Је л' знате шта је "оборужани наратив"?

Извор: Tommy Ingberg Surreal Photo Art

Напомена преводиоца: Прво, weaponized narative изабрах да преведем као оборужани наратив, иако би могло и оружани наратив, прича као оружје или излагање догађаја као оружје. Лично, најближа ми је чачанска варијанта - кад ја почнем са својом причом ј...ћу ти маму мамину, али ем је предугачко, ем није за осетљива ушеса англосрба и њихов нато-српски, па се одлучих за компромис, да овај сложени појам именујем са по једном старинском и новом речи.

Друго, јесам приметио да се израз weaponized narative све чешће користи у страним медијима на енглеском језику, али до сада нигде не нађох детаљно објашњење садржаја појма. Ово што ћете прочитати је са веб-сајта Defense One, где можете наћи и истинољубиве саставе као што су:


- Најновији извозни производ Владимира Путина - терористи / Vladimir Putin’s Newest Export: Terrorists | RealClearDefense

- Најновији руски љубимци међ џихадистима - талибани / Russia’s New Favorite Jihadis: The Taliban | RealClearDefense


Оборужани наратив постао ново војиште


А САД нису навикле да озбиљно заостају за противником


Обична војна надмоћ је још увек од кључног значаја за статус суперсиле Сједињених Америчких Држава, али је, чак и у стриктно војном смислу, сада недовољна: ако америчке изборе може да контролише противничка сила, онда невидљиви авиони и специјалне снаге нису адекватан одговор. Па пошто су наши законодавци већ одобрили 160 милиона долара за супротстављање руским лажним вестима и дезинформацијама, и ЦИА и Конгрес истражују ко и како се меша у изборе у САД и у другим демократским државама у свету, време је да на оборужани наратив гледамо као на оно што и јесте - крајње озбиљну претњу државној безбедности.

Оборужаним наративом се подрива противникова цивилизација, идентитет и воља, а преко изазивања сложене ситуације, конфузије и политичких и друштвених подела. Оборужани наратив се може користити тактички, у склопу експлицитно војног или геополитичког сукоба, или стратешки, као начин редуковања, неутралисања и савладавања туђе цивилизације, државе или организације. Добро употребљен, оборужани наратив смањује или чак укида потребу за војном силом при остваривању политичких и војних циљева.

Настојања да се утиче на послове америчког председништва, на "брегзит", Украјину, Балтик и НАТО одражавају прелазак на "постчињенично" политичко и културно окружење које је рањиво на оборужани наратив. Што намеће три питања:

- у којој мери је овај феномен глобалне природе?;

- да ли су садашњи његови покретачи привремени или системски?;

- које су импликације за америчку војску навикнуту на сопствену техничко-технолошку надмоћ?

Постчињенично окружење нипошто није својствено само САД или Великој Британији, може се уочити у Пољској, Мађарској, Турској, Француској и на Филипинима, као и другим демократским државама. Русија, чија је култура дубоко постчињенична и заиста постмодерна, сада вешто конструише ироничне и крајње циничне оборужане наративе, раније ефикасно употребљене при нападу на Украјину, а сада и са дестабилизујућим дејством на балтичке државе и изборни процес у САД.

Тако велики и разнолик помак на оборужани наратив указује да су његови покретачи и управљачи уистину системске природе, мада се често превиђа да повећавају и обим и брзину којом пласирају информације. Културе, установе и појединци су, као и штошта друго, механизми за обраду информација, па су склони, чим их савлада њихова сложеност и јачина, да узмакну ка једноставнијим наративима.

Изложене стресу, културе се фрагментишу, а институције увећавају све док не постану неефикасне, чак и нефункционалне. Појединци који свој идентитет дефинишу првенствено државом - као што су Американци, Руси, Кинези и Европљани - беже у митско "златно доба" национализма, док они који приоритет дају културним и верским везама хрле у фундаментализам.

Прича је стара колико и племенско. Људи су животиње склоне обрасцима и причању прича. И не можемо да поднесемо одсуство смисла. Уместо да гледамо расуто светло ноћног неба и прихватимо његову насумичност, ми жудно повезујемо те тачкице и улепшавамо их детаљним - па чак и поетичним - причама о јунацима и принцезама, медведима и једнорозима. За митове смо везани ланцима. Наратив је основна ознака човека.

Али оно што је ново је изузетна моћ оборужаног наратива. Оборужани наратив напада наш заједнички идентитет - нашу представу о томе ко смо, нашу привилегованост тиме што нисмо "остали". Садашње "конективно доба" омогућава нападе којима се разара стари идентитет што нас је повезивао. Али оно такође омогућава стварање наратива који ће одредити нове разлике између "ми" и "они", за шта се вреди борити.

Оборужани наратив стиже у прави час. Брзина којом се збивају преокрети у нашим животима је без преседана, Време тих преокрета мора се нечим попунити. И ми смо у очајничкој потрази - чиме?

Нудећи јефтину улазницу за сложен свет, оборужани наратив пружа емоционалну сигурност по цену рациналног разумевања. Емоционално задовољавајуће прихватање оборужаног наратива - нада и вера коју нуди - културе, институције и појединце пелцује од контрааргумената и неповољних чињеница.

Ово удаљавање од рационалности отвара коридор за напад на уверења заједнице и друштва у целини. Али и заједнице и друштво се могу оснажити медијским алатима и порукама који ће појачати наратив у тој мери да ће се њиме сатанизовати уљез. Поверење ће се указивати само верујућима у оборужани наратив, док ће "остали" и њихове институције и друштвена структура бити препуштени еродирању.

У рукама професионалаца, снажне емоције беса и страха могу бити употребљене за контролу противника, ограничавање могућности и ремећење његове функционалне способности. Ово је јединствен облик меке моћи. У таквим кампањама, чињенице нису неопходне, јер - насупрот старим крилатицама из доба просветитељства - данас истина не мора победити. Истина може бити преплављена стално понављаним и обнављаним лажима. Посебно моћне су полуистине или поједностављења која мету припремају да поверује у основни наратив који јој се такође испоручује.

То је самојачајућа петља - процес очигледан у Украјини и код "брегзита" и стварања алтернативне деснице у многим земљама, и код америчких председничких избора. У свим тим кампањама да се уочити комбинација домаћих фактора и мање или више познатих руских оборужаних наратива, која су остварила значајне бенефите за Русију, уз мали ризик да ће Запад војно одговорити. Као што је и било: Америка, НАТО и европске државе су одговориле конфузно, спорадично и неефикасно.

На краћи рок, оборужани наратив ће пореметити уљуљканост доминацијом у конвенционалној сили у постхладноратовско време западних војних и безбедносних институција. Бар један велики противник сада располаже капацитетима - у ствари, новим војиштем - који нису само непознаница. То су капацитети којима институционални, историјски и културни фактори гурају САД у битно неповољнију позицију.

Али дугорочни изазови су још јачи, јер постчињенична политика слаби демократску власт, што омогућава појаву, назовимо га тако, постмодерног меког ауторитаризма. Није то апсолутистички ауторитаризам налик нацистичком и стаљинистичком, сличнији је ономе у Путиновој Русији, где се ослања на фину комбинацију управљања очекивањима јавности, слабе али стварне политичке легитимности, и расподеле државне власти на иначе изоловане заједнице - којима је лако управљати када се вечито хушкају једна на другу, јер тада много спремније прихватају ауторитарне личности и институције.

Такав механизам, пак, зависи од оборужаног наратива. Стара ауторитарност често тражи велике снаге безбедности, репресију над грађанима и апсолутну контролу над информацијама. Инжењерима људских заједница би било много лакше када би се скуп и прљав ауторитаризам заменио финијим - и ефикаснијим - механизмом наратива.

Историја је крцата таквим примерима. Црквин наратив Велики ланац постања је у Европи вековима чувао мир. Побуна је напросто била измештена из стварности у којој је већина људи живела.

Никако није очигледно да оборужани наратив доводи до меке ауторитарности. Али јесте могуће да се његовом применом предности инклузивне демократије и западних вредности поново успоставе. Ауторитарне организације и државе су много адаптивније на ново постчињенично окружење. Оборужани наратив повећава могућност да дође до меке аутаритарности једино ако га се не разуме и не употребљава ваљано.

У сваком случају, чини се да је са Просветитељством и просвећивањем индивидуе - готово. Незапамћена сложеност и количина и брзина информација напросто су премашиле индивидуалне когнитивне способности, без обзира колико сјајне биле. Моћ ће припасти онима који разумеју и примењују наратив, било да су то државе и корпорације, било верске и културне заједнице. Моћ ће бити недоступна онима са наивним поуздањем у разумност појединца, вером која је обележила последња три века Запада.

Шта ово може да значи за војне и безбедносне организације опредељене за демократску државу - или за САД у целини - није сасвим јасно. Али превише је онога за шта се раније подразумевало да ће се поправити и остати исто, а испоставило се да да је непредвидљиво и насумично. А промене се догађају све брже и брже.

И бесмислено је негирати их. Уместо тога, морамо признати постојање оборужаног наратива, усвојити га и ставити у службу сопствених интереса. Ако се наше друштво и институције не прилагоде новом окружењу, отићи ће на сметлиште историје заједно са другима који су пропустили шансу у виду оборужаног наратива.



Повезано: War News Updates: Знате ли шта је "фузиони рат"?


Аутор: Бред Аленби
Извор: Weaponized Narrative Is the New Battlespace - Defense One
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на
BunsenLabs Linux

Коментари

  1. Мени то више личи на "пропагандни учинак". Наратив бркам са позоришним сценариом, те никако не успевам да замислим Миму Караџића како потапа бродове.

    ОдговориИзбриши
  2. Невезано за наслов: мислим да је фраза "испражњено од .." одређених садржаја - несрећан превод, вероватно са енглеског. Није лако превести, човек обично прво покушава директно, уместо да се послужи апозицијом или уметнутом реченицом. "Панегирик у славу ЕУ испражњен је од јасних очекивања и аргумената" - остао је без, не садржи, оџепарен је за..??

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Тачно, требало је да ставим "лишено..." садржаја.
      Али погледајте оригинални текст (линк на извор увек имате испод мојих превода, па није потребно нагађати на ком језику је чланак написан), ако већ не видите из превода какав јесте), па ће Вам бити јасно да су сличне грешке неминовне - када се преводи за неколико сати.
      За новине и блогове није "споровозно" превођење, када се за сваку нејасноћу консултује више извора, преведено пусти да одлежи пар сати, па се и тада исправљен текст опет даје колеги да он погледа... Новине и веб-сајтови траже брзину, због својстава своје природе - актуелност, правовременост...
      Дакле, грешке су неминовне, чак и код професионалних преводилаца што ја нисам.
      Но, има у томе и нечег корисног: једна или пет-шест (у овом тексту их вероватно има и више)дају прилику читаоцу да испадне "паметан у друштву", а да сам не ради, тј. преводи или пише.

      Избриши

Постави коментар