недеља, 02. април 2017.

Млади више верују Гуглу него писаним изворима

Србија ће до јесени добити правилник о дигитализацији у култури, а од посебне важности ће нам бити да све што се дигитализује буде што доступније широј јавности, каже Дејан Масликовић, помоћник министра културе

 

Драган Стојановић

У виртуелном простору данас живе сви млади људи и добар део популације.

Први које сам поменуо данас више верују „Гуглу” и „Википедији” него писаним изворима, ауторитетима.

Ако нечег има на мрежи то постоји.

Ако га нема, као и да не постоји.

Зато је важно питање на који је начин српска култура присутна у том домену, каже Дејан Масликовић, помоћник министра културе и информисања у Сектору за развој дигиталне инфраструктуре у области културе и уметности, одговарајући на питање зашто је област дигитализације једно од виталних питања наше културне политике. Како додаје, кад човек потражи на интернету, на претраживачима и другим електронским платформама неки појам који се тиче наше културне баштине, добије садржај иза којег, често, не стоји нека званична институција, подаци су унети слободно и самим тим не морају бити довољно поуздани ни прецизни. Догађа се, стога, да се неке друге информације преклапају са нашим културним идентитетом и онда бивамо у прилици да се бранимо, да стално доказујемо ко смо и шта смо.

Установе културе у систему државе, али и оне који то нису, већ се баве дигитализацијом. Неке боље, неке лошије. Неки су, сходно добром личном осећају, већ дубоко загазиле у овај процес, највише су то библиотеке, али има и музеја и галерија. Истина је да законска обавеза у том погледу не постоји, али постоји када је у питању папирна евиденција, па се опет дешава да се она не поштује. Стратегија коју смо формулисали има већ дефинисане кораке. Паралелно ћемо радити на успостављању боље дигиталне инфраструктуре у самим кућама културе о којима говоримо, али и на подизању свести о томе колико је ова тема кључна. Оно што ће посебно бити важно јесте да све што се дигитализује постане што доступније јавности. То је суштина, а не само пребацивање из аналогног у дигитални облик да би се артефакти складиштили. Централни регистар дигиталне грађе служиће управо том отварању ка споља – објашњава Масликовић, додајући да ће се он налазити на обједињеном порталу који ће подацима пунити све државне институције културе, али и оне које то нису али желе да учествују, будући да ће сви бити позвани да се укључе. Биће то нешто слично узајамном библиотечком каталогу за који се очекује да заживи већ до краја године.

Ова комплексна област биће уређена по важећим међународним стандардима и доброј пракси која је већ успостављена ван наших граница. Све по угледу на Повељу Унеска о дигиталном наслеђу и регулативе које о томе постоје у Европској унији.

– Основали смо у министарству комисију за ову област, у њој су представници свих наших институција културе и САНУ, која и сама води пројекат формирања њиховог Аудио-визуелног архива па ће се заједнички радити на овом битном послу. Тренутно је у току формулисање правилника који би уредио област дигитализације, пошто посебан закон о тој области није потребан јер нигде и не постоји као такав, сам за себе. У том погледу довољна су акта о посебним областима културе, као што је то, рецимо, закон који се тиче библиотека, који је усвојен и који је јако добар. Правилник, који ће бити донет до јесени, дефинисаће тип метаподатака које је потребно уносити, стандарде за чување, начин презентовања и вођења централног регистра. На крају, биће потребно водити рачуна и о заштити интелектуалних права и приватности, права на комерцијалну дистрибуцију јавно доступних садржаја, обавезност депозита дигиталних верзија нових издања, као и садржаја који су оригинално настали у дигиталној форми као и права аутоматског прикупљања дигиталних садржаја – закључује наш саговорник.


Аутор: Милица Димитријевић
Извор: Политика

Нема коментара:

Постави коментар