Шта је данашњи Израел?

Yakov M. Rabkin, What is Modern Israel, Pluto Press, London 2016, 228 pp. $ 27.


Ционизам је пре свега хришћанско-протестантски подухват без много тога заједничког са јудаизмом. Та чињеница објашњава зашто су амерички хришћани најжешћи ционисти и најмоћније присталице Израела. Највећи отпор ционизму потиче од рабинске елите, која га сматра јеретичким одступањем од јеврејске вере.

Ционизам представља раскид са јеврејском традицијом и прекид историјског континуитета. На Израел треба гледати као на продукт европског национализма, колонијалистичке експанзије и геополитичких интереса, а не као на божанско испуњење библијских пророчанстава или врхунац јеврејске историје.

Стару јеврејску чежњу за "повратком", који је чисто духовно концепт, у политички циљ су претворили хришћани, како би се убрзао долазак Христа и Јевреји натерали да пређу у хришћанство. Утицај хришћанских циониста и данас игра веома важну улогу . Ово су само неки од најпровокативнијих закључака Јакова М. Рабкина, изнетих у његовој, изврсној, анализи данашњег Израела.

Што је било истина у 18. и 19. веку, важи и за 20. век. Многи водећи британски политичари попут лорда Балфоура су били антисемити. Плодно тло за антисемитизам у Британији је било међу протестантима. Стога никога не треба да изненађује што исказани труд и упорност протестантског хришћанства у смештању британских Јевреја на такозвану Свету земљу нема много везе са наклоњеношћу хришћана према јудаизму, него напротив, са њиховим латентним антисемитизмом и најобичнијим себичним интересима.

Јаков М Рабкин је професор савремене историје на Универзитету у Монтреалу. Био је гостујући професор на многим универзитетима широм света. Доста је писао о науци, технологији и идеологији. Али његова најпознатија и најпризнатија књига је "Претња изнутра: век јеврејског противљења ционизму" ("A Threat from Within: a Century of Jewish opposition to Zionism"), која је номинована за Награду генералног гувернера Канаде и израелску Хехтову награду за проучавање ционизма, у Јапану сврстана међу три најбоље књиге године и преведена на дванаест језика.

У девет поглавља, аутор упоређује ционистичке претензије на Земљу Израела (Ерец Израел) са рабинским јеврејским учењем, и показује да ционизам има мало везе са јудаизмом, да су водећи представници ционизма пробране елементе из јеврејске традиције унели у ционистички мит. Џон Роуз је у својој књизи "Мит ционизма" Давид Бен-Гуриона назвао  "највећим митоманом", и да:  "Земља Израел"  циониста има потпуно другачије значење у јудаизму. "Обећана земља" значи, у ствари, да та земља не припада ономе коме је обећана, него ономе ко је обећао."

Да би се разумео данашњи Израел, јудаизам и јеврејску традицију треба о ставити по страни јер таква веза доводи у заблуду да су "ционизам и држава која га отелотворује револуционарне појаве". Таквих провокативне теза има посвуда у Рабкиновој књизи. Лакше је разуме политику и структуру државе Израел када се не позива на историју јеврејства.

Следствено, Рабкин сугерише да о држави Израел треба говорити као о "ционистичкој држави" а не "јеврејској држави". Исто важи и за "израелски лоби", који би требало звати "ционистички лоби". Уместо задирања у религијске митове јеврејске историје, Рабкин читаоце позива да Израел анализирају у контексту међународне политике, интереса Запада и ресурса Блиског истока.

"Јевреји су се прихватили ционизма знатно после хришћана", каже аутор. Чак је и ционистички првак Теодор Херцл био под утицајем протестаната. Херцл је прво хтео да "реши јеврејско питање" (Judenfrage) превођењем свих Јевреја у католичанство. Идеја окупљања свеихЈевреја на једном месту не потиче од Јевреја, него из енглеских и америчких протестантских кругова. Сматрало се да је  " од највеће важности за хришћанство", пише Рабкин.

Херцл се са том идејом упознао преко протестантског свештеника из британске амбасаде у Бечу. И данас је подршка протестаната ционизму од кључног значаја, што се може видети у САД. Према анкети института "Пју", 82 одсто WASP-оваца (бели англо-саксонски протестанти) сматра да је државу Израел Јеврејима подарио Бог, док само 42 одсто Јевреја у то верује, како каже Рабкин.

Јавност је ционистички национални покрет неколико деценија повезивала са левичарским социјалистичким идејама. Али није било природно да социјалисти - интернационалисти подржавају покрет чији је други стуб национализам и чије је идеје по Европи усађивала и ширила "шачица асимилованих Јевреја из Средње Европе". Стога су многи Јевреји, а да не говоримо о ортодоксним Јеврејима широм Европе, одбацили ционизам као револуционарни покрет, и ционистички план повратка у Земљу Израела "политичким средствима" неспојивим са "идејом спасења у јеврејској традицији", пише Рабкин.

Најактивнији ционисти у Палестини били су "Руси", који су настојали да изграде ново, социјалистичко друштво, али без домаћих Арапа. Главни метод: "раздвајање". Уз ционисте социјалисте, јеврејску заједницу у Палестини су чинили политички ционисти из Француске, Немачке и Аустрије, који су са собом донели и либерално-буржоаске погледе на свет.

Рабкин наглашава значај руске димензије ционистичког покрета и указује на чињеницу да се данашњи Израел не може правилно разумети без узимања у обзир утицаја руских Јевреја. Јевреји из Руског царства су били окосница ционистичко-колонијалистичког насељавања у Палестину. Иако није било неког већег емигрирања из Совјетског Савеза у Палестину / Израел од 1920. до краја 20. века, преко 60 одсто чланова Кнесета 1960-их је директно или преко родитеља било пореклом из Русије.

Зато није случајност што Нетањахуова влада тако добро сарађује са руским председником Владимиром Путином, посебно министар спољних послова Авигдор Либерман родом из Молдавије. Заједнички интереси, паметна дипломатија и уважавање значаја националне државе су заједничке вредности Израела и Русије.

По Рабкину, за већину циониста "нацистички геноцид представља највећи доказ постојања опасности које прете Јеврејима у целом свету". Од самог почетка, ционизам је сматран, између осталог, као покрет који би, стварањем државе Јевреја, антисемитизам учинио апсолутним. Посебно  данашња десничарска израелска влада представља Израел као реакцију на ову врсту расизма. По Рабкину, нагласак на антисемитизам је одговор на либерализам, либерализам који привлачи многе Јевреје да се населе у Израел а иначе се не би на то одважили. Израелски националистички лидери "Светском Јеврејству" непрестано говоре да је једино место где Јевреји могу да живе на миру Израел, то јест "етнократија названа државом Израел".

Говорити о савременој јеврејској историји подразумева бавити се нацистичким геноцидом, пише Рабкин. Нацистички геноцид је саставни део израелског ционистичког идентитета. Ционисти и ортодоксни Јевреји су извукли супротне закључке из овог стравичног злочина против човечности. "Ова трагедија је претворена у вектор националног јединства у Израелу и оданости дијаспоре ционизму." Ова трансформација је довела до озбиљних критика израелских интелектуалаца. Иако се ционисти и њихови критичари слажу да постоји вековно непријатељство према Јеврејима, објашњења су им различита. Ционисти га образлажу "политичком и војном слабошћу Јевреја, док су побожни Јевреји склони да га виде као казну за грехе које су починили сами Јевреји".

Иако само половина светске јеврејске популације живи у Израелу, израелски политички естаблишмент се претвара да говори у име и представља Јевреје из целог света. Израелски политички естаблишмент тврди да његова ционистичка држава припада свим Јеврејима, док староседеоци Палестинци немају легитимно место у земљи. Овај став су истицали и Давид Бен-Гурион и некадашњи ционистички раднички покрет. Рабкин одбацује критике либералних циониста да је актуелна влада издала изворна ционистичка хтења. Напротив, он наглашава континуитет ционистичке државе од самог почетка све до данашњих дана.

Све легитимне критике Израела и сав његов негативан имиџ код становништва западних државама су зато што му "западна елита пружа све безусловнију подршку". Као пример такве некритичке подршке, Рабкин наводи прихватање Израела у ОЕЦД, убрзо након што су Израелске терористичке снаге (Israeli Terrorist Forces - ITF; игра речи, Израелске одбрамбене снаге је назив за војску ционистичког ентитета - пшрим. прев.) масакрирале 1400 људи у Појасу Газе крајем 2008. и почетком 2009. године.

Није лако рећи шта је данашњи Израел. Није то тако белодано као што први утисци говоре. Иако је држава Израел "хај-тек" заједница са моћном војском и нуклеарним наоружањем, њен легитимитет се у самом региону и даље доводи у питање. С једне стране, поједини сегменти ортодоксног јеврејства још увек не признају "Ционистичку државу Израел" јер одбацују националистички концепт Јевреја; с друге стране, Палестинци - жртве ционистичке колонизације - одбијају да признају Израел као "јеврејску државу" какву захтева ционистичка владајућа класа. У Изралу је спорно чак и то ко је Јеврејин. Да ли је Израел јеврејска или ционистичка држава? Аутор се определио за ово друго јер сматра да још увек постоји јаз између ционизма и јеврејске државе, непремостив и данас. Све у свему, постојање државе Израел је и даље упитно.

Књига Јакова Рабина показује да ционизам није продужена рука јудаизма. Израел као "јеврејска и демократска држава" је само псеудорелигијска догма ционистичких верника. Иако је књига пуна провокативних ставова, они су убедљиво и смело аргументовани. "Претња изнутра: век јеврејског противљења ционизму" је must read из пера истинског научника.


Аутор: Лудвиг Вацал
Извор: What is Modern Israel?
Превод: Ћирилизовано

Коментари