створили и православни Руси, а не само Јевреји?
Не баш суптилна пропаганда.
Као што је прилично очигледно и шта је Британски савет хтео са поклоњеном изложбом Дамијена Хирста, сликара којем је централна тема смрт, у Бањалуци: Izložba “Nova religija” britanskog umjetnika Damiena Hirsta u Banjaluci Banjaluka.com
 |
| Извор: Damien Hirst - Painter, Sculptor - Biography.com |
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!