Ендрју Корибко: Зашто се Кина "партнерише" са Израелом и Саудијском Арабијом (3)

Ендрју Корибко
Прва два дела можете прочитати овде и овде

Како мултиполарност и униполарност могу да иду руку под руку


А сада да објасним како један од најефикаснијих мотора мултиполарног света имплицитно оправдава своју све робуснију сарадњу са два постојана припадника униполарног табора.

Звучи парадоксално, и несхватљиво за оне који одбијају да признају постојање "незгодних чињеница" које сам горе изложио, али је заиста теоретски (кључна реч) могуће да лидери заговорници мултиполарног света сарађују са онима који су за униполарност  - на обострану корист (бар тако доживљену),  а што сам детаљно објаснио у серији чланака за "Катехон" под насловом The Meaning Of Multipolarity (Значење мултиполарности).


Суштина је у томе да обе стране пронађу начин да се фокусирају на важне области од обостраног интереса, а онда да искористе сваку шансу за превазилажење постојећих препрека у билатералним односима, да партнерство претварају у нешто много шире.

Наравно, такав стратешки концепт је много ефикаснији на папиру него у животу. Али ипак јесте остварив, за шта има довољно примера различитих појавних облика.

Рецимо, како је Хуго Чавез продавао венецуеланску нафту држави чијег је револуционарног вођу спопао ђаво, или како је председник Путин 2001. подржао (на почетку) амерички рат против Авганистана, и чак дозволио да Пентагон успостави војне базе у Средњој Азији у ту сврху.

Ту је и Кина, чију су модернизацију гигантских размера и економски развој увелико омогућиле америчке инвестиције - услуга на коју је Пекинг узвратио улагањем у долар купујући америчке државне обвезнице.

С друге стране, Индија је отишла предалеко. Више се не може рећи да "балансира" и има "прагматичне" односе са САД, јер је практично постала војно-стратешки савезник Вашингтона - кроз ЛЕМОА пакт (Logistics Exchange Memorandum of Agreement  - LEMOA) и конгресним прогласима по којима је "Индија први икада велики војно-одбрамбени партнер САД".

Свесни практичних ограничења и инхерентних опасности када год заговорници мултиполарног света желе да сарађују са колегама "униполарцима", хајде да погледамо како Кина примењује ту политику у "партнерисању" са Израелом и Саудијском Арабијом, имајући у виду све раније речено, а у циљу формирања холистичког стратешког концепта који описује приступ Пекинга тим државама:


1. Без историјско-политичког багажа

Било то добро или не, а алтернативна медијска заједница ће махом рећи да ништа не ваља, Кина од својих садашњих и будућих партнере не тражи да јој полажу рачуне у погледу својих историјских или политичких проблема. Пекинг не сматра да је Кина позвана да дели правду због наводног или почињеног недела, на страну што у огромној већини сукоба у свету нит је имала, нит има икакву улогу. Стога се Кина строго држи вишедеценијске униформне политике избегавања уплитања у унутрашње ствари својих партнера.

Али, ако саговорник још није постао кинески партнер, или бар не у позитивном смислу, онда горње правило има изузетака, као што је био случај током претходног хладног рата, када Пекинг није имао нормалне дипломатске односе ни са Тел Авивом, ни Ријадом.

Свет је од тог доба прошао кроз драматичне промене, а и данас трпи од наизглед бескрајних заокрета, од којих два видимо у прогресивном јачању кинеско-израелског и кинеско-саудијског партнерства. Иако њихово "цветање" није почело истовремено, већ у различитим тренуцима постхладноратовског периода, оба су, пошто су повезана, видљивог плода дали током посета Нетањахуа и Салмана НР Кини овог месеца.

Како се међународна ситуација за протеклих четврт века променила из темеља, све три стране су се сложиле да је најбоље да се прошлост остави прошлости, и историјско-политички багаж склони у страну.

С тим у складу, Кина не допушта ни да палестинско, сиријско, јеменско и иранско питање утичу на њене билатералне односе са Израелом и Саудијском Арабијом, и њихов историјско-политички терет одбацује да не смета.


2. Балансирање велике силе између великих сила

Приступ прошлости својих партнера као историјско-политичком сувишном пртљагу  (у смислу билатералних и међународних односа) Кини омогућава да буде флексибилнија у односу са другим великим силама.

А сада да образложим шта подразумевам под "Деветнаестовековном шаховском таблом за велике силе" коју споменух раније, и о којој сам за "Регионал рипорт" написао подужу анализу сценарија "у најгорем случају", када би Русија писала нацрт устава за Сирију.

Тада сам овај термин образложио чињеницом да се Русија (као и друге велике силе) више брине о својим односима са супарницима сличне специфичне тежине и утицаја него за интересе малих и партнера средње величине, који су, у ствари, пијуни у већој неореалистичкој игри сила и интереса, игри коју велике силе играју зарад "општег добра" (за којим посежу кад год им је згодно).

На исти тај концепт сам указао и у другом чланку за "Регионал рипорт", о новој балканској стратегији Русије, посебно о приближавању архинепријатељу Србије, Хрватској.

У том светлу, јасно је зашто је председник Си посетио и Иран, и Саудијску Арабију, и Египат током своје прошлогодишње блискоисточне турнеје -  да избегне утисак да фаворизује неку од тих земаља, и да сви виде да Кина тражи начин како да се њихови међусобни односи ускладе.

Према томе, кинеско (и руско) балансирање на "Деветнаестовековној шаховској табли за велике силе" није уперено ни против кога, већ је, ласерски прецизно, фокусирано на унапређење билатералних односа зарад "општег добра" - како га Кина види.


3. Стратегија "Пута свиле"

Кинеско "опште добро" значи да би и остатак света требало да узме учешћа у пројекту "Један појас, један пут", за који Пекинг искрено верује да ће суштински преобразити природу међународних односа, начинити их коректнијим, правичнијим и уравнотеженијим.

Идеја се састоји у овоме: што је више учесника у глобалном пројекту "Један појас, један пут", то ће он бити безбеднији и отпорнији на хибридноратовске саботаже, и тако имати већу шансу да свет измени набоље, повезујући све заинтересоване стране помоћу саобраћајне инфраструктуре финансиране кинеским новцем.

Кинески "мултиполарни партнери" су у средишту ове визије, али, када је у питању балансирање велике силе између великих сила, то не значи да Пекинг жели да искључи друге. Напротив, "Један појас, један пут" је отворен за све да у њему узму учешћа.

И управо зато је Кина посегнула за Израелом и Саудијском Арабијом - да се укључи у њихове националне пројекте релевантне за "Нови Пут свиле", који су, тако испаде, геостратешки веома значајни за Пекинг, јер ће Црвеноморско-медитеранска железница помоћи да се избегну све потенцијалне сметње дуж Суецког канала, док ће Железница Заливског савета за сарадњу имати исти значај с обзиром на мореуз Хормуз.

Кина се нада - с правом или не, мудро или наивно - да ће улазак Израела и Саудијске Арабије у пројекат "Један појас, један пут" допринети да њихова спољна политика постане умеренија, и смањити шансе да узму учешћа у америчком саботирању ове амбициозне иницијативе.

Да ли ће се кинеска надања остварити још се не може рећи, али чињеница је да се Кинези управо томе надају.


Закључци


Циљ овог чланка је да одговори на питање зашто је Кина угостила израелског председника владе и саудијског краља - што је наизглед чудно, па чак и изненађујуће за случајног посматрача - али се накнадним разматрањем да уочити да је, геостратешки гледано, било предвидљиво у доброј мери.

Дакле, ничега спорног нити необичног нема у кинеском пробоју у односима са Тел Авивом и Ријадом, али проблем се јавља кад се поводом тога огласе идеолошке догмате и кербери и почну да објашњвају шта се у ствари дешава. Заједница алтернативних медија је таква да у њој постоји више нивоа "контроле приступа", контроле углавном зависне од "политичке коректности", која, у овом случају, налаже да си противник ционизма и вехабизма.

Међутим, проблем је што кербер не може да каже шта је супротно од бити противник ционизма и вехабизма. Ционистички и вехабистички колаборант и колаборација? Да ли је колаборантство трговати са ционистичким и вехабистичким ентитетима? Продавати им оружје? Ратовати за њих? Или све те три ствари? Или ниједна?

Такве неодређености су жилаве и опстојавају зато што се никада јавно не одређује или признаје шта јесте "политички коректно". А не дефинише се  или признаје шта је политички коректно зато што би то било - политички некоректно. Стога кербери "политички коректно" одређују на основу симбола и назнака, дакле прилично слободно, као што слободно и произвољно сарадњу са Израелом и Саудијском Арабијом тумаче као колаборацију са ционистима и вехабистима, а што доводи до прилично ружних ствари, па и напада на људе који се усуђују да говоре о везама земаља које се залажу и раде на мултиполарности и ентитета "непоћудних" идеологија.

"Политичка коректност" може да опстане само у информационом вакууму и у условима апсолутног тоталитаризма - чега данас ипак нема, тако да сваки систем контроле заснован на том застарелом концепту не може потрајати, поготово не данас, када се парадигме у целом свету сваки час мењају.

Порицати или скривати постојање и јачање руских односа са Израелом и кинеских односа са Израелом и Саудијском Арабијом можда јесте било могуће 1990-их или почетком 20000-их, али блиске односе председника Путина и израелског председника владе Нетањахуа напросто није могуће игнорисати, понајмање кад Нетањаху дође у Москву усред блискоисточне кризе, па се о томе распишу и "званични алтернативни медији" (на државним парама) као што су "Спутњик" и РТ.

Слично томе, не могу се игнорисати ни Нетањахуова и Салманова посета Пекингу у време када је Кина главни амерички привредни супарник и свим силама запиње за светски и суштински значајан "Један појас, један пут", а о чему су, нашироко и са поносом, извештавали и Синхуа, и кинески "државни алтернативни медији".

Оно чему се надам да ћу постићи овим чланком јесте да ћу пружити хладноразумско и смислено објашњење зашто је Кина наједном приоритет дала односима са Израелом и Саудијском Арабијом. Лично, не подржавам баш сваки аспект кинеске политике, али их и не осуђујем. Моја је жеља да вас наведем да поразмислите о томе шта Кина ради и зашто то ради, и да онда изведете сопствене закључке. Није на мени да одређујем шта ће ко мислити. Све што желим је да информишем разумне, отвореног ума и добронамерне чланове заједнице алтернативних медија - каквих је већина, надам се - о најновијим потезима Кине и како се ти потези уклапају у кинеску глобалну рачуницу.

Али, ако има таквих који и поред свега мисле да се Кина "продала" Америци зато што је прагматична и послује с Израелом и Саудијском Арабијом да би остварила оно за шта мисли да ја за опште добро, или да се сврстала у ционисте и вехабисте зато што прима Нетањахуа и Салмана, онда не само да греше, него греше толико да их треба одстранити из редова мултиполариста пре но што успеју да реализују Друштвени Јинонов план (Alt-Media Racism And The Social Yinon Plan | Geopolitica) и, делујући изнутра, поделе је и претворе у комаде за хобсовску збирку братоубилачких фракција.


Крај


Напомена преводиоца: Корибка није лако преводити, између осталог због дужине текста. Стога сам себи олакшао и овај чланак превео и објавио издељен, што ћу вам до краја недеље надокнадити прочишћеним интегралним преводом, односно чланком. Даље, сматрам да дугујем и неке препоруке и објашњења за њих. На пример, да "под обавезно" треба прочитати шта је "Друштвени Јинонов план" / Alt-Media Racism And The Social Yinon Plan | Geopolitica, да би се схватило ко је Ендрју Корибко и зашто пише како пише. Али о томе и још понечему - сутра, у новом наставку "Не било вам тешко".


Аутор: Ендрју Корибко
Извор: Why is China choosing to partner with Israel and Saudi Arabia?
Превео и приредио: Александар Јовановић / Ћирилизовано
, на BunsenLabs Linux

Коментари