Пајкићологија: Мрсомудите ли по бошњачки

Фотографија: Moj stav, hamdočamo

Вероватно у неком хитро сроченом уџбенику, ако га има, постоји формулисана фраза којом се поставља питање, говорите ли бошњачки, али ја нисам имао прилику да га консултујем.

Међутим, овај необични пример ултимативног захтева да се неки акт Фудбалског Савеза Србије достави управном телу ФК Нови Пазар, на тзв. бошњачком јербо они (а не зна се ко су ти они) не разумеју српски језик, превасходно је мрсомуђење. Добро је рекао Звездин тренер, Божовић, звани гроф, да би било катастрофално да Звезда не победи Нови Пазар. Наравно, то би било катастрофално, са становишта клуба и његових навијача, превасходно из фудбалских такмичарских разлога. У том смислу смо мирни, мислим навијачи, јер је Звезда хладнокрвно победила пристојним резултатом, 2:0. Но, да није, веома би се закомпликовало општије питање које се тиче тог дописа који је рачунао на одлагање одређених прописа који су могли да утичу на регуларност утакмице. Та, техничка питања, су, заправо, безначајна. Важније је то да се неко доле, у Рашкој, одлучио да поиграва са веома битним стварима или да грубо провоцира.

Да би се разумео субверзивни потенцијал тог захтева требало би да се има у виду да је тзв. бошњачки језик који је, како схватам, службени у тамошњој Федерацији, један од лингвистичких деривата изведених, политичком парадом, из језика који је на територији ФНРЈ и после СФРЈ, био службени језик, јужно од Словеније и северно од Македоније. Он је, при крају егзистирања те државе имао чудноват назив, „српски или хрватски, хрватско-српски или српско-хрватски. Тај је рогобатни назив постао сувишан и Србима и Хрватима после распада ондашње Југославије па је свако наставио да га зове по своме националном атрибуту. Уз то, Хрвати су се потрудили да свакојаким реафирмацијама заборављених речи или одбачених синтаксичких и синтагматичких облика, учине да њихова варијанта језика буде у одређеној мери различита од актуелне српске без обзира што је тај језик пропорционално удаљаван од говорног потенцијала тамошњег мулти-етничког пучанства.

Тај поступак су у новије време са додатном дозом екстраваганције применили и Црногорци. За разлику од Кроата и Монтенегрина, Бошњаци су свој аваз у тој ствари постигли хипетрофираном употребом турцизама, машала ефендија, селам алејкум, алејкум селам, и томе сл. Aли, непознато ми је да су у Сребреници или на било којем другом мирољубивијем сусрету са српским или хрватским делегацијама, коначно и Ђукановићевим, организовали преводиоце. Мислим да никаквом екстремистичком телу, у озбиљној ситуацији није наумпала таква шала. Памтим, и већ сам је негде наводио, једну такву шалу у духу топ-листе надреалиста, публиковану ваљда у Ослобођењу, где је једна сарајевска фирма да би се подругнула Словенцима, баш због таквих застрањујућих злоупотреба идеје језика као средства комуникације, на њихов допис на словеначком, послала „хабер“ састављен искључиво од турцизама. Та, изузетна шала, са најдубљом политичком тежином, сада више не иде на руку аклтуелном Сарајеву. Она је, иронишући Словенцима, спрдала могућност некаквог бошњачког језика. Сада тим језиком тамо сви говоре, али, нико нема намеру да одрекне своје познавање генеричке језичке форме. Јер и у крајњем пароксистичком смислу познавање више језика чини човека културнијим. Мој покојни пријатељ, филмски режисер, Динко Туцаковић је, када би ишли возом за Сарајево или натраг, увек у Винковцима мењао, зависно од смера, екавицу у ијекавицу, мени је то у почетку било смешно, а онда сам схватио да је то израз високе, неидеологизоване, софистикације. Он је користио своју језичку културу за супериорније комформирање у одређеној средини, као што је у Енглеској прелазио на енглески, а у Немачкој на немачки језик, тако и из ијекавице у екавицу и натраг.

Супротно таквом примеру софистикације, из Новог Пазара је стигла брутално примитивна језичка парада за коју би свакако неко морао да буде одговоран и да буде санкционисан. Тај ексцес није нимало наиван јер су из окриља спорта, баш фудбала, чувеним Шајберовим реформама, ономад започеле прве међурепубличке ћарке које ће да кулминирају тучом у Максимиру, а затим ће да се преселе у културу преко националних књижевних удружења која су целу хистерију довела до шовинистичких размера и пара-војних формација, најпре тамо па онда и овамо.

Неко би, дакле, на ову кретенску, „пашквилу“ морао да реагује, најоштрије. С једне стране то би морало да уради уз помоћ надежних владиних установа, дискриминисано тело, а са моралне и професионалне, политичке, тачке гледишта, било би природно да ту утукују министри тамошње провенијенције, господа, да не кажем ефендије, Угљанин, Љајић и Зукорлић јер су они, ако ништа друго, доказали узорито познавање матерњег, српског језика. Мислим да би то било и у њиховом интересу и у општем интересу, најпре на нивоу културе која рачуна и са елементарним васпитањем, а затим и на државном нивоу, скоро па да избегнем да кажем, српском.


Аутор: Небојша Пајкић
Извор: Pajkićologija: Mrsomudite li po bošnjački - BKTVNews

Коментари