Буквар за председника владе и министре: УСАИД и амерички хегемонизам

Пол Бремер и "америчка помоћ" (Фотографија: Гети имиџис)

Држава, то су њене институције.  Ако се те институције прегазе и униште, неће постојати ни сама држава.  Државне институције су влада и  министарства:  државне управе, образовања,  пољопривреде и економског развоја, министарство за животну средину, за инфраструктурне објекте, енергетику, саобраћај и министарства безбедности. На њих се мисли када се разматра концепт савремене државе.

Супротно увреженом мишљењу, инвазија и окупација  неке државе не изводи се једино применом војне силе. Окупација државе, по потреби, укључује и уништавање или заузимање и, на крају, замењивање свих горе наведених институција.

Најекстремнији савремени пример за такву врсту инвазије и окупације је Ирак, чије су институције свих нивоа или потпуно уништене и замењене, или их је окупирала Коалициона привремена управа (Coalition Provisional Authority). На челу Коалиционе управе је био Американац, Пол Бремер, цивил а не војник, службеник Стејт департмента али врло склон председавању директорским бордовима финансијских институција и корпорација.

Коалициона привремена управа је "преузела одговорност" за све животне аспекте Ирака, од приватизације и привреде до "реконструкције" и реорганизовања државе у друштвеном, политичком и економском погледу.

Обичан посматрач вероватно памти "страх и поштовање" Џорџа Буша, можда и неколико опаких битака у току инвазије и касније окупације, али се ретко ко сећа да су САД преузеле читаву државну управу преко Коалиционе привремене управе, најважнијег окупационог тела и највише окупационе власти за коју су америчке војне снаге биле тек подршка. Рад Коалиционе привремене управе јесте био наоко досадан, нарочито ако се пореди са безбедносним операцијама америчких снага, али је, суштински гледано,  управо она окупирала и на крају покорила Ирак.


УСАИД & прирепци - инвазија и окупација ниског интензитета


Ирак и Авганистан су екстремни примери америчког спровођења глобалне хегемоније  спектакуларном и свеобухватном војном инвазијом, дугом окупацијом и "изградњом државе" у којој учествују  разне организације које Сједињене Америчке Државе користе за пројекцију силе у иностранству.

Једна од тих организација је УСАИД, Америчка агенција за међународни развој. Требало би, али ретко коју државу брине чињеница да је УСАИД била и још  јесте саставни део инвазије, окупације и покоравања Ирака и Авганистана, и да је присутна свуда и у свему на шта су амерички "специјални интереси бацили поглед.

УСАИД   - уз светску армију невладиних организација (НВО) и параванских компанија -  узима учешћа у најширем спектру делатности у другим земљама, од образовања, енергетике и природних ресурса све до економског развоја, саобраћаја и безбедности. Другим речима, УСАИД се меша у све за шта се старају саме државе.

УСАИД не тражи  партнерски однос са страним владама. Уместо тога ствара сопствену мрежу која оперише независно и паралелно са постојећим, домаћим институцијама и мрежама. УСАИД и мрежа фацилитатора коју стално шири полако продире у државу и преузима одговорност над свим областима којима суверена влада треба да руководи, чинећи постојећу управу небитном, празном шкољком непостојеће власти. Када паралелна мрежа стекне критичну масу, може се употребити као средство за уклањање постојеће владе  и инсталирање клијентистичког режима - клијентистичког режима који ће полагати рачуне такозваним специјалним интересима који спонзоришу и усмеравају активности УСАИД.

УСАИД је у сталној потрази за локалним талентима - и појединцима и групама даровитих људи. Обично су јој на удару новонастала предузећа и независне НВО, али УСАИД и друге америчке "невладине организације" (на парама америчке владе) све више раде и на стварању "заједничких активности" и "радионица" у земљама у развоју, заседама за криволов на локалне таленте.


УСАИД игра го


УСАИД не постоји да би помогла.  Смисао делатности УСАИД је да таргетирану државу уништи сопственом управном мрежом која ће деловати уместо домаће, да позавађа народ и аутохтону власт учини ирелевантном, и замени је крацијама саме УСАИД - Америчке агенције за међународни развој.

Другим речима, УСАИД са својим прирепцима шири сопствени и истискује сваки други утицај из друштвено-политичке, геостратешке, технолошке и информационе сфере.

За разлику од шаха који се игра на Западу, у којем играч треба да елиминише противникове фигуре у игри осипања снага, УСАИД и сличне организације следе стратегију која је више налик стратегији источњачке игре го. У гоу, играчи гледају да поставе што више фигура/каменчића на таблу и тако стекну контролу над што већом "територијом".

У том контексту, свака држава је табла са својим каменчићима расутим по областима као што су енергија, образовање, здравство и безбедност. УСАИД настоји да постави своје каменчиће на ту таблу, углавном под маском хуманитарне стране помоћи. С постављањем каменчића на таблу може да настави  јер јој то омогућавају неисцрпни ресурси и што јој стварне намере стране влада и народ у чијој кући оперише обично не увиђају.

САД преко Америчке агенције за међународни развој игра го против пацера који чак не зна ни да је партија почела. УСАИД зато може да брзо и лако овлада таблом са својим каменчићима - невладиним организацијама које финансира, кооптираним организацијама и талентима, и мрежом паралелних институција које воде различите сфере таргетиране државе - све пред носом њене владе.

А онда политички параван Стејт департмента и НВО могу да крену са озбиљним послом, да  уклоне "домородачке" институције и изабрану владу и поставе клијентистички режима  са прокси институцијама које ће деловати по налогу и у корист западних специјалних интереса.

Државе-жртве најчешће прекасно увиде да су таблом овладали страни интереси и да су им сопствени каменчићи-институције тако (за)постављени да за отпор више нема шанси.


Правила игре гоа за УСАИД - приручник за нереде


Правила игре за верзију гоа Америчке агенције за међународни развој лако је наћи. Налазе се на сваком веб-сајту америчке владе у виду приручника за нереде. Приручник је free downloads. У њему пише да је за преузимање контроле над неким популусом неопходно овладавање основним његовим потребама - за енергентима, водом, образовањем, одношењем смећа, радним местима итд.

Контролисањем тих сфера, контролише се и сам популус, а то је кључно како за спречавање тако и изазивање нереда. И пројектовање утицаја Америчке агенције за међународни развој у неку државу је нека врста изазивања нереда - покушај контоле владе - без обзира што се то чини постепено и стрпљиво.

Сфере за остваривање контроле наведене у америчком приручнику за спречавање нереда су (али не искључиво):

- полиција и ватрогасна служба,
- водопривреда,
- електропривреда,
- образовање и обучавање,
- саобраћај,
- здравство,
- банкарство,
- пољопривреда,
- радни односи,
- производња,
- грађевинарство

Када истражујете колико је од ових области редовно укључено у програме УСАИД убрзо ћете видети да су - све, ниједна се не испушта.

Требало би да свака држава Америчку агенцију за међународни развој стави на списак страних служби и да јој строго ограничи активност. Сваки њен цент треба усмерити у владине програме, ако јој се уопште допусти да ради. Програми УСАИД треба да буду подређени државним институцијама, које ће их и спроводити. Улога УСАИД у спровођењу тих програма такође подлеже државним институцијама. УСАИД треба најстроже забранити да ствара и руководи независним мрежама, програмима, радионицама, конкурсима и сусретима било где ван оквира америчких граница.

Али је још битније да државе схвате да њихова територија и становништво за САД и УСАИД представљају таблу и каменчиће за го. Своје каменчиће, супериорне у односу на НВО и "радионице", држава треба да  распореди у таквом броју и квалитету да УСАИД не може да се разигра. Тако чинећи, држава не само да ће се борити против УСАИД и завере коју она репрезентује, него и победити, и то победити на најелементарнијем нивоу ове "игре".

Држави која ствара јаке институције и мреже у оквиру својих граница и која унапређује области кључне за напредак не треба никаква "страна помоћ". Да држави не треба "страна помоћ" није само ствар поноса, него опстанка, пошто се та "помоћ" не даје бесплатно, него, као у случају Америчке агенције за међународни развој, служи као вектор остваривања америчке хегемоније над срцем неке нације.


Од истог аутора: Значај Покемона у политици Хилари Клинтон
Ако већ нисте, прочитајте и Вучић део свог експозеа преписао из извештаја УСАИД-а.
Такође, The Last Serbian Government? | Katehon think tank. Geopolitics & Tradition.

Аутор: Тони Карталучи
Извор: A Primer: USAID & US Hegemony | New Eastern Outlook
Превод: Ћирилизовано

Коментари