Ендрју Корибко: Балканска стратегија Русије - дешифровање приближавања Хрватској (први део)

Приближавање Москве Загребу би могло имати далекосежне последице на балканску стратегију Русије и њену политику према Европској унији и НАТО-у


Фотографија преузета са: Lavrov blagoslovio veleposlanika u Moskvi, evo tko je osebujni T. Staničić | Direktno.hr

Нови хладни рат, од када је почео 2013. године после "Еуро Мајдана", препун је разних заокрета, од којих је један од најважнијих приближавање Русије Хрватској. Мало који стручњак је предвиђао да ће ове две земље успети да нађу заједнички језик, посебно када се имају у виду њихови дијаметрално различити односи са Београдом, фактор што је раздвајао Москву и Загреб. Доскора.

Најновија серија потеза Москве недвосмислено показује да је озбиљна у приближавању Загребу, што би могло имати далекосежне последице како на балканску, тако и на политику Русије према Европској унији и НАТО-у. Циљ овог истраживања је да се испитају промене у овим односима, и истакну контрадикторности за које су многи посматрачи мислили да ће бити непремостива препрека руско-хрватском детанту.

Поређењем реалности приближавања Русије и Хрватске са сетом претпостављених препрека, могуће је концептуализовати каква је "велика стратегија" Москве у том погледу, и како би очекивано побољшање веза са Загребом могло да допринесе остваривању руских циљева. Међутим, таква храбра политика није лишена опасности, па ћу размотрити и ризике, да бих скренуо пажњу на неке несмотрене потезе у овом гамбиту.

Стога ћу се у првом делу фокусирати на промене и противречности у руско-хрватским односима, а у другом, на велики стратешки концепт што га Москва настоји да промовише приближавањем Загребу. У последњем, трећем делу, разматраћу изазове који стоје пред балканском стратегијом Русије - онаквом каквом је ја видим - и то из критичког угла, намерно, да бих подстакао повратне информације о њеној одрживости. Такође, желим да читалац, осим о природи билатералних односа Русије и Хрватске, сазна много више: како Русија, својом новом политиком према Балкану, у ствари тежи новом детанту са Западом, да се изађе из "Другог хладног рата", и какве добити и опасности из тога може да очекује.


Промене


Од добрих односа...

Руско-хрватски односи су од проглашења независности Хрватске 1991. године углавном били пријатељски и стабилни, иако је Москва наставила с политичком, повремено и војном подршком Београду. Неких значајнијих дипломатских догађаја није било, осим што је председник Путин 2005. одликовао тадашњег хрватског председника Стјепана Месића спомен-орденом поводом 60-годишњице победе у Великом отаџбинском рату, а што је био симболичан чин којим је требало истаћи све боље везе између две државе. Исто одликовање су добили и други шефови држава, нпр. албански, али орден Месићу заиста јесте означио највишу тачку у дотадашњим руско-хрватским односима и међусобном поверењу - углавном у привредним односима и контактима, геостратешки битног ту није било.


Преко односа лоших...

Све до прве фазе новог хладног рата. Хрватска се придружила својим савезницима из ЕУ и НАТО-а у "кажњавању" Русије, санкцијама због којих је до септембра 2016. изгубила преко 334 милиона долара.  У жељи да докаже своју оданост НАТО-у, Хрватска је репризирала виђено у Другом светском рату, и крајем 2016. године, у оквиру експедиције коју су предводили Немци, на руску границу послала своје јединице. Годину дана раније је са Србијом ушла у "ракетну утрку", у оквиру већег хладноратовског такмичења у којем САД и Русија учествују преко проксија, тако да се са сигурношћу може закључити да је Загреб, "драговољним" учешћем у авангардним мерама "обуздавања" Русије, покушао да компензује свој статус малог и окаснелог члана НАТО-а. С друге стране, док су се односи Русије и Хрватске осетно погоршали због неупитне лојалности Загреба натоовским партнерима, везе Москве и Београда су се расцвале, због чега су многи сматрали да се ова етапа новохладноратовског одмеравања снага неће скоро завршити.


До не мож' бити бољих руско-хрватских односа

Међутим, посматрачи су били шокирани када се руски амбасадор у Хрватској, Анвар Азимов, на прошлонедељној Међународној конференцији о безбедности у Минхену (чланак је објављен 22. фебруара 2017. - прим. прев.), говорећи о четврт века руско-хрватских односа, практично хвалио улогом Москве, која је убедила Југославију да се уздржи од слања војске на Загреб, чиме је била осуђена на распад. Азумов је страствено говорио и о руском пробијању ваздушне блокаде Загреба. За то време, "на рубовима" конференције, руски министар спољних послова Сергеј Лавров се сусрео са хрватском председницом и бившом помоћницом секретара НАТО-а, Колиндом Грабар-Китаровић, да разговарају о билатералним везама. Посматрана заједно, ова два координисана потеза су открила да су Русија и Хрватска кренули у тихо приближавање, што је читав регион изненадило и затекло неспремним.

Неспремним, јер је Русија колико прошле године, у новембру, отказала економски форум са Хрватском и осудила предлог Загреба да се у Украјини репризира "мировни споразум" из 1990-их (тј. кампања етничког чишћења - операција "Олуја"). Али, било па прошло, па је амбасадор Азимов почетком овог месеца изјавио да је Русија заинтересована за побољшавање економских односа са Хрватском и да је делимично повукла забрану хрватских пољопривредних производа, док је у Загребу наједном "ријешен мистериј, у сефу загребачког музеја откривене давно изгубљене слике руског умјетника" (што Београд хтеде да копира...U Beogradu pronađeno 7 davno izgubljenih slika kontroverznog Nikolaja Reriha, али после завлада мук - прим. прев.). Да заслади, Грабар-Китаровићка је присутнима на минхенској конференцији поручила да "од Русије не треба правити непријатеља", што мора бити да их је зблануло, кад долази из уста бившег високог функционера НАТО-а.


Противречности


Неочекивано приближавање Русије и Хрватске још више изненађује када се имају у виду небројене препреке, од којих братски односи Москве и Београда свакако нису најмања. Противречности које ћу образложити у наставку и даље могу поткопати почетну фазу руско-хрватског детанта, крхког и неопробаног у напетој  стратешкој атмосфери новог хладног рата. Стога је важно да се ове варијабле не сметну с ума, да не бисмо били затечени изненадним крахом руско-хрватског оживљеног партнерства.


Фашизам

Хрватска управо пролази кроз "фашистички препород", што се најочигледније испољава владином и подршком "цивилног друштва" ревидирању Другог светског рата. Садашње хрватско руководство, следећи тренд започет 1990-их, велича прохитлеровски усташки геноцидни режим такозване Независне Државе Хрватске. Иронијом судбине,  усташки апологета и бивши председник Хрватске Стјепан Месић је од председника 2005. добио спомен-орден Победе у Великом отаџбинском рату. Мора бити да Кремљ није имао појма о Месићевом усташлуку, иначе му никада не би дао тако престижно и симболично признање.

Хрватску је фашистичка зараза толико захватила да су њени неонацисти морали да побегну "на лечење" у Украјину, као "драговољци" тамошњих антируских снага. Ово је крајње забрињавајуће, јер су кијевска сабраћа хрватских неоусташа познати по небројеним ратним злочинима - неселективном гранатирању насеља, силовањима и убијању цивила. Стога је контрадикторно што Русија говори да се противи фашизму у Украјини, а овамо зближава са Хрватском све дубље огрезлом у фашизам. Али нит ми је намера да осуђујем Москву, нити да непријатне чињенице склањам под тепих, па ћу касније образложити велики стратешки концепт у позадини овог потеза и како се он уклапа у руске новохладноратовске планове.


Подбадања по региону

Хрватска је проблематична држава која спроводи "завади па владај" политику Запада на Балкану. Загреб је веома гласан "гледе права хрватског пучанства у Босни", које тражи сопствену федералну државу. Стварањем хрватског ентитета би био прекршен Дејтонски споразум којим је окончан босански грађански рат, а томе се жестоко противе и муслимани, тј. "Бошњаци", тренутно заједно са Хрватима у Федерацији Босне и Херцеговине.  Ако "хрватско пучанство" притисне прејако, и добије подршку Загреба, може изазвати сукоб који би довео до потпуног распада Босне и већег регионалног рата.

Хрватско-српски односи, што се да видети и по "ракетној утрци", нису баш најбољи, а и Загреб је агресиван према Београду због права Хрвата у северној српској покрајини Војводини. Хрватска је блокирала део преговора Србије са ЕУ, наводно зато што  тамошњој хрватској мањини није удовољено да  добије 186 уџбеника на свом дијалекту. Разлог што ова тема уопште заслужује помена је то што хрватски ултранационалисти тврде да Хрватска има право на неке делове Војводине, одвајкад српске територије, тако да, иако Загреб нема формалних захтева у том погледу, све једног дана може завршити сукобом, сличним ономе што је у Босни покренут из сличних разлога.

Најновији пример неодговорности Хрватске као регионалног актера везан је за српску покрајину Косово, и неосноване тврдње Загреба да је Београд претња миру на тој територији под окупацијом НАТО-а. Ни ова хрватска оптужба не би завређивала никакву пажњу да се остало само на речима, али поглавништво сада заједно са Албанцима лобира да НАТО, у одговор, ревидира своју "миротворну мисију" (читај: окупацију) у српској покрајини. Видевши како сепаратистичка влада жели да створи "праве оружане снаге", у супротности са сопственим "уставом", Хрватска би могла да умисли како има и треба да има главну улогу у овом и сваком другом слабљењу Србије.


Добар полицајац, лош полицајац

Коначно, једна од најочигледнијих противречности у руско-хрватском приближавању је чињеница да се Загребу напросто не може веровати. Одавно је јасно да је Хрватска балкански булдог Запада, што је поново демонстрирано прошле недеље у Минхену, када је хрватска председница, уз топле речи Лаврову, одашиљала и неке прилично збуњујуће аларме, да је Русија "претња" ширењу ЕУ и НАТО-а на Балкану. Можда ће поборници руско-хрватског детанта похитати да је бране, рећи да је морала да упути какав пољубац Западу не би ли прикрила партнерисање с Москвом, док ће критичари, без зазора, упозорити да је тиме само показала право лице и да је, у ствари, обмањивала Лаврова, а не своје западне партнере. Али, што рече Грабар-Китаровић бранећи се, Лавров "цијени искреност, те годинама имамо добар и конструктиван однос".

Због несагласја између очигледно позитивних настојања Русије да се приближи Хрватској и одбијања Загреба да на њих одговори на прави начин, немогуће је разлучити праве намере Грабар-Китаровић и чему се она нада да ће добити из овог новог аранжмана, а што нас наводи да посумњамо да можда глуми и доброг и лошег полицајца у комаду с (још) неизвесним крајем. У другом делу ћу описати чему се Русија нада у руско-хрватском гамбиту, при чему читалац треба да зна да Загреб није одустао од одлуке да пошаље војни контигент на руску западне границе - и што никада неће, осим ако се САД не предомисле и нареде супротно.

Компаративно гледано, хрватска војска није дорасла руској - ни по чему, али остаје чињеница да ово јесте чин агресије. Таквим су га и представили руски медији на страним језицима, истина не као само хрватском, него чину НАТО-а, али опет, наглашена је дволичност и непоузданост Загреба. Руски стратези и руководство сигурно немају никакве илузије о Хрватској и тешко да ће допустити да буду "префарбани". Стога и не мислим нити алудирам да се може десити да Грабар-Китаровић надмудри председника Путина, али желим да укажем да је Хрватска веома непоуздан партнер, који се зачас и лако може окренути против Русије и омести шире стратешке калкулације због којих је Москва и започела приближавање.


У следећем наставку: Балканска стратегија Русије - постоји ли нова?


Аутор: Ендрју Корибко
Извор: Deciphering the Russian-Croatian Rapprochement: Part I - Regional Rapport
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Antergos Linux

Коментари

Постави коментар