Може ли нешто бити „ничим изазвано”

У српском језику постоји правило о тзв. слагању негација


Ћирилично иницијално писмо КУМОДРАЖ 02 (Дарко Новаковић)

У „Ве­чер­њим но­во­сти­ма“ и у но­ви­на­ма „Да­нас“ забeле­жи­ли смо две ва­ри­јан­те исте кон­струк­ци­је, у пр­вим „ни­чим не­и­за­зван“, у дру­гим „ни­чим иза­зван“: „Ни­чим не­и­за­зван, ви­со­ки пред­став­ник у БиХ Ва­лен­тин Ин­цко за­пре­тио је ме­ђу­на­род­ном вој­ном ин­тер­вен­ци­јом“ („Ве­чер­ње но­во­сти“, 16. 12. 2016, 2: Ми­ро­слав Фи­ли­по­вић); „Се­ћа­те ли се ко­ли­ко сам пу­та Па­но­ви­ћу на­би­јао на нос ме­ко­ћу ср­ца ко­ја га је на­во­ди­ла да из се­ва­па об­ја­вљу­је ни­чим иза­зва­не тек­сту­ал­не скле­по­ти­не Ма­рин­ка М. Ву­чи­ни­ћа“ („Да­нас“, 1. 12. 2016: Све­ти­слав Ба­са­ра, „Фа­мо­зно”). Пр­ву је, као што се ви­ди, упо­тре­био но­ви­нар, дру­гу, у сво­јој ко­лум­ни „Фа­мо­зно“, са­вре­ме­ни срп­ски пи­сац Све­ти­слав Ба­са­ра. Упо­треб­ну при­пад­ност да­тих кон­струк­ци­ја не би би­ло по­треб­но ни спо­ми­ња­ти да С. Ба­са­ра у сво­јој ко­лум­ни с ни­по­да­шта­ва­њем ни­је го­во­рио не са­мо о ак­ци­ји „Са­чу­вај­мо срп­ски је­зик“ не­го и о је­зи­ку „но­ви­на­ра“ и „лин­гви­ста“. За по­твр­ду на­во­ди­мо са­мо Ба­са­ри­ну ни на че­му не­у­те­ме­ље­ну оце­ну да „на­ци­о­нал­не је­зи­ке чу­ва­ју и обо­га­ћу­ју пе­сни­ци и пи­сци, ни­по­што лин­гви­сти, а по­го­то­во не но­ви­на­ри“. У скла­ду с тим, он је ауто­ре тек­сто­ва „Са­чу­вај­мо срп­ски је­зик“ про­гла­сио „Чу­ва­ри­ма бе­сло­ве­сно­сти“, па му ма­ло би­ла за то јед­на ко­лум­на, не­го је чак две­ма дао исти на­слов „Чу­ва­ри бе­сло­ве­сно­сти 2“).

Иако је­дан при­мер не мо­же би­ти по­ка­за­тељ не­чи­је „(бе)сло­ве­сно­сти“, на­ве­де­на кон­струк­ци­ја, кон­струк­ци­ја „ни­чим иза­зван“, од­ли­чан је по­ка­за­тељ не­по­зна­ва­ња сми­са­о­них ма­ло је ре­ћи ни­јан­си, не­го за­ко­ни­то­сти срп­ско­га је­зи­ка, а са­мим тим и ми­са­о­не не­пи­сме­но­сти оно­га ко та­кве кон­струк­ци­је упо­тре­бља­ва. А ево и за­што. У срп­ском је­зи­ку по­сто­ји пра­ви­ло о тзв. сла­га­њу не­га­ци­ја. Та­ко се од­рич­не оп­ште за­ме­ни­це и за­ме­нич­ки при­ло­зи, ти­па ни­ко, ни­шта, ни­кад, ниг­де и сл. мо­гу упо­тре­би­ти са­мо уз пре­ди­ка­те ко­ји су та­ко­ђе од­рич­ни. Мо­ра се ре­ћи Ни­ко ни­је до­шао; Ни­кад га не­ће пре­жа­ли­ти; Ни­чим то ни­је иза­зва­но, али ни­је мо­гу­ће: *Ни­ко је до­шао; *Ни­кад ће га пре­жа­ли­ти; *Ни­чим је то иза­зва­но. То на­ла­же и здра­во­ра­зум­ска ло­ги­ка: јер до­ла­зи не­ко а не ни­ко, јер мо­же­мо пре­жа­ли­ти не­кад, а не ни­кад, јер не­што мо­же би­ти иза­зва­но не­чим, а не ни­чим. Јер – ка­ко је мо­гу­ће да не­што бу­де иза­зва­но ни­чим?! Не­што ни­је ни­чим иза­зва­но, али је не­што не­чим или сва­чим иза­зва­но.
"Чи­та­о­ци­ма ко­ји ре­дов­но чи­та­ју је­зич­ке ру­бри­ке не­ће би­ти те­шко да уоче ко­ли­ко има и са­вре­ме­них пи­са­ца ко­ји са­ми се­бе про­гла­ша­ва­ју „знал­ци­ма“ и „обо­га­ћи­ва­чи­ма“ срп­ско­га књи­жев­ног је­зи­ка"
Про­блем на­ста­је ка­да не­ма по­моћ­ног гла­го­ла у кон­струк­ци­ји (не­ма ни­је, не­ће, ни­сам...). Та­да у срп­ском је­зи­ку уло­гу не­га­ци­је пре­у­зи­ма реч­ца не ко­ја се пи­ше за­јед­но са при­де­вом, па је си­но­ним­но: То ни­је иза­зва­но и То је не­и­за­зва­но; Он ни­је пре­жа­љен и Он је не­пре­жа­љен, и сл. За­то кад се упо­тре­бља­ва скра­ће­ни пре­ди­кат (пре­ди­кат без по­моћ­ног гла­го­ла) уз од­рич­не оп­ште ре­чи – оба­ве­зно се мо­ра упо­тре­би­ти од­рич­ни об­лик при­де­ва: не­и­за­зван ни­чим, не­пре­жа­љен ни­кад, не­на­пи­са­но ниг­де, и сл. јер ти из­ра­зи зна­че: ни­је иза­зва­но ни­чим, а ни­ка­ко *иза­зва­но је ни­чим, ни­је пре­жа­љен ни­кад, а ни­ка­ко: *пре­жа­љен је ни­кад, ни­је за­бе­ле­же­но ниг­де, а ни­ка­ко: *за­бе­ле­же­но је ниг­де. Јер и по­зна­ва­ње уну­тра­шње ло­ги­ке срп­ског је­зи­ка, али здра­ва ло­ги­ка ка­же да ни­је мо­гу­ће не­што за­бе­ле­жи­ти ниг­де, или пак не­што иза­зва­ти ни­чим! Пи­сци ко­ји су до­бри по­зна­ва­о­ци срп­ско­га је­зи­ка (као нпр. Иво Ан­дрић, Де­сан­ка Мак­си­мо­вић, Ан­то­ни­је Иса­ко­вић и др.) као и до­бри но­ви­на­ри (ка­ко смо то у по­себ­ном на­уч­ном тек­сту по­ка­за­ли) ни­ка­да у то­ме ни­су гре­ши­ли. Та­кви пи­сци и но­ви­на­ри има­ју не са­мо гра­ма­тич­ку и си­стем­ско­је­зич­ку пи­сме­ност, не­го и ми­са­о­ну пи­сме­ност. Они за­си­гур­но ни­ка­да не би ни по­ми­сли­ли, а ка­мо­ли на­пи­са­ли да је бор­ба за очу­ва­ње се­ман­тич­ке и син­так­сич­ке струк­ту­ре срп­ско­га је­зи­ка – „бе­сло­ве­сност“! За та­кве се пи­сце мо­же ре­ћи, ка­ко би то и нај­ве­ћи срп­ски лин­гви­ста А. Бе­лић ре­као, да „чу­ва­ју и обо­га­ћу­ју срп­ски књи­жев­ни је­зик“, а је­ди­но та­кви мо­гли су би­ти под­ло­га кри­ла­ти­ци „пи­ши као што до­бри пи­сци пи­шу“.

Да­нас, на­жа­лост, има пи­са­ца за чи­ји је­зик је ви­ше не­го очи­глед­но да ни­ка­ко не мо­же би­ти при­мер до­бро­га је­зи­ка, је­зи­ка ко­ји не са­мо да не от­кри­ва још нео­т­кри­ве­не из­ра­жај­не мо­гућ­но­сти не­го је чак у „за­ва­ди“ с основ­ним је­зич­ким за­ко­ни­то­сти­ма, пре све­га кон­струк­ци­о­ним и се­ман­тич­ким. Та­квим пи­сци­ма свој­стве­но је да су им „ми­сли“ за­бе­ле­же­не ниг­де, за­то што су те ми­сли иза­зва­не ни­чим, та­ко да код чи­та­ла­ца је­ди­но и мо­гу би­ти за­пам­ће­не ни­кад! Та­кви су пи­сци, а и сви они ко­ји их за је­зич­ки „узор“ узи­ма­ју, ако та­квих има, „чу­ва­ри“ но­ве „је­зич­ке сло­ве­сно­сти“, што је си­но­ним­но Ба­са­ри­ној син­таг­ми „чу­ва­ри бе­сло­ве­сно­сти“. Мо­ли­мо чи­та­о­це да не по­ми­сле да је ова ни­чим иза­зва­на гре­шка, је­ди­но је­зич­ко огре­ше­ње на­ше­га пи­сца. Уоста­лом, „По­ли­ти­ки­на“ ко­лум­на „Са­чу­вај­мо срп­ски је­зик“ на нај­бо­љи на­чин по­ка­зу­је ко­ли­ко та­квих огре­ше­ња у је­зи­ку пи­са­ца и но­ви­на­ра има. Чи­та­о­ци­ма ко­ји ре­дов­но чи­та­ју је­зич­ке ру­бри­ке не­ће би­ти те­шко да уоче ко­ли­ко има и са­вре­ме­них пи­са­ца ко­ји са­ми се­бе про­гла­ша­ва­ју „знал­ци­ма“ и „обо­га­ћи­ва­чи­ма“ срп­ско­га књи­жев­ног је­зи­ка.


Аутор: Др Милош Ковачевић, Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет у Бе­о­гра­ду и ФИ­ЛУМ у Кра­гу­јев­цу
Извор: Политика 
Приређено на:
MX Linux | MX Community



Коментари