Величина јесте битна: зашто је Ваздушно-космичким снагама РФ потребан турбоелисни јуришни авион


Модерно лице борбене авијацијесложени и скупи ваздухопловни системи. Али уз такве авионе као Ф-35 и ПАК ФА, сада се све чешће прича о другима - јевтиним, али ефикасним јуришним авионима, конструисаним за "мале" ратове. Иза скромног изгледа ових авиона се скривају велике могућности, неће они нестати са тржишта оружја у догледно време. О томе каква их будућност чека за ТВ канал "Звезда" су говорили конструктори инжењери "Сухоја" Павел Макаров и Андреј Стахович.

Мали авион за велике задатке
Зачудо, али у савременом свету, турбоелисни јуришни авиони имају велику перспективу, а то диктира борбена употреба и тражња на међународном тржишту оружја. За развој сопственог ваздухопловства заинтересоване су све земље света, али многе себи једноставно не могу да приуште авионе 4. и нарочито 5. генерације. Истовремено, противгерилски авион омогућава да једноставно и јевтино решите локалне задатке као што су обезбеђење патролирања и борба против кријумчарења и тероризма.

Важно је напоменути да ове задатке у пуном обиму не може да реши ни једна беспилотна летелица (БПЛ). Уз све предности, БПЛ се са својим борбеним потенцијалом не могу поредити са авионом са посадом. БПЛ су средства за извиђање и надзор, савршено су погодне за једнократне прецизне ударе, али због ограничене носивости, и за разлику од противгерилских авиона, нису у стању да обезбеде ефикасну ватрену подршку током специјалних операција или да "притисну ватром" напад милитаната.
Поред тога, као што је постало јасно са искуством САД у коришћењу оперативних дронова на Блиском истоку, канали комуникације и преноса података БПЛ су подложни ометању и пресретању информација, и постоје проблеми са операторовим препознавањем цивила и цивилних објеката. Поред тога, слаба конструкција и немогућност ударно-извиђачких БПЛ да врше оштре противракетне маневре, у комбинацији са уским видним пољем камере и кашњењем одговора на команде оператера, чини их веома рањивим, чак и у случају мањих оштећења.
Све то, заједно са релативно високом стопом губитака и високом ценом трошкова за попуњавање изгубљене флоте БПЛ, упоредиво је са ценом попуне флоте авионима са посадом.
Такође, важна је чињеница да противгерилски авион може да се користи као школско вежбовни авиони који могу обављати и све задатке авиона за основну обуку у школама летења. При том, због мање потрошње горива по сату лета, њихова цена ће бити нижа од цене млазних авиона за обуку.


Од Другог светског рата до Вијетнама
Концепт противгерилског авиона рођен је као одговор на захтеве времена и супротно предвиђањима војних аналитичара. На крају Другог светског рата настао је светски политички систем са два изражена центра моћи - САД и СССР. Глобални сукоб није имао јасне перспективе за обе стране. Али чак и знајући ове чињенице, сви актери су се спремали за нови рат развијајући све сложеније и сложеније оружје.
Али неприметно за све, врста војних сукоба се променила: рат је престао да буде масован и широко распрострањен – сукоби избијају у појединим регионима где против војних јединица често делују паравојне (герилске) формације. У таквим околностима, користити ваздухопловну технику пројектовану за "велики" рат за подршку копненим снагама се показало непрактично, скупо и, у неким случајевима, неефикасно.


Прве су се са проблемом подршке напредовању копнених војних јединица суочиле ваздухопловне снаге САД у Вијетнаму. Направљени за рат против СССР-а, амерички млазни авиони су се показали неефикасним за војну подршку у џунгли или напад на непријатеља који користи герилску тактику, а хеликоптери - недовољно мобилни и превише приметни у војним операцијама. Заузврат, пренаоружани школско-вежбовни авиони су се показали слабо заштићени од ватре ПВО.
У прво време (на пример, током Корејског рата), проблем је решаван "старим резервама" - авионима који су остали у служби од Другог светског рата, на пример клипним бомбардером А-26 "Инвејдер" (Invader) и јуришником А-1 "Скајрајдер" (Skyraider). Ови авиони су конструисани са сасвим другим циљем и нису одговарали потребама војске: борбени губици и истек ресурса учинили су њихов "одлазак са сцене" само питањем времена.
  
У таквим околностима, у САД и Европи је покренуто неколико програма за конструисање специфичних борбених авиона. У САД су названи COIN (Counter-Insurgency  - или противгерилски, за борбу против гериле). Основна идеја програма је била да против малоразмерних и слабо заштићених циљева треба користити лаки, јевтин и вишефункционални авион, који може да наноси ударе по "меким" (то јест слабо заштићеним средствима ПВО) циљевима, врши патролирање и обавља задатке лаког авиона за везу и транспорт, и друге специјалне неборбене задатаке.
Резултат ових програма је читав низ различитих борбених авиона за борбу са непријатељем који је слабо заштићен средствима ПВО.
  
Производ времена
До почетка осамдесетих година XX века, "локомотиве" по питању прављења јуришника по захтевима програма COIN су биле САД и Француска. Француска је настојала да одржи утицај у својим афричким колонијама, а САД су користиле ове авионе у локалним ратовима за остваривање својих интересе у другим земљама.
У Француској је потреба за производњом таквих авиона за своје ваздухопловство нестала постепено, губљењем колонија - сви су избачени из производње и повучени из употребе (нпр, противгерилски авион "Потез-75" (Potez -75) и школско вежбовни авион T-28С "Фенек" (Т-28S Fennec).
Али изгледа да Французи неће отићи са тржишта: француска компанија АТЕ је 2011. године на аеромитингу у Ле Буржеу представила лаки извиђачко-борбени авион "Пулсатрикс" (Pulsatrix). Компанија очекује да ће пројекат привући пажњу држава које немају велика средства за набавку специјализованих лаких борбених авиона.

У САД, се интересовање за противгерилску авијацију временом толико повећало да је 1990-их отпочео својеврсни бум за такве авионе: за последњих 20 година приватне компаније су развиле неколико нових авиона - A-22 Pirahna, Cessna AC-208 Combat Caravan, V-1-A Vigilant, Scorpion, AT-802U, Аrchangel BPA, АТ6-В.
Један од најпознатијих авиона произведен по програму COIN је амерички јуришник OV-10 Bronco, којег су Американци у Вијетнаму звали "радни коњ."

 Руски лаки јуришник
Совјетска војска је дуго одбацивала и саму идеју о стварању војне технике за борбу против партизанских (ослободилачких) снага. Производња страних авиона ове класе објашњавала се жељом капиталиста да експлоатишу и угњетавају окупиране колоније. Ситуација се променила током рата у Авганистану.
Баш као у САД, домаћи војни лидери су дошли до закључка да постојећа војна техника није у потпуности погодна за овај сукоб. Али чак и тада, концепт противгерилског авиона (војска није ову класификацију ни увела у званични речник) није нашао велики број присталица. Ипак, рад је почео - први резултат је био авион Јак-52Б (Як-52Б; борбена модификација УТС Јак-52 - УТС Як-52).

Распад Совјетског Савеза и накнадна ситуација у нашој земљи ставила је тачку на све наше напоре у том правцу. Ипак, у последњој деценији 20. века настало је неколико занимљивих пројеката, као што је, на пример, авион Конструкторског бироа Евгенија Грунина. Ниједан од пројеката није стигао даље од летећег прототипа, а неки су остали само на папиру. Делимична примена концепта COIN  у Русији може се сматрати преправком лаких цивилних авиона за патролне и борбене мисије 1990-их и 2000-их.
На пример, руска Федерална гранична служба је за праћење државне границе наручила малу серију патролних авиона СМ-92П, опремљених митраљезима, бомбама или ракетама - модификацију цивилног авиона СП-92 "Финист". Али такви авиони имају ниску виталност због релативно мале брзине лета и недостатка заштите и представљају привремено решење на принципу "јевтино и корисно".

Главни терет у борби против илегалних наоружаних група у руској авијацији још лежи на леђима Су-25 који постепено застарева и хеликоптера авијације копнене војске. Али треба напоменути да је борбени хеликоптер, у поређењу са авионима за противгерилску борбу исте носивости, због конструкције и ниже брзине више него лака мета за противавионску ватру, а има веће трошкове.
Поред тога, проведено време турбоелисног авиона у циљном подручју због знатно ниже специфичне потрошње горива може бити значајно веће од хеликоптера или Су-25. Важан фактор је да трошкови лета сата турбоелисног јуришног авиона могу бити неколико пута мањи од борбеног хеликоптера или млазног борбеног авион у вршењу истог задатка.
 Једна и по тона бомби и ракета
Анализирајући историју стварања авиона класе COIN, можемо разликовати три квалитативно различита приступа стварању таквих авиона. Први је стварање специјализованог јуришног авиона од нуле. Предност овог приступа је добијање авиона који потпуно задовољава захтеве купаца. Недостатак - висока цена опитно-конструкторског рада и развоја масовне производње. Ту је и мана уско специјализованог авиона.
Други приступ је модификација постојећег лаког цивилног авиона или авиона за обуку у војне сврхе. Предности ове методе - релативна мала цена производње, јер се "готово исти авион" већ производи и користи. Мане - не увек високе ЛТК (летно техничке карактеристике), а често и мали степен преживљавања.


Трећи приступ је стварање вишефункционалног авиона, чији је један од задатака да се бори са непријатељем који је слабо заштићен средствима ПВО. Предности: јуришни авион у складу са захтевима купца, као и већи обим његове примене у војне и цивилне сврхе (на пример, за почетну обуку пилота). Недостатак: већи трошкови него у другом приступу.
Борбено искуство је показало да такав ваздухоплов треба да има максималну брзину не већу од 700 километара на сат, а радну - не већу од 300-400 километара на сат (иначе ће пилот искусити мањак времена за нишањење). Летелица мора да има оклопну заштиту кабине и најважнијих делова конструкције од лаког стрељачког оружја и савремених преносних ракетних система.
У зависности од задатка, овакав авион би требало да буде у стању да примени широк спектар вођеног и невођеног оружја са носивошћу бојевих средстава 1,000-1,500 кг и има као агрегат турбоелисни мотор као економичнији у односу на турбомлазни и има мању видљивост у ИЦ опсегу.
  
Бразил, Аргентина, САД, Русија?
Тренутно се успешно призводе и продају на тржишту лаки јуришни авиони Pilatus PC-9М (Швајцарска), Embraer EMB-314 Super Tucano (Бразил) и АТ-802U (САД). У САД се активно пробијају на тржиште војне технике нови авиони AT-6В (модернизовани AT-6 Texan II) и IOMAX Archangel.
Команда ваздухопловних снага САД је почела да развија захтеве за новим јуришним авионом, који ће морати да замени застарели A-10 Thunderbolt II. Како преноси "Дифенс њус" (Defense News), могући пројекат је добио условни назив А-Х. Нови авион за блиску ваздушну подршку би морао да користи модерне технологије којима би повећао ефикасност у поређењу са А-10.
По квалитету постојећих авиони који могу постати платформа за нови јуришни авион, разматрају се A-29 Super Tucano (извозна верзија Embraer EMB-314 Super Tucano) и AT-6 Texan II. У Јужној Африци развијају свој авион у овој класи, AHRLAC, чији је прототип 2015. стигао до летних испитивања.

Аргентински јуришник FMA IA.58 Pucara и амерички OV-10 Bronco, претходно повучени из производње, сада се поново уводе у експлоатацију и пролазе модернизацију у смислу побољшања мотора и електронских уређаја.
У домаћој авијацији, нажалост, авиона ове класе још увек нема, иако потреба за оваквим авионима постоји. "Противгерилски" јуришници никад неће нестати са тржишта оружја, и затварати ову тему је још сувише рано. Конструисање квалитетног авиона ове класе не само да би побољшало способност одбране Русије, него би омогућило како смањење издатака за одбрану и обуку пилота, тако и улазак у још један сегмент светског тржишта оружја.
 
Аутор: Кирил Јаблочкин

За Ћирилизовано превео: мајор авијације у пензији Мирослав Младеновић, пилот 


 







Коментари