ННП подморнице и њихов значај за Русију


Увод преводиоца:


Када су 7. октобра 2015. руски бродови у Каспијском мору први пут испалили крстареће ракете „Калибар НК” нису само изракетирали позиције Исламске државе већ су налупали и Запад, довели у питање његову стварну војну моћ. Тај догађај је мало ставио у засенак оно што је још и више шокирало "партнере": испаљивање морнаричке верзије „Калибар ПЛ“ 08.децембра са подморнице „Ростов на Дону“ из Средоземног мора.

Зашто су Руси изабрали за прво лансирање и показивање свету нове крстареће ракете баш своју Каспијску флоту. Да ли због тога што је даљина до циља била отприлике иста као од Калињинграда до Лондона? Да ли због неких рачуница Вашингтона како они имају шест а Москва само две флоте па ће ако треба жртвовати четири да би уништили обе руске и опет ће им остати две, довољно да владају морима. Али, одједном, мали ракетни бродови Каспијске флоте коју нико није узимао за озбиљно постају скоро стратешки ратни бродови који могу нанети удар по удаљеним циљевима, а налазе се у мору у који флоте НАТО-а немају приступ. Зашто је баш „Ростов на Дону“ испалио ракете са Средоземља? Да ли због тога што се та подморница сматра најтишом од свих типова у наоружању РФ. Није без разлога добила надимак „црна рупа“ јер ју је заиста тешко открити у дубинама мора. "Ростов на Дону" иначе припада 4. самосталној подморничкој бригади Црноморске флоте ВМФ Русије.

Ако је плотун са Каспијског мора показао да је у домету ракета већи део Блиског истока и Средње Азије – све до арапских држава Персијског залива и Пакистана, плотун са подморнице је послао поруку да је у домету руског стратешког ненуклеарног оружја цео свет, јер та подморница, по својим карактеристикама, "обећава" да може, скоро непримећено, да дође и оде кад хоће.

Још једна случајност: ракета „Калибар” има сличан мотор као и крстарећа ракета Х-101 која се лансира са стратегијских бомбардера: ТРДД-50Б (37-01) са потиском 450 килопонда. Једноставним поређењем тежине и количине горива можемо закључити да би „Калибар“ требао да има већи домет од декларисаног... уз малу разлику због висине лансирања (технички подаци су узети са интернета). Ракета морског базирања је показала да има домет најмање 2.000 км, а по неким подацима може имати и 2.600км. Копнена варијанта не сме имати толики домет да се неби прекршио Споразум о ракетама средњег и малог домета. Да ли "Калибар" може имати и већи радијус дејства уз једноставну модификацију, или, можда, и без модификације? То питање остављам стручњацима.

А сад да се вратимо подморницама. Подморница пројекта 636.3 "Варшављанка" је једна од најтиших подморница на свету, између осталог и зато што има дизел-електрични погон. Управо тај погон јој је и највећа мана. Зато што не може да остане дуго под водом јер мора изронити да напуни акумулаторе а за дизел моторе је потребан ваздух. Ако се на те или на следећу генерацију подморница уграде анаеробни мотори који би им омогућили подводну пловидбу од пар или више недеља, е тада би НАТО заиста био у великом проблему - како открити бешумне подморнице наоружане са оружјем од кога скоро да нема одбране.

Нове подморнице које би требало да замене ове из пројекта 636.3 "Варшављанка" би требале бити и боље, са бољим звучним карактеристикама (још тише), боље наоружане и технички боље опремљене. Анаеробни мотор који би им омогућио далеко већу аутономију под водом без израњања се подразумева. По неким подацима, већ се ради на развоју потпуно нове генерације подморница под називом "Калина". Шта ће бити од тог пројекта - видећемо, а какве проблеме треба решити са погоном неатомских подморница прочитајте у...


Пет главних питања о анаеробним моторима за подморнице


Подморница 4. генерације "Санкт-Петербург". Подморнице овог типа ће ускоро бити опремљен са домаћим анаеробним моторима © РИА Новости, Алексеј Даничев

Већ више од 100 година, Русија заједно са Немачком, Великом Британијом, Француском и САД јесте и остаје један од лидера у области градње подморница. У периоду после Другог светског рата, свака друга подморница на свету је била произведена у СССР. Због изградње нових подморница на нуклеарни погон (ПНП), Русија је задржала позицију велике поморске силе. Али у области ненуклеарних подморница (ННП), по први пут у сто година, наша земља није успела да створи пројекат нове генерације, па је изгубила позицију лидера у бродоградњи. У периоду 2000- 2010. чак се причало о куповини ННП-а од Немачке. У чему је проблем? Подморница се, као и свемирски брод, креће у безваздушном простору. Међутим, до недавно, ННП је би потребан ваздух за рад погонског система. И само ННП 4. генерације су успеле да се ослободе ове зависности. Међутим, у Русији, развој ових технологија је суспендован, иако је последњих година било извештаја да је процес стварања националног анаеробног мотора пред самим завршетком. Убрзо ће руска бродоградња, са компанијама које сарађују са ВТБ (руска комерцијална банка са већинским државним капиталом - прим. прев.), почети с производњом нове генерације подморница.

Шта је то анаеробни мотор?

Анаеробни или ваздушно независни мотор  је мотор коме за рад није потребан атмосферски ваздух. Анаеробни је, на пример, ракетни мотор са течним горивом који се користи у ракетној и свемирској технологији. Али ваздухопловни турбомлазни мотор или дизел мотор који се користи као главни енергетски систем у ННП - није такав.

Зашто је потребан?

Ненуклеарне подморнице се крећу на погон електро мотора који се напајају са електричном енегијом која је сачувана у акумулаторима. Међутим, пуњење акумулатора траје дуго. Роњење у зони борбеног патролирања при брзини од 2-4 чвора ( чвор је 1852 м/ч или 1 морска миља на час или 0,514 м/с - прим. прев.) без изрона може да траје највише 4 дана, али акумулатори ће се испразнити за 80%, а њихово пуњење траје до 2 дана. Када роните са максималном брзином испразнићете све акумулаторе у року од неколико часова. Након тога, они морају да се напуне уз помоћ дизел мотора, а за њихов рад је потребан ваздух. Још током Другог светског рата, немачке подморнице су почеле да користе уређај под називом сноркел. То је цев, чији је горњи крај подигнут изнад површине воде, омогућавајући усисавање ваздуха без израњања на површину.

Први на свету сноркел је измислио и применио командант руске подморнице "Скат" Николај Гудимов 1910. године, али масовну примену тог уређаја извршила је тек немачка морнарица.


Подморница која користи сноркел треба да буде на дубини од само 10-12 метара, али бука рада дизел мотора постаје толико јак демаскирајући фактор да би је уз савремени развој модерних против подморничких средстава у таквом положају врло брзо нашли и уништили.

Анаеробни мотор вам омогућава да пуните акумулаторе на било којој дубини и практично бешумно. Његова употреба омогућава подморници да буде у зароњеном положају до 20 дана. На тај начин се ННП по својим могућностима приближавају нуклеарним подморницама, али су много јефтиније, мање и сигурније у погледу екологије и војно-политичких ризика.

Ко је то измислио?

Још 1939. године, у СССР је израђена експериментална подморница са дизел моторима који раде са резервама течног кисеоника, а у периоду од 1955. до 1958. године израђено је 29 подморница овог типа. Међутим, ова технологија је толико осетљива на пожар да су совјетски подморничари своје подморнице звали "упаљач". Немци су у Другом светском рату израдили подморнице серије XXVII са турбином, коју је покретало разлагање водоник пероксида. Ове подморнице нису имали времена да се примене у рату, а после рата су пала у руке совјетских стручњака. У окупираној Немачкој је створен посебан пројектни биро са немачким инжењерима. Више од 10 година су рађени експерименти и тестови, али употребом нуклеарног реактора нам се учинило да смо решили све проблеме подморничара и развој анаеробних мотора је заборављен дуги низ година.

Ново поглавље је отворенo 1988. године, када је у шведској подморници класе "Некен" ("Näcken") прорадио експериментални анаеробни агрегат на основи Стирлинговог мотора. Исте године, анаеробни мотор је тестиран у СССР-у, у експерименталној подморници "Катран". У Совјетском Савезу је развој анаеробног енергетског система на основу тзв. горивних ћелије започет 1978. године, на истој технологији електрохемијског генератора која је коришћена на космичкој летелици за вишекратну употребу (шатл) "Буран". 1992. године, Швеђани су поринули у воду ННП "Готланд" - прву произведену подморницу са анаеробним агрегатом. Укупно је у шведску морнарицу уврштено пет подморница типа "Готланд". Међутим, анаеробним моторима су опремљене само три. Акустичке карактеристике тих подморских "шуњала" су такве да их америчка морнарица користи на вежбама да проигравају непријатељске подморнице. У једној школској борби за обуку, подморница "Готланд" је успела да победи америчку подморницу на нуклеарни погон "Хјустон", која је 4,5 пута скупља, и наменски пројектована за противподморничку борбу.

Међутим, у овом тренутку најнапреднију анаеробну подморницу праве Немци - пројекат U212. Прва таква подморница је поринута 2002. године, а сада држи рекорд са непрекидном пловидбом у подводном положају без употребе сноркела за ННП - две недеље. Тренутно, под заставама Немачке и Италије плови 8 подморница овог типа. Лиценцу за производњу је купила и Јужна Кореја.

Како то функционише?

У развоју горивних ћелија за подморнице користи се систем направљен још за шатл "Буран" © РИА Новости Вјачеслав Бобков

Анаеробни мотори за подморнице могу бити различитих типова. На пример, шведски тип подморница "Готланд" су опремљене са мотором "стирлинг". Овај мотор у основи функционише на исти начин као конвенционални мотор са унутрашњим сагоревањем, са једином разликом што се радна супстанца у цилиндру не греје сагоревањем унутар цилиндра, већ топлотом извана. Одсуство микро-експлозија у цилиндру омогућава мотору да ради практично бешумно, што је веома важно, посебно за подморнице. Французи свој пројекат развијају путем којим је некад ишла Немачка, користе турбине затвореног циклуса. Али су инжењери немачке компаније "Сименс" у пројекту U212 применили горивне ћелије, у којој се електрична енергија добија хемијском реакцијом једињења водоника и кисеоника. Овај метод добијања је потпуно бешуман (пошто нема никаквог кретања), а из реакције се добија само дестилована вода и електрична енергија.

А шта ми имамо?

Током протеклих неколико деценија, главни ривали у пројектовању и производњи дизел-електричних подморнице су Немачка и, раније, Совјетски Савез, а сада Русија. Десетине ненуклеарних подморница руске и немачке производње је извезено у различите земље широм света. Главни руски интернационални "бренд" у овој области је чувена "Варшављанка" пројекат 636 - можда најтиша подморница на свету. Назив овог пројекта је наслеђен из времена Варшавског пакта: ове ефикасне, јефтине за производњу и једноставне за коришћење подморнице су пројектоване за масовну производњу и наоружавање совјетске морнарице и флота савезника из социјалистичког лагера. "Варшављанке" се тако тихо прикрадају под водом да их зову "црне рупе". Али морамо имати на уму да је ово трећа генерација ненуклеарних подморница, а њихов век се ближи крају. Један од основних услова за подморнице 4. генерације је управо уградња анаеробног мотора. Глобално тржиште за ННП је око 300 јединица по цени до 400 милиона долара. Без технологије стварања анаеробног мотора тржиште ННП-а ће за Русију бити затворено.

Видео прилог:  Оружие России | Спуск на воду новейшей подводной лодки поекта 636 «Варшавянка»!!! - YouTube



Аутор: Леонид Ситник
Извор:  Двигатель для безвоздушного океана
За Ћирилизовано превео и приредио: мајор авијације у пензији Мирослав Младеновић, пилот


Коментари