Психолошки рат и безбедност земље

Чему се Србија може надати ако су индустрија, банкарство и трговина у већинском страном власништву? Управо овоме што имамо данас. Да нам страни фактор „коло води”


Новица Коцић

Данашњој држави Србији, уколико остане овако неуређена, економски девастирана, политички дубоко посвађана и безбедносно избушена, уз сталне спољне притиске и уцене, прети опасност да постане, ако то већ није, полигон надметања и сукобљавања страних сила. Како сада стоје ствари, у игри су Вашингтон, Москва, Берлин и Анкара, с различитим мотивима и интересима.

Последња догађања у вези с „фантомкама, зољама, припремама атентата, Миловим изборима, страним агентима, нашим шпијунима, војним вежбама тзв. војно неутралне Србије, уз диктат ММФ-а и Светске банке”, представљају типичан пример психолошког рата као још једног моћног средства за преваспитавање и покоравање слободарског народа.

Од увођења санкција, преко оружане агресије НАТО-а, са САД на челу, када је створена прва НАТО држава на свету с престоницом Бондстил, затим тзв. демократских промена 5. октобра, до последњих дешавања у вези с угрожавањем безбедности највиших државника, Србија је постала полигон „показне вежбе” како се поступа с народом који се гнуша „промене свести” о својој самобитности, историји, култури, традицији. Слободарским народом чији су најбољи синови много пута у прошлости положили своје животе на олтар отаџбине. Народом који није водио освајачке већ једино одбрамбене ратове. Народом који не прихвата да му отаџбина постане „банана држава”.

Како другачије схватити дрску изјаву америчког државног секретара Џ. Керија да се „Србија налази на линији ватре између Вашингтона и Москве”, ако не као најаву отварања ратног жаришта или бар као психолошки притисак на Србију да „поведе рачуна” за кога се опредељује. И што је веома чудно – нико од српских државника, у толико сусрета с америчким званичницима, не приупита за појашњење такве директне претње безбедности Србије. На сличном фону, и немачки амбасадор А. Дитман, запрети Србији да ће „морати” да следи политику Брисела према Русији. Обратимо пажњу на амбасадоров речник – „морати”. Само због ове недипломатске и претеће речи, многе државе које држе до свог достојанства ставиле би оваквог амбасадора „на лед”, што у дипломатији нешто значи.

А то с понашањем и изјавама неких западних амбасадора, имајући у виду снисходљивост неких наших државника, много нас и не изненађује. Па, ваљда ова држава има заменике министара, државне секретаре, начелнике и друге званичнике. Не, они не постоје за „неке” амбасадоре. Њих искључиво примају премијер и министри. Чија врата, у земљама ових „одабраних пријатеља”, могу да отворе наши амбасадори? Који нивои ових „одабраних” долазе на пријеме за наш државни празник, а ко се све од наших „сјури” на њихове пријеме овде? Јес’ да је Србија „мала земља”, што је честа узречица наших државника, али у дипломатији постоји нешто што се зове реципроцитет.

Одмах иза оружане агресије, најтежи облик угрожавања безбедности и суверенитета једне земље представља економска зависност и дужничко ропство. А колико је Србија по том основу безбедносно угрожена, лако би сазнали кад би се обелоданило колико страни, а колико домаћи капитал учествује у власништву у индустрији, банкарству и трговини. Засад можемо само да наслућујемо шта би се десило када би се једног дана, из ко зна ког разлога, само стране банке и страни трговински ланци повукли из Србије. Не смем ни да помислим какав би хаос настао. Који би то наш домаћи ресурс могао да их надомести?

А тек колико је Србија економски, а тиме и безбедносно, рањива превеликом економском усмереношћу само на један део света. Хвалимо се како са ЕУ остварујемо више од 80 одсто наше економске сарадње и како нам је ЕУ „безалтернативни циљ”. Зашто смо онда изненађени ако нам највећи притисци и уцене у многим секторима, посебно у вези са КиМ, долазе управо отуда? Уређене државе, чувајући своју безбедност, имају разрађене програме диверзификације својих економских односа.

У народу се каже: „Ука на вука, а лисице месо једу.” Преведено на нашу државну стварност то би значило: повика на безбедносне службе да не раде свој посао, а страни фактор запосео све најбитније секторе и „башкари” се по Србији до миле воље. Где нам све седе тзв. страни саветници? Шта раде стране обавештајне службе по Србији? Какве безбедносне ингеренције има држава у приватним фирмама? Зашто је укинута Служба за истраживање и документацију при Министарству спољних послова, својевремено једна од најорганизованијих и најкориснијих безбедносних служби, која се успешно ангажовала на откривању и предупређивању субверзивних активности из иностранства према Србији?

Да се вратимо на почетак. Чему се Србија може надати ако су индустрија, банкарство и трговина у већинском страном власништву, ако је политичка елита веома разједињена и посвађана око најважнијих стратешких државних и националних циљева, а држава неуређена и безбедносно избушена? Управо овоме што имамо данас. Да нам страни фактор „коло води”. Да нам преко претњи „линијама ватре” и којекаквим уценама, посебно око КиМ и сарадње с Русијом, а ево и с Кином, интензивно ради на „промени свести” и „психолошком рату”, а ми нисмо способни да се томе супротставимо. Излаз: Србија економски развијена земља и уређена држава. Лако је рећи, а тешко постићи. Међутим, ако се хоће и зна, успећемо. Имамо немале домаће ресурсе, а прави пријатељи ће, без уцена, припомоћи.


Аутор: Радоман Јовић, амбасадор у пензији
Извор: Политика Online - Психолошки рат и безбедност земље
Приређено на



Коментари

  1. ТАКО БРАЛЕ...ТО ЈЕ НЕШТО..ДОСТА ВИШЕ "КВИСЛИНГ-РОБ-ДВЕ СТОЛИЦЕ-МАЛИ СМО, НЕ МОЖЕМО НИШТА- УМИЉАТО ЈАЊЕ ДВЕ ОВЦЕ СИСА" МЕНТАЛИТЕТА (НАМЕТНУТОГ, НАРАВНО). ПРАВА СРЕДСТВА-ПРАВИ ЦИЉЕВИ

    ОдговориИзбриши

Постави коментар