Слобода није неупитан идеал

Маја Пелевић и Олга Димитријевић (Фото Танјуг/Р.П.)
Премијеру у оквиру 50. Битеф фестивала има представа „Слобода је најскупља капиталистичка реч”, коју су осмислиле и саме изводе драматуршкиње Маја Пелевић и Олга Димитријевић на основу свог истраживачког путовања у Пјонгјанг (Северна Кореја).

На идеју да оду у Северну Кореју дошле су пре годину и по дана и њихов пут је у старту био обојен жељом да направе представу о томе, те је тој туристичкој тури претходило велико истраживање, а сама организација пута преко кинеске агенције је, како истичу драматуршкиње, била веома једноставна и брза.

„Сви очекују да ће бити страшно чудно, а нама је најупечатљивије било колико мало тога нам је било чудно. Није било тешко повезати се са целим искуством што због саме туре која је била лепо организована, што због целе иконографије која нам је изузетно позната, која је укључивала од слетова и масовних игара преко самог начина пропагирања колективног духа и солидарности у јавном простору, до тога како изгледа Пјонгјанг са архитектуром и трамвајима и тролејбусима какви су возили или возе нашим улицама”, рекла је Димитријевић Танјугу.

Она каже да су перцепције људи у тој тури биле радикално различите зависно од тога одакле долазе и какво им је било претходно животно искуство.

„Предрасуда са којом већина људи оде у Северну Кореју јесте 'гледају нас све време' и тај осећај параноје је у једном делу групе растао све више и више. То креће од тога да ли нас у хотелу надгледају и долази до момента да свака сцена на коју налетимо на улици је заправо изрежирана, власт режира представе за стране туристе да би они могли да се врате кући са неком сликом о тој земљи која није реална”, додаје Димитријевић.

Пелевић подсећа да је перцепција западног човека о Северној Кореји једнолична и повезује се са репресијом, сиромаштвом и да се та држава доживљава као земља заробљена у времену.

„Ретко ћете наићи на текстове који говоре о добрим стварима о Северној Кореји, а којих се и ми сећамо с обзиром да смо живели у социјалистичком поретку, као што су бесплатно становање, здравство, образовање, самоодрживост која је њима главна јер су под много тежим санкцијама него што смо ми били деведесетих година. Нама су све те ствари у Северној Кореји биле негде познате и могле смо да се идентификујемо са социјалистичким наслеђем за разлику од осталих у групи који долазе из Западне Европе и којима је све то било бизарно”, рекла је Пелевић Танјугу.

Она каже да су радне акције, које су њима будиле лепа осећања, остали у њиховој групи доживели као репресију друштва које тера грађане да бесплатно волонтирају на улици, а о припреми првомајске параде помислили су „јадни ови људи који морају да вежбају за параду и величају вођу”.

„Имали смо паралелно две слике Северне Кореје, с једне стране наше доживљаје који су у неку руку били носталгични, а друге стране смо све време у тури имали наше пријатеље из Западне Европе којима је то било заиста бизарно, они су били шокирани као да су били у некој врсти социјалистичког зоолошког врта, док су нас Кореанци посматрали мислећи: Ево оних што нас гледају са разгораченим очима”, испричала је Пелевић.

Она је нагласила да је немогуће правити представу о некој земљи након десетодневне туристичке туре, те је „Слобода је најскупља капиталистаичка реч” заправо „представа о нама самима”, на шта се Димитријевић надовезала да је могуће правити представу о томе како ми доживљавамо упознавање неке земље када мислимо да смо је упознали и како мислимо да смо увек открили апсолутну истину о свему.

„Комад говори о остатку те хладноратовске поделе, о томе зашто је Северна Кореја нама тако опипљиви и фантастични непријатељ који је идеалан да у њега испројектујемо сва зла овог света, јер онда ваљда она немају везе са нама и онда ћемо да кажемо да Северна Кореја крши људска права, затвара људе без адекватног суђења, да је сва опасана жицама, а заборављавамо на све репресивне праксе које се спроводе данас - од зида на мађарској граници и тога како се третирају људи по избегличким камповима до дигиталног надзора, уласка у приватне податке, све већег смањивања приватног простора”, истиче Димитријевић.

Говорећи о наслову представе, Димитријевић је приметила да се идеал слободе лако злоупотребљава и да се у то име оправдава свака неоколонијална интервенција, свако наметање капиталистичке хегемоније.
„Свака идеологија ће се позивати на слободу, али само овај наш неолиберални капитализам у коме живимо ће да тврди да он није никаква идеологија него да је слобода та неупитна вредност која, сачувај боже, да има било какве везе са идеологијом. Онда нам се каже да слобода тржишта мора да буде сјајна, а ми на то кажемо: Јој, јадни ми”, додала је Димитријевић.

Пелевић је објаснила да је основна тема представе на који начин западни човек пројектује све могуће репресије и разне друге ствари на Северну Кореју као „омиљену бабарогу Запада”.

„Цела хладноратовска парадигма пребацује се на Северну Кореју као последњи остатак тог рата, као једину неослобођену социјалистичку тоталитарну земљу, а опет с друге стране, пре два дана у Швајцарској је био референдум на коме је народ изгласао да жели да повећа дигитални надзор над собом у својој држави”, рекла је она.

Пелевић истиче да с једне стране имамо Америку која се под фразом слободе бави „разним неоколонијалним интервенцијама и ослобађањем разних неслободних друштава”, а с друге стране причу о „Трумановом шоу”, који она назива синдромом „Лопов мисли да сви краду”.

„Имамо то веровање да је све у Северној Кореји исценирано за западно око и да заправо сви живе у сиромаштву и беди, да су сви несрећни, утучени, испраних мозгова, али зато њихов државни апарат, када дође западни човек, одлучује да уприличи Труманов шоу, да позове све те људе на улице да се праве да су срећни, солидарни, сложни, да имају метро, све те зграде”, појаснила је дрматуршкиња.

Она каже да су чланови њихове групе били шокирани култом личности у Северној Кореји, ритуалима којима се грађани клањају вођама, сматрајући да су то све „испрани мозгови и да је немогуће да они воле свој државни поредак”.

„С друге старне имамо невидљиви култ капитала који нам се свакодневно сервира од тренутка када отворимо очи, али ми то никад тако не перципирамо. Култ личности је много видљивији, тако да имамо те видљиве и невидљиве идеологије. Северна Кореја је у том феноменолошком смислу занимљива да се неке пројекције Запада на неку другу земљу, лепо виде”, додала је Пелевић.

Пелевић и Димитријевић се у својој представи баве и пропагандом.

„Ми заборављамо да смо и овде изложени пропаганди у свакој секунди, од пропаганде везане за Северну Кореју која је направљена да буде сива земља несрећних потлачених људи у којој је луди диктатор са атомском бомбом што је једна редукционистичка, нетачна слика, искривљена кроз те пропагандне оквире, до најједноставнијих других пропаганди као што је демонизација јавног сектора која се одвија у Србији”, истиче Димитријевић.

О томе колико су грађани заправо данас слободни, Пелевић каже да дигитални надзор који је све јачи и који државе све више употребљавају, свесне да ће нови ратови бити пре свега дигитални, кочи слободе и јасно обликује свест појединаца.

„Већина људи не помисли да користећи разноврсне уређаје - мобилни телефон, компјутер, у сваком тренутку своје податке бесплатно дају Националној безбедносној агенцији Америке, Гуглу и разним корпорацијама који на различите начине то злоупотребљавају и већ почињу да креирају нашу свест, а да ми тога нисмо свесни”, рекла је Пелевић.

Димитријевић скреће пажњу да је слобода условљена социјалном позицијом, бојом кожом, етницитетом, сексуланом орјентацијом, родним идентитетом.

„Питање слободе не може бити питање једног неупитног идеала за који сви знамо шта подразумева него морамо да се подсећамо да он за различите људе значи нешто друго и да је подложан различитим идеолошким тумачењима. За неког је слобода да може да купи себи 25 пари панталона у једном дану, а за другог да може да пређе границу и да побегне из зараћеног подручја”, истакла је Димитријевић.

Извор: Политика 

Александар Јовановић / Ћирилизовано: Аутор овог чланка је мудро поступио непотписавши се. Поруке му нису у складу са погледима окупатора и намесника на слободу, Северну Кореју и пропаганду. А треба радити и зарадити.

Уме "Политика" кад се усуди и сматра да је потребно. И кад се гледа унапред: O „Политици“ ће одлучивати Руси.

Предају куће чији ми је "Забавник" био буквар у руке окупатора доживео сам као посебно тежак чин издаје, и не могу Политику сматрати "својом" све док не буде у чисто српском власништву, али ако тако већ не може - нека буде руска.

Бар ћемо читати нешто људскије, без окупаторског речника типа "драматуршкиње" (из прве реченице горњег чланка), који је и на овом, очигледно мајстору свог заната, оставио трага, а можда само послужио да га заметне, јер есенесовски кербери немају баш много кондиције кад треба ловити "непоћудно" тамо где "конкретно" не прелива, у култури - снагу треба чувати за борбу око валова у ком је остало још понеко зрно, нераспродате привреде, а посебно природних добара, на која се највише мисли у...Elen Goldstin: U Srbiji postoji još mnogo toga što je u javnom sektoru, a zapravo ne pripada tamo.
 

Коментари