Ни стручњаци за српски језик не могу увек са сигурношћу да тврде постоји ли нека реч у нашем језику или не постоји. Тако је данас, а тако је било и у прошлости
Чини се да већину речи у неком језику говорници без недоумица могу идентификовати као језичке јединице свог матерњег језика, али има и оних за које не могу да се определе једногласно. Као пример могу се навести одговори испитаника у једној анкети коју је спровео проф. Aлександар Милановић. Он је на научном скупу посвећеном поезији академика Милосава Тешића упитао 12 угледних српских књижевних критичара да ли је Тешићева именица бубњалица новостворена реч. Петоро испитаника је одговорило потврдно, шесторо одрично, а један листић је остао непопуњен.
Дакле, испитани говорници српског језика (који се уз то и професионално баве језиком) нису сигурни у статус именице бубњалица у лексичком систему српског језика. Неки мисле да је у питању нова реч, а неки претпостављају да та именица спада у већ постојећу лексику српског језика. Бубњалица, иначе, није забележена у речницима савременог српског језика и, вероватно, представља лексичку креацију Милосава Тешића.
Није тешко претпоставити због чега више од пола испитаника у овој малој анкети није препознало бубњалицу као нову реч. Свим говорницима српског језика познато је значење мотивног глагола бубњати (ударати у бубањ, али и производити звук сличан бубњави). Познат нам је и суфикс (наставак), као и врло продуктиван творбени модел. Потврђене су именице: дувалица, стругалица, жвакалица, зујалица, прскалица, гњечилица, летелица итд. Лако се може закључити да би бубњалица могла представљати некакав предмет којим се производи бубњава. Важно је напоменути и то да речници бележе повелик број чланова творбеног гнезда којем припада (или којем би припадала) именица бубњалица: бубњава, бубњало, бубњање, бубњар, бубњара, бубњарев, бубњарина, бубњарица, бубњарка, бубњаров, бубњарски, бубњаст, бубњати, бубњача, бубњаџија, бубњаш, бубњити, бубњић, бубњиште.
Из овог примера закључујемо да чак и ако говорници први пут чују неку реч, не могу тврдити да је то нова реч у случају када им је познат творбени модел на основу којег је она произведена и још неки чланови творбеног гнезда коме та реч припада. Лексеме као што је бубњалица у славистици се називају "потенцијалним речима“.
Ни стручњаци за српски језик не могу увек са сигурношћу да тврде постоји ли нека реч у нашем језику или не постоји. Тако је данас, а тако је било и у прошлости.
Вуков савременик Јован Стејић, угледни члан Друштва српске словесности, зачудио се над списком од 84 речи за које је Вук написао да их је сам начинио и употребио у свом преводу Новог завета (1847), и то уз напомену да су то речи „које би и најпростији Србин казао када би му затребале, а можда их већ и говоре“. Вук је овом примедбом на најбољи начин дефинисао лингвистички термин "потенцијална реч“.
На том Вуковом списку налазе се и ове речи: вртар, трубач, изабраник, осветник, преступница, виноградар, вратар, прељубочинац, прељубочинство, незнабоштво, отпад, распусна (књига), смјерност, избављење, извршење, обновљење, окамењење, оправдање, осуђивање, очишћење, познање, покајање, помазање, помирење, понижење, посвећење, послушање, непослушање, потврђење, похођење, приготовљење, признање, примирење, утврђење, грабљив, учљив.
Јован Стејић се изненадио због тога што Вук ове речи сматра својим производима, јер су све оне и до тада биле познате у језику српске књижевности, па увређено коментарише: "И? за ове речи каже господин Вук да их је он начинио! Кад ово разберу страни људи, на пример, Немци или Руси, који нас и наше књижество до зла бога мало и чудно познају, мораће узвикнути: ’Јадни ти Срби! А да шта су они у свом књижевном језику досад имали кад нису у њему имали ни ових речи док им ево не дође господин Вук да им их начини и са својим преводом Новог завета у години 1847. даде!’“
Стејић, ипак, признаје да је Вук начинио неке речи за које до тада није било потврда и наводи њихов списак: љубазни, љубазница (дотад љубезни, љубезница), гостољубивост (дотад гостољубље), измишљач, карач, мјењач (дотад менитељ), слушач (дотад слушатељ и слушалац), кушач (кушатељ, искуситељ), четвртник ("за оно што не знамо шта је“, каже Стејић), дјевојаштво (дотад девство), зборница, људокрадица, посинаштво, мртвост (за мртвило), непоколебљив (дотад непоколебим), неродљив, празноговорљив, осјетљив (дотад чувствителан), распадљив.
Лепо је знати да до Вука нису постојале именице гостољубивост, девојаштво или зборница, а из данашње перспективе необично је да Вук није чуо за речи осветник, виноградар, помирење јер их народ није користио, па је морао да начини оно што је већ постојало!
Колико год нам се чини да добро познајемо свој матерњи језик, он нас увек изненади.
Од истог аутора: Глобализација језика
Аутор: Др Рајна Драгићевић, професор Филолошког факултета Универзитета у Београду
Извор: Политика
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!