Милан Миленковић: Шампиони уједињавања

Манфред Шац – Вођа чопора

Замислите ситуацију: незадовољни сте стањем у земљи, незадовољни економијом, привредом, националном политиком и решите се, да са групом пријатеља или истомишљеника, направите политичку организацију, у распону од покрета до партије, свеједно. Скоцкате неки статут и програм (потпуно је овде неважно да ли сте лево, десно, у центру, да ли сте либерал или љотићевац – овде анализирамо ваше право и могућност да профилишете некакву политику, односно да трасирате неки пут до решења, онако како ви решење видите).

Све сте направили, ту је нека идеологијица, неко мршаво чланство, неке просторијице које једва плаћате, али ентузијазам не мањка. Ако довољно дуго истрајете у томе што радите и ако нисте потпуни дебил, неки резултат ће се показати. Да сте, при том, и једина група те врсте у држави, успех би био и већи, али на, рецимо, патриотској страни је гужва прилична, па је и идеолошка забуна одговарајућа.

Долазе избори. Долазе свуда, али у Србији некако често и с великим порођајним мукама. Нормално, после исцрпљујућег рада на подизању свести народа и чланства, организација је мршава и добро би јој дошло да се мало поткожи, односно пређе цензус пусти, односно да јој онај народ, који она штити од пљачке власти, мало плаћа што се бави политиком. У реду, разумљиво. Но, цензус далеко, Бог високо.

Долази најбољи део: ви се, против режима, какав год да је режим и каква год да је опозиција, једино ефикасно можете борити на нивоу чистих, недвосмислених ставова и идеологија. Чисто „за“ и „против“. Ви сте против ЕУ и НАТО, или сте против либералне економије и то вам даје шансу да истакнете контраст у односу на власт. Тај је пут дужи, али повећава шансу. Избори су се, међутим, приближили, а ценсуз и даље далек. Гласови, они тако подмукли и потмули, да се уједињавати мора, да би се власт скинула, постају све гласнији. Лично знам бар десет људи у јавном простору који више никакву другу причу немају сем „Хајде да се ујединимо“.

Да сам власт, свакоме ко на уједињење опозиције позива, давао бих дневницу и то добру. Најбољи начин да изгубите идеологију, самосвојност, оштрину и посебност, јесте да се уједињујете. То је најбољи начин да све своје ставове ублажите, учините сивим (да не увредите коалиционог партнера), да одустанете од свих фундаменталних претпоставки од којих сте кренули. Власт, кад вас једном види укоаличене, више не мора да брине: јасно јој је да сте се од радикалне, мале групе, претворили у осредњег паразита у потрази за хранљивом подлогом.

Знам, нећу претерати, бар двадесетак јавних радника који су, до сада, прошли кроз бар двадесет разних организација, удружења, клубова, партија и покрета и свуда су се укакили. Кад би се укакили, пртрчали би у ново удружење, рецимо, у коме је чланство већ било састављено од 2/3 чланова удружења из кога су управо изашли и – ‘ајд Јово наново. Онда им дојади да иду у туђа удружења, па региструју своје. После месец-два, закључе да им не иде, па напусте сопствено удружење, заједно са члановима, пређу у туђе и ту се друже са свима онима са којима су се дружили у свим претходним удружењима. Верујте да нисам претерао. Ради се, на нивоу Београда, о пар стотина људи, који су, у разним комбинацијама, били у бар једнаком броју организација. Магијска свест, која пристоји шаманима, али не људима који се баве политиком, чини да Србин мисли да  сама промена назива организације, без да се ишта друго промени, доноси добру карму, а тек ако промени организацију, успех изостати не може. Нормално, успех изостаје само тако, али крик за уједињењем не престаје никада. И никада не успева. И то што не успева, што никад није ни успело, уосталом, никоме не говори да то не ради. Помало такви типови подсећају на оне будалетине које испразне акумулатор верглајући, уопште не схватајући да нешто друго није у реду.

Једном сам седео с познатим српским интелектуалцем (за кога, заправо, нико није сигуран које врсте, али је веома атрактиван у медијским наступима) и слушао његове замисли о томе како треба рушити режим, како треба и кога окупљати на томе и сличне ствари. Углавном стереотипне приче, за које никакво поштовање немам. Питам га: „Шта ти, у ствари, од политике хоћеш, кад се њоме бавиш“?

Каже ми да он хоће да се ова земља покрене, да нам буде боље, да ће ови, ако остану још шест месеци, пустош оставити… И мени је одмах јасно да ту селамета нема. Ко хоће да се бави политиком озбиљно, хоће само једну ствар: власт. Све друго је за теоретичре и сањалице, за муљаше и преваранте. Прво власт, па мењање. То просветитељство, та потреба да се неко и нешто освешћује, да му се објашњава, зла је коб српских политиканата.

Друго: мало је, ако уопште и има, политиканата у Србији који су спремни да ризикују да се некакве власти дочепају. У суштини, њихова шема изгледа овако: држимо по трговима поучителне, паметне говоре, народ се освешћује, даје нам подршку, власт види да смо народ привели к познанију права и, једног јутра, око доручка, ето Вучића, који каже: „Браћо моја опозиционари, сада и ја увиђам да сте памети и способни, те дођох да вам, на ползу миле и напаћене отаџбине, предам власт!“ Када и ако се то деси, ја пристајем да месец дана једем сено испред скупштине и да стрижем ушима.

Посебну групу безнадежних опозиционара, са снажним склоностима ка уједињавању, чине провинцијални политиканти, који о политици размишљају на нивоу општинских одбора и свака велика слика политике им је трајно затворена. О политици знају колико кртица о сунчевим пегама, али капирају негде, испод прага свести, да би се кроз муљање нешто и за њих ископало из чантре. Тањир чорбе, макар.

Поправљачи капитализма су, такође, крупна група уједињавача. Они верују да капитализам, у крајњој линији, доноси добро, само су ови мангупи, који су сада на власти, компромитовали овај, иначе диван, систем. То је толико дубоко неразумевање политике и свега у вези с њом, то је толико незнање пре свега, да не заслужује ни коментар. Вера у хумани капитализам, или макар у друштво створено на притиску државног апарата на капиталисте да створе хумано друштво, луђа је од вере да је Елвис још жив у Андима, јер је, у таквим државама, држава капиталистичка, а не паралелна са капитализмом. То су те прескочене лекције из средње школе, које се маторим људима јављају као дефицит знања и разумевања. Бар да ћуте кад не знају.

Истина је проста: за личну каријеру, можеш да будеш све-либерал, капиталиста, комуниста, десничар…шта год. За успех нације и државе, мораш да будеш у право време на правој страни и да желиш власт и моћ, а не правду и истину. Данас се борити против демократије и њених икона – новца и људских права, те против капитализма, значи борити се за свој народ и за своју државу. Борити се за демократију и поштени капитализам значи озбиљно незнање, несналажење у времену, али и могућност да се лична каријера поправи на штету општих интереса.

Још једном: уједињавање курте и мурте у опозицији је сан сваке власти, јер се, после таквог уједињавања, она више не бори против идеолошких противника, већ против муљаша, каква је и сама. Од тог тренутка, питање није више „шта“, него „колико“? Колико да будете добри опозиционари?

Немојте се, дакле, уједињавати, него будите истрајни у ономе што радите. Мучите се, сиротујте, али се држите своје вере. Није важно каква је вера, исправна, тачна, или неисправна и нетачна: онолико је моћна колико сте ви спремни да за њу залегнете. Најбоље идеје пропадају ако иза њих нема озбиљних физичких носилаца. Уједињавање поравнава све тако потребне и корисне разлике у једном друштву и своди их не на борбу идеја, концепата, или чак воља за моћ, него на компромисе којима краја нема и чија се сврха брзо губи.
 
Ежен Делакроа – Слобода предводи народ

Препорука: Аболиција | Милан Миленковић

Аутор: Милан Миленковић
Извор: Шампиони уједињавања | Милан Миленковић

Коментари