Раде Ликић: УНЕСКО, стећци, богумили и Блајбург - како су нас опет превеслали

Александар Јовановић / Ћирилизовано:

Пошто се не информишем скакућући од сајта до сајта, него користећи читач довода вести (RSS), ретко свраћам на "Фронтал", вредним чланцима богат, али портал чије уредништво никако да се сети да се до информација долази и на рационалан начин. Зато умал' да пропустим текст Радета Ликића, рад који ћете и ви, надам се, даље проследити. Зашто - видећете и сами већ после првих реченица. Текст преносим у неизмењеном облику, без обзира на постојеће правописне грешке. Требало је да их исправи неко из "Фронтала". Да јесте као што није, не би први коментар испод текста био исмејавање, бивши Србин не би имао прилику да проблематизовањем писмености аутора  доведе у питање веродостојност изнетих чињеница и поруке.


Путујући у очев завичај, пролазио сам из Сарајева сваке године три или четири пута крај некрополе на Радимљи. Памтим одавно ту некрополу. Кад се иде из Сарајева ка Требињу, са десне стране пута налази се већи дио некрополе. Посебно су упечатљиве рељефне сцене: људи са високо уздигнутом и предимензионираном шаком. Сљемењаци, високи сандуци, плоче и крстови препуни лијепо изведених симбола распаљивали су моју дјечачку машту. Сцене лова и ратних витешких игара биле су ми најинтересантније.

Привлачила ме та грандиозна умјетност средњевијековних клесара још од ране младости, па у неком свом умјетничком покушају насликах воденим бојама неко своје виђење знамените “Храбрена” некрополе. Нисам својом вољом сликао, већ бјеше то на часу ликовног у шестом или седмом разреду основне школе. Цртеж није био лош, очекивах петицу. Али кад показах рад наставници, она се намргоди и рече: “Откуд крстови међу стећцима, Богумили нису признавали крст“. Даде ми неку тројку и посла ме на мјесто. Нисам ни покушавао да се расправљам, тада није био обичај да ђаци коментаришу суд својих учитеља. Послије тога, кад год бих пролазио покрај некрополе на Радимљи, чудио сам се откуд ту крстови кад наставница вели да их не може бити. И данас кад год прођем покрај комплекса на Радимљи, сјетим се моје наставнице ликовног, Корнелије Живковић, и помислим на њен коментар мог ликовног покушаја, али данас размишљам и о моћи наметнутих стереотипа који неумољиво бришу и оно што око види.

Ускоро је стигао пубертет, стећке сам гурнуо у неки дио малог мозга и посветио се неким другим стварима.

Стећцима ћу се вратити неколико година касније, средином деведесетих, кад прочитах скоро све авантуристичке романе, а и покоји класик из зачујуће богате љубињске библиотеке. Шта сад читати, мислио сам, те узех свеске „Наших старина“; одлично издање Завода за заштиту споменика које је периодично излазило од педесетих година прошлог вијека, мислим све до рата. Дословно прогутах сав садржај “Наших старина“, а онда почех читати и остала историјска издања којима је обиловала наша мјесна библиотека. А то су била дјела великих научних умова: Влајка Палавестре, Ђоке Мазалића, Марка Веге, те легендарног рахметли Шефика Бешлагића. Зачудих се како се стећци представљају као богумилски споменици на јавној сцени, док стручњаци у, може се рећи андерграунд издањима, то побијају. Сад већ мало старији, почех изводити закључке: откуд то да су стећци повезани са Богумилима?

Прочиташ рад о некрополи на Радимљи из ког сазнаш да је то некропола средњевијековног сточарског или влашког – зовите га како хоћете – племена, које је насељавало данашњи столачки крај. Добро, значи они су били Богумили. Али како то, кад су подигли јако много православних цркава? Некако схватих својом главом да везивање стећака са Богумилима има везе са популарним запишавањем територија. Да, требало је стећке везати за темељни народ, отети их из канџи друга два племена и на томе градити своју ексклузивну националну власничку тапију на Босну и Херцеговину.

Такође, ишчитавајући научне радове закључио сам да су стећци више херцеговачки феномен, али да се у јавности ипак везују за Босну. Да вам пластично објасним: на простору централне Босне, значи тамо гдје је настала средњевијековна босанска држава, има мање стећака него у Невесињу. Такође, украшених стећака у средњој Босни има отприлике као у столачком крају, док је чувених епитафа тамо мање него ли у Љубињу и околини. Отприлике из научних радова можете и сазнати да су најстарији евидентирани стећци настали у Херцеговини, и то још док је била у саставу средњевијековне Дукље и Рашке. Залуд све то што стоји на папиру, залуд тврдње и радови еминентних домаћих стручњака, залуд је Мариан Wенцел до танчина описала како се аустријски управитељ Босне и Херцеговине ухватио за опаску чувеног археолога Артура Еванса, и од тога направио мит о Богумилима, да би тако умањио српске аспирације на Босну и Херцеговину.

Везивање стећака за Богумиле и темељни народ се наставило, наравно, све уз покоју пјесму Мака Диздара и покоју мантру Мирослава Крлеже о „Госпођи Европи која нема стећке“, потпуно занемаривши тврдње стручњака да стећци очигледно немају никакве везе са богумилском јереси. Још приде, неки је професор математике из Сарајева написао збркану пјесничку збирку инспирисану натписима са стећака. Развојем информатике, те лоше и патетичне пјесмице доживјеле су медијску популарност као аутентични натписи, тако да су их објављивале и новине попут београдског НИН-а, а и неки стручњаци су падали на те жврљотине.

Временом са другарима почех истраживати љубињске некрополе стећака. А љубињски крај је можда и најбогатији оргиналним умјетничким представама на стећцима. Видјесмо да Шефик Бешлагић није обишао доста љубињских некропола и да многи стећци уопште нису евидентирани. Обилазећи некрополе, гледајући стећке, наравно читајући и објављену литературу, моји другари и ја, одговорно тврдим, постадосмо и стручњаци за ту проблематику.

Јако се обрадовах кад Министар цивилних послова Средоје Новић објави да ће стећци да се кандидују за УНЕСЦО листу свјетске баштине. Али кад видјех какви су услови постављени за номинацију појединачних некропола, помислих: “Зајебаше те Средоје“. Под директну Унеско заштиту нису могле доћи некрополе које су у склопу било којих вјерских објеката, или у активним гробљима. Наравно, било је и ту правих услова, оних естетских и амбијеталних. Наравно, комисија која је под овим условима требала да одабере некрополе, добро је урадила свој посао. У чему је квака? У томе што се огромна већина некропола стећака налази у активним православним гробљима, или покрај и унутар православних цркава. Наравно, Средоје Новић о томе није имао појма, те је мислио да је заједно са Дубравком Ловреновићем зајебао муслимане. Средоје је историју свог народа потпуно занемарио, а средства Министарства цивилних послова усмјеравао је у некакве мистериозне рупетине или амбарине у свом родном Детлаку.

Стећци су коначно послије неколико година стављени на Унеско листу. Скидам капу, али…

Ово је друштво апсурда, а ми Срби се ту не сналазимо баш најбоље. И опет су нас превеслали. Послије неког времена у склопу некрополе стећака на Радимљи која је под директном Унеско заштитом, нашао се и споменик блајбуршким жртвама! Урнебесно до крајњих граница разума. Данас улазницу на Радимљи, племенској некрополи Милорадовића Храбрена, наплаћује општинско туристичко предузеће из Стоца. У Стоцу је на власти ХДЗ, значи сљедбеници оне политике која је порушила све задужбине Милорадовића Храбрена у доњој Херцеговини, данас наплаћују улазницу на њихово породично гробље. Приде је ту и споменик блајбуршким жртвама, док је рецимо костурница жртвама јаме Ржани до у Величанима била сметња директној номинацији врло вриједне некрополе у склопу цркве и данас активног гробља у том селу.

Шта више рећи? Опет су нас зајебали. Док се ми бавимо тражењем непостојећих немањићких манастира у босанској крајини и истраживањем мистериозних рупа у камену, те метанишемо о ватиканско бечкој историјској завјери против српске историје, наша историја нам нестаје испред носа. Тако то бива – ко не чува своју историју, имаће туђу.

Фронтал

Аутор: Раде Ликић
Извор: Фронтал-Раде Ликић: Унеско, стећци, Богумили и Блајбург – како су нас опет превеслали
Приредио: Александар Јовановић / Ћирилизовано

Коментари