Владан Ивковић: Трампов заокрет

Фотографија: Викимедија

Мајка свих бомби



Шта се дешава са Доналдом Трампом? Откуд овај заокрет од 180 степени? Је ли се претварао све вријеме или му је Дубинска држава дошла главе?

Чини се да нико ко коментарише догађаје не нуди одговор на ова питања, јер овакав заокрет – америчким жаргоном речено мајка свих упамћених политичких заокрета – оставио је и најупућеније аналитичаре и најсмјелије шпекуланте без ријечи.

Закључак који се може брзоплето донијети је да се из ове перспективе не може одредити ток Трампових мисли и предвидјети даља стратегија. Не зна се којом се логиком међународних односа руководи ни који интереси односе превагу у његовом одлучивању. У томе донекле подсјећа на боље наоружану и опаснију верзију Ким Џонг Уна, којег баш слиједећег можда заспе ракетама.

Док глобалистички медији отворено навијају за ескалације, ратове и крвопролиће, озбиљни аналитичари се фрљају сценаријима и нагађају о разлозима Трамповог заокрета.

Те уцијењен је, те изгубио је борбу против олигархије и Дубинске државе, њене оперативе, те направио је “дил“, уталио се са глобалистима… Неки чак нагађају да је његова чистка највјернијих сарадника из кампање у ствари дио тихог државног удара који су неоконзервативни генерали у протеклим данима извели. Најрадикалнији је сценарио у ком се Трамп представља као Тројански коњ неоконзервативаца. Нејасно је заштo им је требао Трамп као Тројански коњ да конкурише Клинтоновој која је управо симбол агресивног и ратоборног неоконзерватизма.

Присталице Трампа су подијељених мишљења. Док једни бивају остављени да се смрзну ван круга предсједникове милости, попут Стива Бенона и Мајкла Флина, други, попут блогера Пола Вотсона, су му одлучно окренули леђа. Неки, попут ултранационалисте Ричарда Спенсера, га чак већ називају издајником. Они оптимистични, попут карикатуристе Скота Адамса, се надају да Трамп ипак само игра тзв. четвородимензионални шах са противницима, унутрашњим и вањским. Игра на карту непредвидивости, мисли Адамс, и хвата противнике у раскораку. Алекс Џоунс имплицитно признаје Трампову издају антиглобалистичке идеологије, али је још у фази надања да није све изгубљено.

Конфузија и разочарење америчких националиста је општеприсутно, као и дјетињаста еуфорија међу “јастребовима“ и другим глобалистичким псима рата.

Док се изборна кампања може и подвести под својеврсну игру и безопасну комбинаторику, играње рата џојстиком из Западног крила Бијеле куће подлијеже много вишим и ригорознијим стандардима, те дубљим промишљањима. Четвородимензионали шах у којем Трамп тактизира на неконвенционалан и досад невиђен начин једноставно није реалан сценарио чак ни за тако нетрадиционалног играча као што је Трамп.

Амерички предсједник није неко ко самостално доноси важне одлуке. Он је зависан од машинерије без чијег утицаја и помоћи не може ни функционисати, а камоли доносити судбинске одлуке. Трампове одлуке – или оне за које је одговоран – нису донесене револверашки, него су резултат стратегије вођене конкретним и дугорочним интересима. Превише је старих, дугорочних, стабилних и моћних интереса у врху америчке политике да би се једном предсједнику, ма какав његов темперамент био, допустило рискантно повлачење исхитрених и неконтролисаних потеза ни на домаћој ни на међународној сцени.

Оно што нама изгледа као Трампова брзоплетост и бомбастичност није резултат Трампове ћуди нити преговарачког стила, него је тактички комплекс унутар припремљене стратегије, чак и ако та стратегија није уопште Трампова. Чак и у паници, америчка војно-политичка олигархија не прибјегава нерезонским потезима, а камоли потезима који нису у складу са њеним брижљиво чуваним интересима. Ко мисли да ће амерички генерали ризиковати тројку из контре, тај не зна ништа не само о вјештини побјеђивања него ни о суштини освајачке филозофије онога што зовемо Атлантска империја.

Једино сигурно обећање које Трамп испуњава је оно да ће склапати “дилове“. И овај заокрет је “дил“, само они који ће њиме нешто добити нису исти они којима је Трампова реторика обећавала добит.


Фотографија: DW

Џеред Кушнер



Оно у чему је Трамп остао досљедан од првог минута пост-изборног транзиционог процеса јесте замјена лојалиста из кампање, махом националиста, новим лицима, супротне идеологије, глобалистичке.

Наиме, бивших лојалиста, предвођених идеолошким гуруом Стивом Беноном, све је мање у круговима око Трампа, и све им је мања улога. С друге стране, расте утицај круга људи који се повезују са Трамповим зетом, Џередом Кушнером, који, без кабинетске функције (Кушнер нема министарску функцију, нити положај у ресорном министарству, али и функција личног предсједничког савјетника је државна функција) утиче на многе важне одлуке, по мишљењу аналитичара с обје идеолошке стране.

Америчку јавност је запрепастила Кушнерова посјета америчким трупама у Ираку, која се поклопила са Трамповим нападом на Сирију. Кушнер нити има званичну функцију везану за оружане снаге и безбједност, нити има било какве везе или искуства са војним и питањима рата. У свјетлу наводног сукоба у трајању између Бенона и Кушнера, десничарске скупине по друштвеним мрежама су се окомиле на Кушнера као главног кривца за Трампов заокрет и еуфорично тражиле од Трампа његово уклањање. Еуфорију су усијали и извјештаји да је Трамп донио одлуку да бомбардује Сирију под притиском ћерке Иванке и зета, а упркос противљењу Бенона.

Кушнер је званично само Трампов савјетник, али значајан рани показатељ његовог потоњег утицаја је било и неочекивано појављивање на насловници магазина Форбс непосредно послије избора. Форбс га је означио као човјека који је Трампу донио побједу. Током кампање, Кушнер, иако близак Трампу, и активан у кампањи, није помињан као оперативац од кључног утицаја. Насловница Форбса је имала све одлике покушаја да се Кушнер гурне у први план и да му се изгради кредибилитет на штету других, стварно заслужних оперативаца.

Прва жртва Кушнеровог утицаја био је Крис Кристи, гувернер Њу Џерзија и први елиминисани републикански кандидат који је подржао Трампа још у фебруару 2016. Кристи је уједно био и први Републиканац од националног значаја који је, пркосећи ставу страначке централе, стао иза Трампа, што је зацементирало Трампа као легитимног кандидата. Кушнера и Кристија веже Кушнеров отац, Чарлс, познати грађевински предузимач и инвеститор, којег је Кристи 2005. године, док је био окружни тужилац, стрпао у затвор због давања мита, утаје пореза и уцјене. Млађи Кушнер је искористио новостечени утицај да Кристија, за кога се мислило да ће заузети неку од најбитнијих министарских позиција у Трамповом кабинету, потпуно изгура из игре и из Трамповог окружења.

Поред тога што на битне одлуке у различитим сферама кључно утичу неквалификовани појединци лично блиски Трампу, међу којима Кушнер предњачи, слици о паушалности Трамповог управљачког приступа доприноси и чињеница да велики број важних позиција у министарствима није ни попунио.

Све у свему, Трамп се све више удаљава и од становишта на којима му се кампања заснивала, и од људи који су му кампању изнијели. Националистичка Америка истиче Кушнера као заједничког именитеља Трампових контроверзних и наглих кадровских промјена. Иде се дотле да се сумња да је баш Кушнер Тројански коњ у Трамповом окружења који настоји – и успијева му – да Трампа окружи глобалистима, носиоцима политике естаблишмента, “јастребовима“ и неолибералима, а да уклони националисте и носиоце политике која је у темељу фамозног слогана “Учинимо поново Америку величанственом“.

Наравно, вјерује се, али само ријетки говоре гласно, да Кушнер, чији отац долази из ортодоксно-јеврејске заједнице, представља интересе везане за ционизам. Превага израелског лобија, међутим, није ни заокрет ни новост, јер израелски лоби диктира темпо америчке спољне политике, бар у вези са Блиским истоком, већ деценијама.

Није споран утицај ционизма у америчкој спољној политици, али пошто је Трамп и у кампањи ватрено наступао као пријатељ Израела, не може се говорити изоловано о ционизму као мотиватору Трамповог заокрета. Трамп није ни рекао да неће штитити интересе Израела.

Али пошто је у вријеме Барака Обаме изостао онај интензитет про-израелске политике на који је израелски лоби навикао, могућ је сценарио по којем се у теорију Тројанског коња укључује Израел као закулисни интерес. Ово је реално једино уколико је поуздање у одлучан и досљедан про-израелски наступ Хилари Клинтон било слабо, што је просто неубједљив аргумент, да не кажем невјероватан.

Кога год представљао, млади зет Кушнер се укопава као одлучујући чинилац у Трамповом процесу одлучивања, а и као стуб око којег се граде нови кружоци моћи у Бијелој кући, моћи која гура политику супротну од националистичке платформе која је Трампа довела на чело Сједињених држава.

Фотографија: Вашингтон тајмс

Путокази



Којег Трампа ми ових дана гледамо? Пораженог или демаскираног? Који је сценарио вјероватнији?

Онај по којем је противник олигархије у најмоћнијој држави на свијету упркос свим препрекама успио да се докопа пријестола, али на крају ипак није успио да одоли бруталном притиску реакције? Или онај по којем је олигархија толико моћна да не само да држи у шаци све кандидате дуж интересног спектра, него је кадра и да једног кандидата неоконзервативца потпуно преобуче и маскира и увјерљиво га представи као популисту и аутентичног представника народних интереса?

Шта смо гледали током изборне кампање у чему можда можемо потражити одговоре? Које путоказе ка тренутном стању можемо узети за релевантне?

Очекивану доминацију идеалног глобалистичког и неоконзервативног кандидата Хилари Клинтон, на једној страни.

На другој страни је постојао широк низ кандидата из дубине естаблишмента од којих је сваки понаособ, уколико би побједио Клинтонову, могао извршити све задатке глобалистичког кабала истом мјером ефикасности као и бивша прва дама.

Глобалисти, било да су хтјели да интензивирају неоконзервативну политику или да је оставе истом, су без муке могли да бирају између конвенционалних кандидата који би им то сигурно омогућили. И да, контролишући обје странке и њихове центристичке кандидате, мирно плове кроз кампању и свом новом пулену простру црвени тепих испред Бијеле куће.

Шта им је онда требао Трамп?

Једно од вјеровања које се намеће је да је Трамп од почетка био кандидат по мјери неоконзервативаца иако су неоконзервативци водили хистеричну хајку против њега, често на бизаран начин, током читаве кампање. Међутим, током кампање није било мјеста ни трачку сумње да је естаблишмент успаничено био против Трампа. Дакле, не уздржано, не номинално, не форме ради, него страствено и крвнички. Паника се ширила и ван граница Америке, па су је и водећи свјетски глобалистички медији ширили.

Кога су хтјели да преваре неоконзервативци?

Амерички неоконзервативци нису ни мала, ни маргинална, ни тајновита струја. Напротив, доминантни су, и сви њихови најгласнији и најутицајнији представници, од сенатора Џона Мекејна, Линдзија Грејема, Чака Шумера, до гласноговорника Била Кристола и Чарлса Краутхамерa, и других, су дрвили против Трампа, на екранима медија под њиховим утицајем.

У ствари, амерички неоконзервативци су најуспјешније идеолошко чедо из брака морганиста и троцкиста, дакле, агресивног англо-америчког империјализма и лијево-либералног интернационализма. Неоконзервативци и јесу бивши љевичари који су се пришљамчили уз осовине моћи империјалистичког центра и дали му нове смјернице. Палеоконзервативци типа Пета Бјукенена и Рона Пола их не подносе баш зато су их ови измјестили на десну маргину. Палеоконзервативци такође оптужују неоконзервативце да његују дуплу лојалност, и Америци и Израелу, што је и природно, с обзиром на чињеницу да су и очеви и синови неоконзерватизма јеврејски интелектуалци.

Неоконзервативна идеологија је суштинска атлантистичком наднационализму и баш зато је готово немогуће прихватити да је Трамп, са онаквим ставовима и упркос онаквом њиховом отпору, био заправо њихов играч.

Пратећи путоказе, лакше је прихватити да је поклекао пред њиховим притиском и одрекао се својих, претежно палеоконзервативних ставова, него да је био њихов пројекат од почетка.

За ово друго просто нема никаквих релеватних доказа. Док неко не понуди доказе о утицају неке тајне оперативе која је све вријеме дириговала баш онаквом Трамповом кампањом, јер јој није одговарао ниједан од понуђених “мејнстрим“ кандидата, држаћу се става да је Трамп преумљен, а не пројектован и истраживаћу могуће постојање тог тајног интереса и његове мотивације.

Још нешто треба да се подвуче.

Трамп још није напустио све политичке правце које је зацртао у кампањи. Протести против Трампа се по Америци настављају, а улични сукоби између “трамписта“ и “антифе“ све више личе на заказане макљаже. Медијске анкете говоре о драстичном порасту Трампове популарности од оних 59 “томахавка“ бачених на Сирију, али је питање колико је то вјеродостојно истраживање, а колико сугестија самом Трампу која каже: “Настави да ратујеш. Американци то воле.“

Дакле, засад се може причати баш само о потпуном заокрету у спољнополитичком програму, и у Сирији, и према Нато савезу, и у вези са Кином и у вези са Русијом. Али спољнополитички дио и јесте био кључна компонента његовог програма.

У ствари, све се и врти око Русије.

Уколико прихватимо да је Трамп преумљен, а не пројектован, Русија је у средишту тог преумљења. Писао сам о томе раније:

“На глобалном плану, један од највећих Трампових изазова ће бити изградња добрих односа са Русијом, без којих неће бити ни Трамповог успјеха. Тај процес ће бити ометан са свих страна и ометачи се неће либити ни отварања нових ратних жаришта да би интересе Америке и Русије супротставили до тачке на којој је сукоб неминован или је бар савез немогућ.“ - Почели су трампистички ратови – СРБИСТ

Уколико Трампов циљ јесте био васкрснуће политике “Америка првенствено“ умјесто све доминантније политике подређења Америке моћном, наднационалном глобализму, онда се снага те политике морала градити на номинално хришћанској, доминантно бјелачкој Америци и њеном савезу са другим антиглобалистичким бјелачким, хришћанским силама, међу којима Русија предњачи. Трамп је током кампање баш такве путоказе и пратио и баш су и најтеже оптужбе на његов рачун падале због тога.

Наравно, ово су неоконзервативци знали много прије мене и управо томе је неоконзерватизам, као један од идеолошких мотора глобализма, оштро супротстављен.

Процес преумљења Трампа се чврсто заснивао на његовом што радикалнијем удаљавању од Русије и Путина. На томе се радило интензивно, и успјело се. Трамп је спољну политику потпуно препустио неоконзервативцима и генералима “јастребовима“, који су у Џереду Кушнеру нашли – или имали – некога чија природна блискост и утицај на Трампа може да амортизује Трампово незадовољство или да му, уз комбинацију са ко зна каквим “диловима“ и уцјенама са стране, смекша ставове.

Управо је основни путоказ разумијевања Трампа у томе којим се идеолозима и оперативцима окружује, а не на кога је бацио 59 “томахавка“. Турци сруше Русима авион, па се опет помире. Тако и амерички напад на Сирију не мора да се заврши ратом ширих размјера, иако може.

Док је био окружен националистима, природно је било очекивати да се спроводи политику у складу с тим. Како их замјењује неоконзервативцима, можемо очекивати перманентно враћање на регановско-бушовско-клинтоновске стазе америчке спољне политике.

Амерички предсједник управља државом номинално, јер њиме управљају људи којима је окружен и интереси који га условљавају. Проблем са Трампом је у томе што више не знамо ко га је довео на власт, да ли су то они исти који тренутно њиме управљају и шта с таквим мањком знања можемо да предвидимо.

Фотографија преузета са altright.com

Талас без јахача



Доналд Трамп није измислио идеологију која је добрим дијелом стајала иза његовог програма. Без обзира на то колико је вјеровао у постулате који су практично америчка верзија национализма, а колико се претварао, они стоје и постоје са Трампом или без њега. Уколико се Трамп одрекао тих начела и те политике, питање је како ће се даље развијати идеологија коју је зајахао и покрет којему је дао крила.

Амерички национализам је рањена звијер. Рањена и опасна. Трамп јој је привио мало мелема на ране. Од одговора на питање како ће националисти схватити Трампов заокрет и како ће се прегруписати, зависиће будући развој догађаја унутар Америке.

Представља га просјечан Американац, углавном бијели хришћанин, али нису у старту искључене ни друге скупине. Карактерише га не толико сам отпор према глобализму колико схватање да он више нема користи од империјализма. Ова идеологија није хомогена. Једни унутар ње желе јаку Америку у смислу физичке силе којом намећу своју вољу другима. Али већи дио види такву Америку као подређену глобализму од којег просјечни Американац има све мање користи и све више штете, што у материјалном, што у културном смислу.

Једни себе зову либертаријанцима, други (палео)конзервативцима, трећи су изникли из покрета Чајанка, четврти су сљедбеници различитих досљедних идеолога као што је Рон Пол и “инфлуенсера“ са друштвених мрежа попут Мајка Серновича, Алекса Џоунса, Мајла Јанопулоса и сличних, пети се сврставају у покрет Алт-рајт (Алтернативна десница), док се не може занемарити ни присуство екстремиста разних фела. Није јасно, бар мени, ко контролише коју од ових групација, али је природно да већина није настала на органским темељима, него подсредством моћних интереса унутар Дубинске државе или блиских њој.

Уједињује их супротстављеност групама означеним као љевичарске, дакле, тоталитарном либералству, ономе што они виде као освајача који остварује хегемонију над друштвом које сматрају својим. Иако и на љевичарској, културно-марксистичкој страни има доста бијелаца, њима расни идентитет није кључан, чак га се многи и одричу у корист пост-расних визија и припадности.

Кад изговарају Трампов слоган “Учинимо поново Америку величанственом“, једни националисти мисле на глобалну доминацију из времена Ајзенхауера или Регана, а други на стандард живљења који је у опадању широм спектра. У подлози и једног и другог је неизречена мисао: “Кад смо ми, бијелци, владали…“

Није уопште ни битно колико су њихове представе о прошлости и величанствености њихове отаџбине тачне. Битно је да они мисле да јесу и да се окупљају око заједничких стремљења, и бијесова.

А Трамп је њихове тежње изнио у први план. Бар они тако мисле. Ојачао их је еуфоријом и, што је најважније, побједом. Његов заокрет их обесхрабрује, разочарава, збуњује. Иако већина још подржава Трампа усљед законитости дихотомног политичког спектра, они који су свјесније супротстављени глобализму и неоконзерватизму се окрећу против Трампа.

За многе, Трамп још није напустио борбу против културног марксизма којим се силују устаљени друштвени идентитети и традиционални поредак. Такви се, уколико им ставови нису условљени антиглобализмом, још уздају у Трампа.

Трамп се није нешто посебно ни бавио политиком друштвених идентитета у кампањи, али амерички националиста мисли да онај ко је против илегалне имиграције и исламског фундаментализма, тај мора бити и против истополних бракова, забране посједовања оружја, инвазивне вакцинације и посебно, против културе политичке коректности која узрокује тиранију етничких и друштвених мањина над већином, ненормалности над нормалношћу, како то све више изгледа. То је за многе од њих пакет аранжман, мада најчешће није.

Перципирана угроженост бијелог хришћанина је темпирана бомба. Народ који је изнио на својим леђима уздизање америчке империје осјећа да га туђи интереси обесправљују, осиромашују и обезглављују, и да се даљи успон те империје одвија на његову штету. Њега још има 63 посто или близу 200 милиона у Америци, ако изузмемо бијелце који се изјашњавају као Хиспано-американци. То је највећи бјелачки народ на свијету.

Фотографија преузета са The Gateway Pundit

И мада не мисле сви бијелци на исти начин и не узимају свој расни идентитет као основу за друштвено-политичке ставове, све већем броју бијелаца се чини да је перципирана пропаст америчког друштва у директној вези са рушењем поретка у којем је њихов идентитет био доминантан и стварањем новог друштвеног договора, по којем се прокламовани интереси и захтјеви мањинских и маргиналних скупина, од црнаца, Латиноса, муслимана, до иносексулаца, намећу бјелачкој већини да би срушили њене традиционалне вриједности и идентитетски је измијешали са осталима, уништили јој отпорност и тако хомогенизовали рају.

Они се сад гибају између наставка безрезервне или условне подршке Трампу, а то ће зависити од његових даљих корака, те оцјене да их је Трамп издао и одмицања од њега. Прво би значило одређен вид пацификације дезоријентацијом, јер Трамп нема шансе да помири интересе идентитетске већине са аспирацијама мањина. Друго би произвело осипање масе, али јачање националистичког језгра, тј. покрет би имао мању масовност, али већи број дубоко убијеђених.

Дакле, Трамп није произвео стихију, него је само зајахао. Ако он сјаше, или ако га талас збаци, неће нестати и покрет и идеологија. Ту идеологију и њене демографске носаче је глобалистичка, тотал-либералска Америка дуго маргинализовала и чак игнорисањем покушала склонити с пута, што јој се обило о главу прошлог новембра.

Можда најважније унутрашње америчко питање – а што је америчко, то је и свјетско – биће у шта ће ударити та стихија и да ли ће она разорити нови поредак или ће бити разорена.



Претходно од истог аутора: Владан Ивковић: Протести 2017


Аутор: Владан Ивковић
Извори:

- Трампов заокрет: Мајка свих бомби – СРБИСТ

- Трампов заокрет: Џеред Кушнер – СРБИСТ

- Трампов заокрет: Путокази – СРБИСТ

- Трампов заокрет: Талас без јахача – СРБИСТ

Коментари