Пајкићологија: О одливу мозгова



С времена на време по нашим жутим и црним таблоидима, а нарочито по претенциознијим недељницима набасам на робусно пласирање накарадне синтагме – „одлив мозгова“.

Не знам ко је творац те стилске фигуре која ваљда произилази из свести да је људско биће превасходно у течном агрегатном стању иако нуди привид чврсте материје. Aли, смисао те брижне синтагме је заправо идеолошког карактера. A, гнездо у којем се тај карактер одгаја је један ретроградни или једноставно заостали начин мишљења који свет још увек посматра у кординатама 19. века. То је један дух паланке која једва надраста своје рурално огњиште у којем се око паленте, уз, гусле, философирало о егзистецији, о нацији, о држави.

У питању је један рурални, статички концепт који је, заправо, у потпуном нескладу са словенским, српским, номадским духом.

Коначно и противан једном персоналном динамизму који нам је дао неке од највечих научника, уметника или спортиста. Од Николе Тесле и Михаила Пупина до Јокића или Новака Ђоковића. Од 20. века на овамо, Срби се крећу слободно ношени својим идејама и талентом од Калифорније преко Aмерике и Европе, до Aзије и Aустралије. Aли, то није тековина прошлог века. Тако је одувек, од Светог Саве који је ходио и бродио од Египта до Хиландара, преко графа Владиславића који је исцртавао руско – кинеске границе до Његоша којем су Млетци били као друга отаџбина. И после су наши прогнани генији пот Црњанског, Велмара-Јанковића или Станислава Кракова живели дуже или краће диљем Европе. Дуже или краће, као и савремени уметници и спортисти. Час су тамо час су амо. У томе је „point of view“. Свет је, што би рекао Маршал Мек Луан, одавно„глобално село“. Све што има или физичку или духовну или и једну и другу снагу, у непрестаном је покрету. Томе су клицали тридесетих година наши авангардисти попут, Бошка Токина или Станислава Винавера. То је једна форма национал-космополитизма која не признаје никакве границе, никакве патријархале прћије из којих ће анахрони мудраци слинити због одлива мозгова.

Нема никаквих одлива постоји само слобода кретања преко свих физичких и виртуелних граница, нарочито патријархалних бусија.

Тај принцип затворене задруге у којој је деда, као код богумила, старешина, апсолутна је истрошена прошлост загубљена у међупростору мита и историје. Данас, када је женски принцип доминантан, то је више него очигледно. Трамп је, некако, победио Клинтонку, због њених огромних мањкавости, али Европом владају жене.



Сада су избори у Француској. У Британији, поред краљице, имамо Терезу Меј, на другој страни, у Немачкој, царује Меркел, у Француској долази Ле Пенова. Марин Ле Пен је можда најважнија фигура на савременој геополитичкој сцени. Није сасвим небитно да ли ће она да победи на овим или наредним изборима, али она доноси једну идеју Нове Европе, у националном кључу, Европе која почива на властитој традицији. A, упркос актуелним проблемима са мигрантима, пребогата француска традиција недри и једног Ренана и његов појам нације одређене идејом француске државе и једног Балзака, горостасног попут грофа Толстоја који је схватао већ ономад истрошеност демократизма. Сада је декаденција демократизма изнуреног партизанштином, изнуреног администрацијама и бирократијама, више него транспарентна.

И, то је тренутак у којем ће принципи патриотизма доживети своју рехабилитацију.

И, тада, када се обнове национални културни концепти, поново ће размена националних потенцијала покренути креативне процесе у којим ће бити места за различите персоналне стваралачке идеје које се могу да укрштају кроз непрестану акцију, а акције нема без путовања, у свим правцима и свим смеровима. Ко не путује тај не живи, говорио је владика Раде. Дакле, у одласку је увек уткан повратак и ту нема никаквог одлива. То је питање националног витализма. За титоизма није било одлива мозгова, тада се одливало до Трста по шушкавац и натраг. Одливали су се само килери ДБ-а да би харали по дијаспори, по расејању. Сада је слобода кретања загарантована. Ми, заправо, живимо епоху у којој је миграција досегла своје наднаравне консеквенције, живимо епоху у којој долази до планетарног престројавања у сваком смислу те је апсолутно неизводиво разумети било шта без промене тачке гледишта, а зато је потребно мењати пезиције, мењати градове, државе и континенте, усисавати сокове других култура и онда их убризгавати у властиту. Националну. У културу без граница јер су оне несталне. Уосталом више нема ни Совјетског савеза ни Југославије, а нико не може да тврди да ће и Сјединене америчке државе у овом облику заувек. Евгеније Спекторски је објашњавао да су то модели федерализама који подразумевају и империјално ширење и контрарно, распадање. Од 15. века на овамо, преко замисли Лајбница и Канта, сањало се о „Сједињеним европским државама“, сада је ту Унија, у веома критичној фази. Кроз све те савезе, федерације и уније, повезане или разаране, кречу се слободни људи, „трбухом за крухом“, али носећи своје идеје и трагајући за сродним.

Људи се не одливају, они трагају за смислом егзистенције крећући се слободно, у простору и времену.


Аутор: Небојша Пајкић
Извор: Pajkićologija: O odlivu mozgova - BKTVNews

Коментари