Владан Ивковић: У одбрану популизма

Матија Машуљо
Све је више популизма, брину се многи политички коментатори широм демократског свијета. Кажу да популизам, као стратегија политичког обраћања која игра на карту незадовољства нижих народних слојева и њихове угрожености од стране оних елитнијих, пријети стабилности демократије. Кад се жели дисквалификовати вођа, покрет или програм, каже се погрдно да је популистички.

Како се у исто вријеме може вредновати демократски процес и кудити популизам, остаје нејасно.

По дефиницији, популизам, као једна од стратегија у политичкој мобилизацији и демократском освајању власти, односи се на подршку интересима обичног народа, за разлику од бриге о интересима елитистичких политичких групација. (Наравно, популиста не мора бити искрен, као што ниједан учесник у демократском процесу, ма шта говорио, не мора бити искрен.)

Зашто је за демократију опасно, рецимо, борити се за власт јашући на таласу незадовољства народних маса, а није опасно бити поткупљен од стране једног или више моћних пословних интереса?

Зашто је опасније подилазити народним масама него служити банкарима Вол Стрита, фармацеутским тајкунима или новим Рокфелерима Силиконске долине? Ако изађе Доналд Трамп, Марин Лепен или Војислав Шешељ, рецимо, и изјави да неолибералистичка слободна трговина негативно утиче на зараде домаћих радника, што нико не може негирати, и да је потребно окренути се протекционистичким мјерама, шта је ту лоше за демократију, а поготово шта је ту лоше за народ земље о којој је ријеч?

Ништа.

Зар демократија није – бар у теорији која је народима свијета пласирана – баш предвиђена да оснажи и уздигне народне масе у њиховом односу са елитама, и да слабљењем баријера повећа њихово учешће у управљању?

Јесте.

И како је лош за демократију неко ко каже народу да су га преварили, оштетили, уназадили, ојадили?

Никако. Штавише, добар је.

Примијетно је да се популистима погрдно називају управо они политичари који отварају очи народу.


Ја кажем да није лош популиста, него они који у страху од популиста намећу наративе који плаше народ популизмом. А у страху су јер популиста може да дестабилизује основе моћи и привилегија које елитни сталежи, дакле, творци наратива, посједују и уживају. Као и свако ко освјешћује народне масе, популиста је у теорији опасан политичкој олигархији, осим ако није испразни демагог. А ни популизам, као ни било која друга доктрина, није имун на инфилтрацију демагогије.

Није ово прича о класној борби. Народне масе нису никаква класа. И њихова освјешћеност не мора аутоматски донијети добро друштву. Али демократија се не бави резултатима него процесом у којем сви учесници треба да имају једнака права, па ком обојци – ком опанци. Бар се тако заклињу заговорници демократије. У поштовању демократског процеса нема мјеста дисквалификацији популизма, јер без популизма, народне масе немају гласноговорника у политичкој комуникацији, а то је апсолутно лоше по демократију. Популизам је директно супротстављен елитизму, али не мора учесник у демократском процесу бити заговорник ни једног ни другог да би подржао присуство и једног и другог.

А уколико је популизам само демагогија, у шта га многи фарбају, онда нема бриге: задовољан народ никад нико није повео у буну. Све што елите треба да ураде да се одбране од навале популистичких демагога је да држе народ у благостању и нема зиме.


Аутор: Владан Ивковић
Извор: У одбрану популизма – СРБИСТ

1 коментар:

  1. Анониман3. март 2017. 02:09

    @ задовољан народ никад нико није повео у буну
    --
    да, осим револуције "Ајфона"

    ОдговориИзбриши

Пишите српски, ћирилицом!