М. К. Бадракумар: Јади Џона Керија


Сједињене Америчке Државе траже да се Русији суди за ратне злочине у Сирији. Државни секретар Џон Кери је у петак из Вашингтона поручио: "Русија и сиријски режим свету дугују више од објашњења...Ово су  поступци који вапе за прописном истрагом ратних злчина. А они који су их починили би требало да одговарају...Такође, треба да вршимо притисак на Русију у вези са применом Минског споразума. И ми...јасно и гласно кажемо да, ако не можемо имплементирати Мински споразум у наредним месецима или се не донесе јасан како га имплементирати...онда ће бити апсолутно неопходно да се и даље настави са санкцијама."

Нема сумње да је температура ионако ледених односа између САД и Русије овиме пала за бар још десетак степени. Чак и на врхунцу хладног рата, када је бивши СССР био називан Империјом зла, Вашингтон никада није тражио да се државним функционерима из Кремља суди за ратне злочине.

Нити је нешто слично тражио СССР. Чак и после убијања на стотине хиљада ирачких, либијских и авганистанских цивила и безобзирног уништавања тих земаља у протеклих десет и више година, па и код активног учешћа САД у рат у Јемену, Москва никада захтевала да се Џорџу В, Бушу или Бараку Обами - па чак ни Хилари Клинтон - суди као ратним злочинцима.

Шта је то спопало Керија? Државни секретар САД звучи као исфрустрирани човек који је изгубио присебност, пошто је схватио да га је руски колега Сергеј Лавров надмудрио, мада је Кери мислио да овај ни изблиза није тако паметан.

Сједињене Америчке Државе су се надале да ће некако сачувати Ал Каидину испоставу Ал Нусру, не би ли ова предводила у још једном покушају "промене режима" у Сирији - ако не за Обаме, онда бар под следећим америчким председником. Али Лавров је прозрео Керијев трик. Најзад, Кери јесте лукав политичар са нешто дипломатског искуства, али се не може мерити са изузетно искусним каријерним дипломатом и интелектуалцем Лавровом. Дакле, Лавров је, онако са својом покерашком фацом, увукао "Џона" у мировни споразум какав Пентагон никада не би одобрио, јер му је циљ да се самеље Ал Нусра.

Керија је исфрустрирала и неспремност Барака Обаме да отвори и паралелни колосек за војну интервенцију у Сирији, која би, Кери је мишљења, ваздигла његову дипломатију, а што јој је преко потребно. Кери припада старој вашингтонској школи утицаја, чије је начело да маринци утиру пут дипломатији (Кери је и сам некада био маринац).

Али Кери не схвата да Америци измиче тло под ногама на Блиском истоку. Амерички односи са Турском и Саудијском Арабијом, две кључне регионалне силе што потпирују сиријски сукоб а огорчене су на САД, данас су толико затегнути да Вашингтон мора да свира соло, јер је оркестар окренуо леђа диригенту.

Највише ме копка зашто Кери хоће да се за ратне злочине суди само руским и сиријским вођама. Зашто не и и иранском врховном вођи Али Хамнеију, команданту Исламске револуционарне гарде. Можда Кери не сме да изговори та четири словца - Иран - зато што би споразум с том земљом требало да буде нешто најбоље што је остало иза Обаме. Можда, мада да није било Исламске револуционарне гарде, која је поднела толике жртве у новцу и материјалним средствима, сиријска влада никада не би успела да оствари све те ратне победе.

Трећи фасцинантни аспект апокалипсе по Џону Керију је то што она наводи на закључак да САД још увек намеравају да победе у сиријском рату, и да, сасвим у складу с досадашњом праксом да се поражени, као Слободан Милошевић и Садам Хусеин, пошаљу на суд за ратне злочине, тамо испоруче и руске и сиријске лидере.

Другачије речено, да ли Кери сматра да САД намеравају да Русију победе у рату? Да ли је његова прогноза да је Трећи светски рат већ ту, одмах иза ћошка? Зар Џон Кери не схвата да би потпуна анихилација његове земље у нуклеарном рату са Русијом учинила сваку причу о ратним злочинима ирелевантном?

Мора да је Керија тешко погодило што Нобелова награда за мир оде у руке колумбијског председника. Завршити политичку и дипломатску каријеру без Нобела! Оде Кери из дипломатије, али као огорчен човек.

Што се тиче Лаврова, мало је вероватно да ће одговорити. А и шта да каже. Да Керију није успело да преокрене ток историје и да је резултат било лако предвидети? Да је геополитичка реалност да су САД сила у одступању - и то не само са Блиског истока него и из азијско-пацифичког региона - без обзира на Керијеве храбре покушаје?

Одлазак суперсиле у сусрет залазећем сунцу никада није пријатан призор. Тако је било са Римом, Византијом, Шпанијом, Португалом, Француском, Британијом. Исто говоре и вести с Јужног кинеског мора.

Препорука: Прочитајте и M of A - A Desperate Obama Administration Resorts To Lying And Maybe More. Изгледа да је Кери толико очајан да сада прибегава и најпрозирнијим лажима.


Аутор: М. К. Бадракумар
Извор: Kerry’s sorrows are unspeakable – Indian Punchline
Превео и приредио: Александар Јовановић / Ћирилизовано

Коментари