Лесов план или Ђе су оне мапе


Стари виц: Негдје у Сарајеву, 1993., копа Мујо по сандуцима муниције и друге хуманитарне помоћи пристигле од арапске браће и набаса на некакву џезву. Протрља је онако прашњаву, кад оно – не лези, враже – из ње излети дух, клањајући се Муји и нудећи да му испуни жељу. “Дај, јаране,“ једва дочека Мујо, “ријеши овај наш рат, нацртај некако ове мапе да сви буду задовољни.“ Дух узе мапу Босне и Херцеговине, окреће, загледа, прегледа, шарне, избрише, стење, презнојава се и, на крају, одустане. “Тешке ти, брате Мујо, ове мапе, дај шта лакше.“ Крену опет Мујо: “Имам жену Фату, добра је к’о хљеб, поштује ме, кува, чисти, ал’ је ружна, брате, не да гледат’ у себе. Би л’ мог’о мало ‘нако да је прољепшаш?“ Свемоћни дух пристаде, наравно. Доведе Мујо Фату, стаде она пред духа, гледа овај, одмјерава, конта нешто, мучи се, па се окрену Муји: “Брате, Мујо, дај-де опет оне мапе!“

 

Није виц


Ово је виц који се стварно десио, и баш ових дана Дух из лампе опет тражи мапе. Тимоти Лес, британски политички консултант и дипломата некада стациониран у Босни и Херцеговини, дигао је буру ових дана предлажући нова рјешења за оно што Империја зове Западни Балкан, а југосферци Регион или, још грђе, Ови простори. Е, овај Лес, који води малу консултантску фирму Нова Еуропа из енглеског Кембриџа, опет тражи од Мује мапе, јер Фата коју је његова Империја створила деведесетих никако да се прољепша, штавише, све је ружнија и ружнија. Залуд шминка, мулти-култи обрасци, труд “цивилног“ сектора, високи представници, ниски ударци, окупација, пљачка – у Фату се не може гледати. Лес предлаже одустајање од Фате и цртање мапа Јово-наново.


Извор: Напредни Клуб

Лес предлаже брисање авнојевских граница јужно од хрватско-словеначке – та остаје, јер та није авнојевска, него хабзбуршка, тј. еунијатска – и стварање другачије подјеле Западног Балкана. Албанија би добила Косово јужно од Ибра, дијелове Црне Горе, Македоније и Прешевску долину. Хрватска би припојила себи хрватске кантоне у БиХ. Србија добија Српску, одриче се Косова, али “само“ јужно од Ибра, задржавајући Сјевер, али такође губећи Прешевску долину. Црна Гора губи шиптарске општине, и може да се уједини са Србијом ако жели. Бошњаци и Македонци би из свега изашли кратких рукава.

Да ли је битан Тимоти Лес


Прије него што размотримо приједлоге који су “запалили Регион“, како то воли да каже новинарштина Региона у насловима својих таблоида, дај да видимо ко је Лес и зашто је битније шта он има да каже од онога шта ја, рецимо, имам рећи.

Лес је био чиновник британског Министарства спољних послова и врхунац дипломатске каријере доживио је кад је водио бањалучки уред Амбасаде Велике Британије. На Линкдин профилу му пише да има мастер и докторат у пољу међународних односа на Кембриџу, а назив докторске дисертације му је гласио Утицај политике Великих сила на Балкан, са освртом на Босну и Херцеговину. Посљедње двије године води фирму која производи истраживања и анализе политичких прилика у Источној Европи и продаје их муштеријама које су заинтересоване за процјену утицаја тих прилика на њихове инвестиције и стратегије. Ријечју, уновчава човјек знање. Е, сад, многи знају, али пита ли их ико ишта.

Шта је важније од Лесове експертизе, која звучи легитимно, је чињеница да његов текст, насловљен Дисфункционалност на Балкану (веза ка енглеском извору) није објавио било ко, ма ни мање ни више него часопис Спољни пословизванично гласило моћног америчког Вијећа за спољне односе (ВСО), водећег глобалистичког политичког института чија ријеч је од кључне важности у одајама Бијеле куће, Конгреса, Пентагона и сличних установа. Далеко од тога да сваки чланак објављен у Спољним пословима има планетарни значај и покреће лавине догађања, али је несумњиво да се сваки чита на мјестима гдје се доносе одлуке, али и да се многи пласирају из мјеста гдје се доносе одлуке, из овог или оног разлога.

Тимоти Лес (лијево), 2009. године. Извор: Flickr

Дакле, Лесов приједлог је довољно важан. Можда као будућа политика о којој је већ одлучено, можда као пробни балон. Чињеница да је приједлог изнио Лес, а не рецимо Николас Бернс, који је члан Управног одбора ВСО-а и већи стручњак за Западни Балкан од Леса, говори да је вјероватно у питању пробни балон при којем нико много важан неће да се експонира док се опипава терен. Обично терен овако опипава одређена фракција унутар естаблишмента којој требају аргументи за убјеђивање већине или за грађење компромиса са противницима идеје. Али нећемо се претварати да знамо шта се дешава иза фамозних кулиса Вијећа за спољне односе.

 

Империјална перестројка у Југосфери


Лако је исцртати границе, али да видимо шта Лес стварно предлаже, јер чланак није упућен ни Аци, ни Милораду, ни Милу, ни Бакиру, ни Хашиму, а бога ми ни Колинди, него империјалним центрима и носиоцима моћи.

Лес нас обавјештава о двама нужностима: прво, да се Западни Балкан реорганизује под диригентском палицом Империје, док није прекасно; и друго, да ту реорганизацију мора предводити Вашингтон, а не Брисел или Берлин.

Није битна његова прича о пропасти политике мулти-етничности као разлога реорганизације. Битан је дио гдје говори о источним утицајима на народе Западног Балкана:

“Додатно компликује ствари и то што Русија користи свој утицај да омете процес интеграција, охрабрујући незадовољне мањине као што су босански Срби да појачају своје сепаратистичке захтјеве, те пријетећи про-интеграцијској власти у Црној Гори. Турска његује подршку разочараним муслиманима попут Бошњака и македонских Шиптара. А Кина с ентузијазмом дијели необавезујућа средства за инфраструктурална улагања владама широм регије, подривајући напоре Запада да наметне условљене унутрашње реформе.“

Ово су чиниоци који заправо покрећу прву нужност, а не пропаст једне завојевачке формуле. Мултиетничност је била начин владавине, а не тренд којем се удовољавало. Атлантска империја, у дефанзиви, би сад да покуша реорганизацију док још може да је изведе под својим условима, јер се боји да јој се та предност мигољи из руку и да ускоро неће имати контролу над тим процесом. Овакав став може бити показатељ или слабости или стратешког планирања.

 Колико за Империју може бити важно да повуче нове границе, толико је важније да их она сама – а не у сарадњи или сукобу с противницима –  повуче, и то што прије. Јасно је да Лесу одједном смета и турски утицај на Балкану, вјероватно због новонастале непоузданости владе Реџепа Ердогана као савезника Империје.

Уколико више не можеш контролисати читаву територију коју си освојио, онда се прегрупишеш и консолидујеш у најјачим упориштима. Осим проширења Хрватске, која је већ упориште које се не може изгубити, Велика Албанија је централни елемент Лесовог плана. Ко год уједини Шиптаре, тај ће их држати под контролом наредних 100 година. Са Србима је ствар другачија, али не сасвим. Србија коју са Српском уједини Америка ће остати нешто даља од руског утицаја од Србије којој Америка све узима, а ништа не даје. Још ако се таквој Србији придружи Црна Гора, скоро па ето Велике Србије.

Друга нужност коју Лес наглашава се тиче чињенице да он отворено заступа став да је проширење Европске уније окончан процес. По Лесу, мисија Европске уније на Западном Балкану је пропала. Сваком добром стратегу који заступа овакав став се намеће нужно питање: чиме ћемо замијенити ту мисију? Један од разлога постојања ЕУ је била империјална пост-совјетска офанзива на ону страну Гвоздене завјесе. Економски бољитак на Западу је оно што је срушило Совјетски савез и оно што је наставило да буде магнет бившим чланицама Источног блока. Ако је мисија ЕУ пропала, а по Лесу и по многим другима јесте, који идеолошко-политички образац ће попунити празнину у коју пријети да се уселе Русија, Кина, Турска? Из Брисела – ниједан. Зато Лес позива Вашингтон у помоћ.

Наравно, сви знамо да је Вашингтон био баш главни носилац баш ове политике за коју Лес тврди да је пропала. Коју нову идеолошку матрицу Вашингтон може понудити као алтернативу? И на то Лес има одговор, односно, даје изговор Вашингтону:

"У форсирању овог плана, Сједињене Државе не би ударале нове темеље, него би просто оживјеле вилсоновску визију Европе која се састоји од самоуправних нација – али за онај дио континента на којем ова визија никад није ни била примијењена."

Сјетио се Лес и Вудроа Вилсона, творца европског међуратног поретка. Није лоше. Можда се и може продати стратезима.

Не треба изгубити из вида ни чињеницу да је Лес Британац, и да је политика потискивања ЕУ из Западног Балкана про-британска, тј. одакле год Њемачка буде избијена, нормално је за очекивати да се ту угура пост-брегзитовска Британија.

Елем, Лес, дакле, предлаже двојако престројавање: геополитичко и идеолошко, да би се консолидација Империје на клизавом терену Западног Балкана како-тако спровела. Наравно, идеолошко је само плашт, реклама, јер једина идеологија коју Атлантска империја вреднује је тзв. коћекогизам.

 

Губитници и добитници


Србима је, наравно, најважније како изгледају мапе. Ако се задржимо стриктно на мапама и све друго оставимо по страни, мапе не изгледају лоше.

Шиптари добијају Велику Албанију, покривајући њоме простор на којем већ живе, дакле, Косово и Метохију јужно од Ибра, Прешевску долину, шиптарске општине Западне Македоније и неколико црногорских општина уз границу. Шиптари би овом подјелом највише добили јер ем би се ујединили, ем би били означени као главни империјални ослонац на Балкану.



Тренутно, ако изузмемо надања да ће доћи Владимир Владимировић Путин и на бијелом медвједу ујахати у Призрен, Срби се не могу надати да ће у догледно ојачати до те мјере да протјерају Шиптаре са Косова и Метохије, а владати земљом на којој доминирају Шиптари је штетно по српске интересе, у то смо се увјерили. Из тога угла, Лесов приједлог о враћању Ибарског Колашина Србији је добитак за Србију, у реалном смислу, посебно ако се створи простор за повољно рјешавање питања Трепче и неку врсту специјалног статуса за православне светиње јужно од Ибра. Много је Срба који би на овакво рјешење питања Косова пристали и без присаједињења Српске и евентуално Црне Горе. Косово овим не би престало бити најважнији српски духовни простор, а што се физичке контроле тиче, контролисали бисмо га више него сада.

Неки Срби ће рећи: “Зар послије свих ових година невоља и отпора, сад, кад је Русија ојачала, ми да прихватамо компромисе и губитак Косова?“ Србија је још увијек у снажним канџама Атлантске империје, а Русија наступа опрезно, иако одлучно. А уколико се наде српских екстремних русофила остваре, границе које предлаже Лес се поново могу мијењати, у још већу српску корист. Зашто стати на Ибру, ако га можеш прегазити? Али данас Србија малтене брани Ниш.

Србија би добила пола Босне и Херцеговине, и потенцијално Црну Гору. Лес не прецизира како би се ријешило питање Брчког, рецимо, али његов тон не оставља простора за интересе Бошњака. Очито је да у чије год име говори Лес, тај предлаже да интересе САД-а на Западном Балкану бране Шиптари, а не Бошњаци. С друге стране, Бошњаци би очигледно задржали просторе на којима већински живе, значи, свој дио данашње Федерације БиХ. Као што рекох, Лес не улази у презицније подјеле и рјешења мањих спорних питања, па нећу ни ја.

Македонци, наоко губитници, би из једног угла прошли и добро, бар привремено. Имали би мању земљу, али би се отарасили дестабилизујуће шиптарске мањине. Шта би с њима даље било, видјело би се.

Хрватска би представљала прву земљу у историји Европске уније која се територијално проширила на ванунијске посједе.

Црној Гори Лес оставља могућности, сем оне да шиптарске општине препусти Великој Албанији. Може сама, може са Србијом.


Разграничење зарад мира

Све у свему, ако изузмемо чињеницу да Империја ништа не ради у корист другог, а све у своју корист, Лесов приједлог и није тако лош. Рашчистиле би се неке ствари, разграничило би се сукобљено становништво, а у вријеме кад се економском напретку не може надати нико, и кад Срби нису спремни ни да се бране, а камоли да нападају и поврате изгубљене територије, мир јесте највреднији.


Лес не искључује потребу за неком врстом мировних снага, тј. привремених чувара разграничења, и тим поводом каже:
"На крају крајева, лакше је очувати разграничење, него невољни суживот."
Лес описује и фазе спроведбе плана, што такође оквирно не звучи ни лоше, ни немогуће. Треба уочити, међутим, постепеност која доноси стабилност процеса, али и опасност да се неке фазе остваре, а неке не – случајно или намјерно.

Лесов план може бити основа будуће политике, а не мора. Границе су само посљедица његовог реалног сагледавања динамике на терену, и не улазећи у историјски развој таквог стања, Лес нас суочава са рјешењима заснованим на начелима разграничења по етничкој линији раздвајања и реалном стању на терену.

Некога би могло и да зачуди Лесово одсуство обзира према самим политичким чиниоцима на терену који парча. Али он се њима и не обраћа и њихов интерес му је битан колико је битан плановима Империје. Да ли ће бунити Бошњаци? Гарантовано, али хоће ли се побунити против својих америчких спонзора? Ко би их онда бранио?

Срби, с друге стране, се нису бунили ни кад је београдска власт предала Косово без икакве надокнаде. Зашто би се бунили кад им се накнадно пружа обештећење? Косово које није насељено Србима се свакако не може држати, а да би Косово било насељено Србима и ослобођено, Србија треба да ојача, да се трансформише. Овако слаба Србија не може ни себе да ослободи. Ово би био позитиван корак ка довршењу Србије.

Највећи проблем са извођењем овог или сличног плана за Србе није у самом његовом садржају и да ли се он жели или може спровести, него је у томе ко га изводи и шта је задња намјера. Атлантска империја и историјски интереси везани за њу не кују планове да би и српски народ имао од њих користи него баш супротно. Међутим, слабљење Атлантске империје је историјски процес у којем Срби могу изградити добитничку стратегију прилагођавања и могу се окористити изнуђеним потезима Империје, као што су прегруписавање и консолидација, присутни и у другим сферама.

Ако је консолидација дефанзивна, што је овакав план скован из дефанзивнијих разлога, то боље за Србе као невољне поданике Империје. А постоји могућност да се Велика Албанија склепа и без да Срби ишта добију, и да буде до Ниша, а Срби нити имају снаге, нити знају како да се томе супротставе.

Одлуке се доносе према реалној процјени своје снаге и снаге непријатеља. У супротном, пораз и губици су загарантовани, а српска историја 20. вијека обилује катастрофалним одлукама баш усљед нереалних процјена и очекивања која премашују могућности.

Фата никад неће бити лијепа. Ни нама, ни њима, а и ружну ће дјецу рађати. Дјецу која ће се тући једни с другима. Ако Дух из лампе нуди другу жељу, треба је размотрити.

СРБИСТ – Битно. Разумно. Српски.

Аутор: В. Ивковић
Приређено на:
BunsenLabs Linux
 




Коментари

  1. За почетак би ваљало ићи на размену територија са Мујама, тако да Срби добију линију Осијек-Сплит (без тих градова), из простог разлога што вредност РСК мора да уђе у некакве калкулације. Муслиманима би се оставила компактна држава у Зап.Босни.

    ОдговориИзбриши

Постави коментар