М. К. Бадракумар: Руског медведа чачкај само ако верујеш у загробни живот

Москва је у петак повукла фасцинантан дипломатски потез. Упутила је позив Токију да се прикључи руској хуманитарној мисији у Алепу. Иницијатива не мож' бити племенитија. Преживелима сиријског пакла јесте потребна хитна привремена помоћ.

Али ово је геополитички рат у коме ратници нису мека срца. Има нечег помало чудног у иницијативи Москве. Као прво, то је "војска-војсци" понуда јапанском министарству одбране (иако две земље нису сачиниле мировни споразум после Другог светског рата). Друго, Токио је изненађен и не зна шта би одговорио. Треће, зашто далеки Јапан а не оближње Немачка или Шведска? Кључ можда лежи у овом последњем. Москва је понуду Јапану упутила десетак дана после посете високог кинеског војног функционера Дамаску, где је понудио хуманитарну помоћ - и војну сарадњу. Москва је сместа Пекингу ставила до знања  да није поштовао "одговарајуће канале". Ево неких одломака из чланка Russia Beyound the Headlines (RBTH), руског медија блиског естаблишменту:

"Биће да се то Пекинг труди да добије уносне уговоре за обнову Сирије, испоруке грађевинског материјала и колатералне услуге...Кина свакако не жели да испусти зараду на "дивидендама мира" када у Сирији буде успостављен мир.

Међутим, кинеско самопоуздано понашање у светским пословима и спремност да стане на "вруће тачке" не може се приписати искључиво потреби стицања страних тржишта која ће потом засути својом робом, или тамо експлоатисати или куповати сировине. Има ту још нешто. Ради се о ономе што Си Ђинпинг назва новом дипломатијом суперсиле "с кинеским акцентом". Ако се ствари буду развијале у том правцу, можда ће Кина ускоро покушати да се опроба у улози безбедносног провајдера. За шта је Блиски исток згодан полигон. Али да ли је Пекинг довољно зрео за такав терет? Вероватно јесте. Како год, Кинези више немају комплекс ниже вредности. Кажу да су одрасли." - A ‘grown-up’ China looks to enter the Syrian equation | Russia Beyond The Headlines

Оваква заједљивост на рачун земље са којом је Русија у "вечитом пријатељству", како је прокламовао председник Владимир Путин, појавила се тек недавно. Но добро, Руси су веома посесивни када су у питању клијентске државе (питајте било коју земљу некадашњег Варшавског савеза). Биће да је Москву посебно изнервирало што је Кина предложила Дамаску да тамо распореди своје авионе, да бомбардују екстремистичке групе које имају везе с ујгурским борцима. Нервоза Москве је разумљива, пошто се зависност Дамаска од руске ваздушне силе може смањити ако кинеска авијација почне да језди сиријским небом, као резултат непосредног договора Сирије и Кине, постигнутог без учешћа Русије.

И наш нови министар спољних послова М. Џ. Акбар, који је нов и у међународној дипломатији уопште, можда је учинио исту грешку као контра-адмирал Гуанг, када се прошле недеље усудио да посети Дамаск а да о томе не обавести Москву.

Руска "Правда", такође блиска естаблишменту, изашла је с тешком оптужбом на рачун Кине и Индије, да намеравају да наруше доминантни статус Русије у Сирији. И, што је још горе, да Индија делује као прокси Сједињених Америчких Држава, с обзиром на традиционално пријатељски однос Њу Делхија према породици Асад (ко разуме, схватиће).

"Правда" је бесна јербо Русија обавља "сав прљав и тежак посао" у сиријском рату, а Кина и Индија су се усудиле да промоле нос тек сада када му се види крај (погледајте: Кина и Индија хоће да Русију избаце из Сирије - China and India to oust Russia from Syria? - PravdaReport).

Зашто су Руси тако параноични? Одговор није тешко наћи. Сирија заиста има доста резерви угљоводоника, а и могући је пут за регионалне нафтоводе и гасоводе. Прсти Русије су у сваком колачу у којем има нафте и гаса, јер њена привреда живи од извоза енергената.

Друго, Москва је потрошила много новца у овом рату и мора га надокнадити кроз извоз током реконструкције Сирије. Али не би могла да се носи са кинеским или индијским компанијама, ако се игра по "тржишним" правилима. Уносни послови руских компанија морају се осигурати преговорима и споразумима владе.

Треће, Москва тражи сиријско решење које не захтева распуштање њених војних база. Москви треба компромис са Вашингтоном - између две суперсиле, као у "халсионовим данима" - тако да може да се постара и за руске интересе у другим областима, као што су Украјина, Црно море, западне санкције итд., док би превише кувара - Кина и Индија поврх постојећих примадона (Турска, Иран, Саудијска Арабија, Израел, Катар, итд) - могло покварити чорбу.

У ствари, Москву већ сад мучи горушица. Турски премијер Реџеп Ердоган украде Путину марш преко сиријске шаховске табле. RBTH суво констатује да је Кремљ незадовољан што је Турска ушла у Сирију без "координације" са Москвом. (Погледајте коментар RBTH: Турска оде даље од оног што обећа, каже Москва - Turkey has gone further than promised in Syria, says Moscow | Russia Beyond The Headlines.)

Али Ердоган је вероватно осетио да је Москва узнемирена и у петак је Путина назвао телефоном. Но и Путин је непредвидљив, мало је вероватно да ће гледати фудбалску утакмицу уторак са Ердоганом на предивној турској ривијери, Анталији, као се раније спекулисало.

Руског медведа чачкај само ако верујеш у загробни живот. Што би требало да знају Гуанг и Акбар, а можда и Ердоган.


Аутор: М. К. Бадракумар (пет преводених чланака)
Извор: Walk into bear’s den only if you believe in afterlife – Indian Punchline
Превод: Ћирилизовано

2 коментара:

  1. Хвала за превод

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Хвала на љубазним речима.

      Ког аутора волите да читате?

      Мени М. К. Бадракумар јесте један од таквих, због стручности, али је за превођење обично тежак, па га овде нема баш често.

      Избриши

Пишите српски, ћирилицом!